Search

Овај рад, дефинишући прво међународно право и шта би чинила његова фрагментација као правног система, анализира ефекте материјалне фрагментације међународног права, ослањајући се у великој мери на закључке изнете у Извештају Комисије за међународно право. Осим фрагментације међународног права у материјалном смислу, рад обрађује и тему фрагментације међународног права у институционалном смислу, будући да је диверсификација грана, субјеката и извора међународног права уопштено посматрано допринела пролиферацији међународних органа који својим деловањем могу утицати и на фрагментацију у материјалном смислу. Како Европска унија као међународна организација са наднационалним надлежностима претендује да буде посебан режим права у смислу ,,самодовољног режима”, рад анализира утицај правног устројства Европске уније и њеног спољнополитичког деловања на фрагментацију међународног права, посебно кроз њен однос према западном Балкану током југословенске кризе, али и кроз однос Европске уније за државама западног Балкана посматран кроз призму политикe проширења. На основу постављених хипотеза, анализом релевантних института међународног права и права Европске уније, јуриспруденције међународних судских инстанци и релевентних доктринарних анализа, у овом раду се изводи закључак да је у циљу попуњавања правних празнина међународног јавног права, али и изналажења решења за новонастале ситуације, постоји тенденција фрагментације међународног права. Даље, због разноврсности међународних организација, као субјеката међународног права до фрагментације међународног права долази и због немогућности да се униформно установе надлежности и одговорности међународних организација, а тако и до неједнаке примене института међународног права, где илустартивни пример представља анализирани случај Европске уније. На крају, Европска унија, као међународна организација и политички ентитет, кроз своје спољнополитичко деловање, нарочито према земљама западног Балкана, подстиче феномен фрагментације м, This study, after defining the notion of international law and what its fragmentation would be, analyzes the effects of material fragmentation of international law, by using in an important measure the conclusions of the International Law Commission’s Report. Besides material fragmentation of international law, this work analyses as well the institutional fragmentation of international law, given the fact that diversification of branches, subjects and sources of international law provoked inter alia the proliferation of international organs whose work can contribute to the material fragmentation of international law. By taking into consideration that the European Union, being an international organization with supranational competences, tends to be a particular law regime in the sense of “Self-Contained Regimes”, this work analyzes the influence of the acquis of the European Union and of its foreign policy’s activities to the fragmentation of international law. A particular attention is given to the relation of the European Union towards the Western Balkans during the crisis in Yugoslavia, but also to the relationship of the European Union with the Western Balkans throughout the European Union Enlargement Policy. Starting from established hypothesis of this doctoral dissertation, after the analysis of relevant institutes of international law and of the European Union’s law, of the cases brought before international judicial instances and of relevant doctrine analyzes, this work asserts the following conclusions: With an objective to fill the legal gaps in the public international law, as well as to innovate the solutions for new situations, the tendency to the fragmentation of international law is being practiced; Furthermore, as consequence of the diversity of international organizations, which are recognized the international personality, the fragmentation is supported by the fact that there is no possibility to assert the rules on competences and responsibilities

Предмет дисертације је Стални арбитражни суд, његове карактеристике и допринос његове јуриспруденције у међународном јавном праву, јер у међународном јавном поретку, у оквиру мирних начина решавања спорова, арбитража, као поступак који се води пред Сталним арбитражним судом, заузима значајно место. Основни циљеви који су постављени у току истраживања су вишеструки. Првенствени циљ је да се покаже, за међународну заједницу као целину, значај оснивања Сталног арбитражног суда, на Хашкој конференцији мира 1899. године, у смислу постојања могућности да се међународни спорови решавају арбитражом као поступком, да би се, у то време, избегли многобројни потенцијални међународни сукоби и ратови. Следећа група циљева се односила на приказивање процесног регулусања и осавремењивања начина вођења поступака пред Сталним арбитражним судом, и то: одредаба Конвенција о мирном решавању спорова из 1899. године и 1907. године, Арбитражних правила UNCITRAL-а из 1976. године и 2010. године, Арбитражних правила Сталног арбитражног суда која су усвојена 2012. године и одредаба Конвенције о праву мора из 1982. године којима је регулисан арбитражни поступак. Посебна група циљева се односила на проучавање донетих одлука и поступања арбитара у покренутим споровима у смислу примене међународних правних норми на конкретне спорне ситуације које су биле предмет спора. Обим предмета истраживања, захтева да се користи догматскоправни метод, правносоциолошки метод, као и сваки други правни метод чија примена ће довести до свеобухватнијег постизања обједињених циљева овог рада., The subject of the dissertation is the Permanent Court of Arbitration, its characteristics and the contribution of its jurisprudence in international public law, because in an international public order, in the framework of peaceful ways of settling disputes, arbitration, as a procedure before the Permanent Court of Arbitration, takes a significant place. The basic goals set during the research are multiple. The primary goal is to show to the international community, as a whole, the importance of the establishment of the Permanent Court of Arbitration at the Hague Peace Conference in 1899, in view of the existence of the possibility that international disputes will be settled by arbitration as a procedure, in order to avoid, at that time, potential international conflicts and wars. The following group of objectives related to the presentation of procedural regulation and modernization of the procedure for conducting proceedings before the Permanent Court of Arbitration, namely: the provisions of the Conventions on the Peaceful Settlement of Disputes of 1899 and 1907, UNCITRAL Arbitration Rules from 1976 and 2010 , The Arbitration Rules of the Permanent Court of Arbitration, adopted in 2012 and the provisions of the 1982 Convention on the Law of the Sea, which regulate the arbitration proceedings. A special set of objectives concerned the study of decisions made and the conduct of arbitrators in litigated disputes in terms of applying international legal norms to specific disputable situations that were the subject of the dispute. The scope of the subject of the research requires the use of a dogmatic method, a legal-sociological method, as well as any other legal method whose application will lead to a more comprehensive achievement of the unified objectives of this paper.

Положај појединца у међународном праву је тема која је од најранијег периода заокупљала пажњу правних теоретичара. Вијекови правничке мисли посвећени су промишљањима о појму међународноправног субјективитета, његових конститутивних елемената и крајњих домета у правној пракси. Будући да је одређење положаја појединца условљено континуираним развојем правила међународног права уопште, а прије свега, правила о међународноправном субјективитету, увиђамо да је предмет овог рада ванвременски, а тема неисцрпна. У својој суштини, ова тема посједује статички и динамички дио, који једино ако су узети интегрално могу пружити цјеловиту слику о положају који појединац заузима у међународном јавном праву. Статички дио ове теме тиче се испитивања доктринарних ставова на тему евентуалног субјективитета појединца у међународном праву. Теорија је изњедрила разноврсне дефиниције субјективитета, које почивају на премиси о непостојању јединственог критеријума на основу ког би један ентитет могао бити одређен као субјект међународног права. У покушају дефинисања појма субјекта, аутори у први план истичу чињеницу непостојања општеприхваћене дефиниције појма који није нормативне природе већ је прије плод теоријских промишљања. Заједничко за све теорије, било да су развијене почетком XX вијека или у савременим оквирима, природноправне или позитивистичке оријентације, јесте да субјективитет одређују као скуп карактеристика које у бићу једног ентитета могу бити заступљене на различите начине. Само анализом позитивног права може се доћи до закључка ко су субјекти међународног права у датим околностима. Према томе, субјективитет ваља посматрати као a posteriori правну конструкцију, прије него a priori концепт., The position of the individual in international law is a topic which, from the earliest period, has attracted the attention of legal theorists. Centuries of legal thought have been devoted to reflections on the notion of international legal personality, its constitutive elements and extreme ranges in legal practice. Since the determination of the individual's position is conditioned by the continuous development of the rules of international law in general, and above all, the rules of international legal personality, we find that the subject of this work is timeless, and the topic is inexhaustable. In essence, this work has a static and dynamic part, which only if taken integrally can provide a complete picture of the position an individual occupies in international public law. The static part of this topic concerns the examination of doctrine on the notion of an individual's subjectivity in international law. The theory has produced various definitions of subjectivity, based on the premise of the lack of a single criterion on the basis of which an entity could be designated as a subject of international law. In an attempt to define the notion of the subject, the authors emphasize the absence of a generally accepted definition of a term that is not normative in nature but is the fruit of theoretical considerations. Common to all theories, whether they were developed at the beginning of the 20th century or in modern contexts, natural law or positivistic orientations, is to defining subjectivity as a set of characteristics that can be represented in different ways in the being of one entity. Only by analyzing the positive legal system can one come to the conclusion on the subjects of international law in the given circumstances. Therefore, subjectivity should be regarded as a posteriori legal construction, rather than a priori concept.

Предмет истраживања докторске дисертације представља разматрање концепта права на одговарајућу животну средину, како са универзалног и регионалних аспеката, тако и из угла решења појединих држава. Последице загађивања и угрожавања животне средине су покренуле питање односа државе према животној средини, као и право појединца да живи у здравом окружењу. Током последње четири деценије, заштита животне средине постала је предмет правне регулативе на државном, регионалном и међународном нивоу. Са друге стране, сфера заштите људских права константно је актуелна још од окончања Другог светског рата. Сагледавање односа између наведених правних области своју конкретизацију добија успостављањем посебног људског правa на одговарајућу животну средину. Након уводних разматрања, почетни корак истраживања представља проучавање и дефинисање фундаменталних постулата у области заштите људских права. Посебна пажња је посвећена појмовном одређењу људских права и сагледавању универзалних и регионалних механизама заштите људских права. Након тога, извршена је анализа основних појмова у сфери заштите животне средине. Представљени су различити приступи детерминисања термина животне средине и посебне врсте загађивања исте, као и развој правне регулативе у овој материји. У наставку рада, анализиран је однос човека и природе са антрополошког, културолошког и историјског становишта, при чему је посебна пажња посвећена ставовима екоцентричне и антропоцентричне теорије. Изучавања наведеног односа завршава се дефинисањем садржаја права на одговарајућу животну средину и сагледавањем судске заштите овог права. Резултати наведених разматрања презентовани су у оквиру хипотетичке дефиниције права на одговарајућу животну средину. Наредно поглавље је посвећено истраживању извора међународног јавног права који су значајни за дефинисање елемената права на одговарајућу животну средину. У контексту сагледавања права на одговарајућу животну средину на универзалном нивоу, извршeна је анализа међународних ака, Predmet istraživanja doktorske disertacije predstavlja razmatranje koncepta prava na odgovarajuću životnu sredinu, kako sa univerzalnog i regionalnih aspekata, tako i iz ugla rešenja pojedinih država. Posledice zagađivanja i ugrožavanja životne sredine su pokrenule pitanje odnosa države prema životnoj sredini, kao i pravo pojedinca da živi u zdravom okruženju. Tokom poslednje četiri decenije, zaštita životne sredine postala je predmet pravne regulative na državnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Sa druge strane, sfera zaštite ljudskih prava konstantno je aktuelna još od okončanja Drugog svetskog rata. Sagledavanje odnosa između navedenih pravnih oblasti svoju konkretizaciju dobija uspostavljanjem posebnog ljudskog prava na odgovarajuću životnu sredinu. Nakon uvodnih razmatranja, početni korak istraživanja predstavlja proučavanje i definisanje fundamentalnih postulata u oblasti zaštite ljudskih prava. Posebna pažnja je posvećena pojmovnom određenju ljudskih prava i sagledavanju univerzalnih i regionalnih mehanizama zaštite ljudskih prava. Nakon toga, izvršena je analiza osnovnih pojmova u sferi zaštite životne sredine. Predstavljeni su različiti pristupi determinisanja termina životne sredine i posebne vrste zagađivanja iste, kao i razvoj pravne regulative u ovoj materiji. U nastavku rada, analiziran je odnos čoveka i prirode sa antropološkog, kulturološkog i istorijskog stanovišta, pri čemu je posebna pažnja posvećena stavovima ekocentrične i antropocentrične teorije. Izučavanja navedenog odnosa završava se definisanjem sadržaja prava na odgovarajuću životnu sredinu i sagledavanjem sudske zaštite ovog prava. Rezultati navedenih razmatranja prezentovani su u okviru hipotetičke definicije prava na odgovarajuću životnu sredinu. Naredno poglavlje je posvećeno istraživanju izvora međunarodnog javnog prava koji su značajni za definisanje elemenata prava na odgovarajuću životnu sredinu. U kontekstu sagledavanja prava na odgovarajuću životnu sredinu na univerzalnom nivou, The subject matter of this thesis refers to consideration of the concept concerning the right to an adequate environment from universal and regional aspects as well as from the perspective of certain states. The consequences of pollution and threats to the environment have raised the issue of country's attitude towards the environment and the individual's right to live in a healthy environment. During the last four decades, environmental protection has become the subject of law at the national, regional and international levels. On the other hand, the sphere of human rights protection is constantly topical issue since the end of Second World War. Consideration of the relationship between the above mentioned legal fields received its concretization by the establishment of a human right to an adequate environment. After the introductory part in this thesis, the initial step of the research refers to studying and defining the fundamental postulates in the field of human rights protection. Special attention is devoted to the definition of human rights and the consideration of universal and regional human rights protection mechanisms. Furthermore, an analysis of basic concepts in the field of environmental protection was performed. Various approaches have been represented concerning the determination of the concept of the environment and a specific type of pollution as well as the development of legislation in this matter. The next part of the thesis includes an analysis of the relationship between man and nature according to anthropological, cultural and historical point of view, with special attention to the positions of ecocentric and anthropocentric theories. Research on this relationship completes with the definition referring to the content of the right to an adequate environment and consideration of the judicial protection of this right. The results of these considerations are presented within a hypothetical definition of the right to an adequate environment. The

Иако је Босна и Херцеговина добила међународно признање још 1992. године, њен суштински основ за постојање и функционисање представља међународни споразум договорен и потписан у Дејтону. Тим договором усаглашен је њен правни оквир и створени су неопходни услови да она, као истински међународноправни субјект, преузме сва права и обавезе које такав статус носи. До постигнутог договора није се дошло на лак и једноставан начин. Карактеристичне историјске околности, специфичан географски положај и сложена унутрашња структура утицали су на то да се у тренутку распада Југославије формирају различити концепти о будућности Босне и Херцеговине. Како ти концепти нису могли бити усаглашени за преговарачким столом, приступило се њиховој материјализацији оружаним путем. Под таквим околностима међунационални и међуверски антагонизми достигли су критичну тачку, што је изазвало озбиљна и систематска кршења основних људских права широм Босне и Херцеговине. Паралелно са тим сукобима трагало се за решењима која би зауставила крвопролиће и омогућила повратак нормалном животу. Након пропасти неколико преговарачких процеса коначно је, након дуготрајних и мукотрпних преговора, постигнут споразум којим су заустављена оружана дејства и који је, у тренутку доношења, представљен као велики тријумф мировних напора међународне заједнице. Дејтонски споразум је у тренутку доношења представљао догађај од прворазредног значаја у међународним оквирима. Сложеност и комплексност проблема са којима су се суочили непосредни учесници преговора утицали су на то да постигнути договор обилује оригиналним решењима, несвојственим дотадашњој пракси међународних мировних уговора. Неминовно је било и велико интересовање међународноправне науке за овако сачињен међународни уговор, те се моментално по његовом објављивању приступило детаљној анализи његове садржине, упоредноправној анализи појединих карактеристичних одредаба и оцењивању одрживости како појединих решења, тако и Споразума у целини., Even though Bosnia and Herzegovina was internationally acknowledged in 1992, the international treaty agreed and signed in Dayton represents its crucial base for existence and functioning. This agreement harmonized Bosnia’s legal framework and created the necessary conditions for the country to receive all the rights and obligations that go along with this status, as a true international legal subject. The agreement however, was not reached in an easy and simple way. Typical historical circumstances, specific geographic position and complex internal structure caused different concepts on the future of Bosnia and Herzegovina at the moment of disintegration of Yugoslavia. Since these concepts could not be made at a negotiating table, their materialisation began through armed conflicts. Under such circumstances, interethnic and inter-religious antagonisms reached their critical point, which caused serious and systematic human rights violations all over Bosnia and Herzegovina. Parallel with these conflicts were sought solutions which would stop bloodshed and enable people to continue with their normal lives. After failure of several negotiating processes and after long and arduous negotiations, the treaty, which stopped the armed conflicts and which was represented as a big triumph of peace efforts by the international community, was reached. The Dayton Agreement, at the time when it was reached, was an event of first-rate significance in international frameworks. The complicity and complexity of the problem, which the direct participants of negotiations faced, influenced the fact that the reached agreement had many original solutions, uncommon for the international peace agreement practice at that time. The interest of international legal science for this type of agreement was inevitable and great, so just after it had been published, its content was analysed in details, certain typical provisions were analysed in a comparative and legal way, and the sustainability of

Главни предмет истраживања у овој докторској дисертацији односи се на улогу коју су међународне организације ( МО) имале како у потписивању Дејтонског мировног споразума (ДМС) којим је створена данашња БиХ, тако и њеном функционисању у оквиру којега су радећи на задацима имплементације само ДМС, учествовали у вршењу специфичног облика међународне управе („протектората“) у БиХ. Предмет који је дефинисан на овај начин може се генерално сврстати у област права међународних организацији који по својој материји спада у ширу област самог међународног јавног права. Ово питање сматрамо актуелним јер је на примјеру саме БиХ дошао до изражаја један од облика вршења међународне управе над територијама а под мандатом МО. Да бисмо дошли до релевантних закључака у овом раду поставили смо једну главни хипотезу као и неколико помоћних из разлога свеобухватности теме што се може утврдити и увидом у сам садржај. Главна хипотеза полази од двије премисе: прве да су МО својим активностима допринијеле потписивању ДМС а друга да су након његовог ступања на снагу оне активно укључене у одређени облик вршења међународне управе („протектората“) у БиХ који има своје аутохтоне елементе. У првом дијелу ове дисертације даје се краћи увод у предмет истраживања и наводе се главни правци кроз које ће аутор разрађивати хипотезу . Поред тога дају се неке од основних одредница везаних за свеукупно дјеловање МО у процесима са почетка 90-их година прошлог вијека, као и њихова трансформација која је резултат глобализације и II пада берлинског зида. Поред наведеног може се уочити и анализа улоге МО у рјешавању досадашњих регионалних и свјетских криза., The main subject of this doctoral dissertation refers to the role that international organizations (IO) had both in signing of the Dayton Peace Agreement (DPA), that created present Bosnia and Herzegovina, and in its functioning in the framework within which they were working on DPA implementation tasks, as well as to its annexes, participating in the execution of a specific form of international administration ("protectorate") in BiH. Subject which is defined in this manner can be generally classified into the field of international organization law which by its subject matter falls within the wider area of public international law. This issue we consider the current because on the example of BiH itself, it came to the fore of international administration forms performing over territories under an IO mandate. This form as it is known was inaugurated after the founding of the League of Nations, and has experienced a number of changes of which the most visible ones are those that can be seen today on the example of Bosnia and Herzegovina, Southern Serbian province of Kosovo and Metohija as well as in the case of East Timor. In order to reach relevant conclusions in this paper we set up one main hypothesis and several ancillaries, for reasons of topic comprehensiveness which can be determined by inspecting the content itself. The main hypothesis is based on two premises: first that the IO by their activities contributed to the signing of the DPA and the other that after its entry into force, they are actively involved in the specific form of international administration execution ("protectorate") in BiH, which has its own indigenous elements.

Упркос прокламованој сагласности о хуманим и рационалним циљевима одрживог развоја, до данас није постигнута њихова универзална о правна обавезност. Поимање садржине и домета одрживог развоја се и даље развија. Обезбеђење циљева одрживог развоја требало би да представља дужност држава, које не споре легитимност интереса међународне заједнице као целине да том процесу врши утицај. За разлику од прокламованих циљева, сам појам одрживи развој још увек представља конструкцију стварности, што државе доводи у ситуацију у којој им се на глобалном нивоу намећу идеје о томе како би свет требало да изгледа, а та конструкција им се кроз међународне механизме настоји представити као нормативна реалност. У недостатку јасног одређења, перцепција одрживог развоја трпи утицај активности које се предузимају, односно оних за које се обезбеде финансијска средства. Основни правац истраживања представља покушај да се утврде чиниоци који детерминишу политичко-правну садржину одрживог развоја. Истраживање обухвата три области посматрања. Прву област чине правни аспекти концепта одрживог развоја и модела за одрживи развој, којим се се идентификују начела у међународним инструментима и доктрини и анализирају тумачења њихове садржине, како би се дошло до елемената који би се интегрисали у дефиницију и политички модел одрживог развоја. Друга обухвата облике и начине на који су ти елементи укључени у политичке парадигме, дискурсе и моделе моћи асоциране са одрживим развојем. Трећу област чине теорије и алати одрживог развоја у процесу одлучивања у међународним односима и економији, који приказује сценарије везано за организациону структуру одрживог развоја. Кроз анализу нормативног аспекта, упоредне праксе и услова који утичу на примену, појам се посматра феноменолошки. У том оквиру се сагледавају његова функција у међународном систему и одговорност држава за примену. Циљ истраживања је да се анализом нормативног уређења, упоредне праксе у примени стандарда, услова који утичу и усмеравају прим, Despite the consent to the proclaimed human and rational sustainable development goals, their universal legal binding has not been achieved. The understanding of the content and scope of the concept of sustainable development is still developing. Ensuring sustainable development goals should be a duty of states, which do not deny the legitimacy of the interests of the international community as a whole to exert its influence in this process. In contrast to the proclaimed goals, the concept of sustainable development is still a construction of reality, which sustains states in a situation in which ideas on how the world should look are imposed on them, and in which the construct is being presented as a normative reality through international mechanisms. In the absence of a clear determination, the perception of sustainable development suffers from the impact of activities that are being undertaken, i.e. those for which financial resources are provided. The main direction of this research is an attempt to identify the factors that determine the political and legal content of sustainable development. The survey covers three areas of observation. The first consists of the legal aspects of the concept of sustainable development and a model for sustainable development, and identifiesthe principles in international instruments and doctrinal interpretations, and analyzes their contents, in order to definethe elements to be integrated into the definition and political model of sustainable development. The second includes the forms and ways in which these elements are involved in the political paradigms, discourses, and models of power associated with sustainable development. The third area comprises the theories and tools of sustainable development in the decision-making process in international relations and in economics, showing scenarios related to organizational structures for sustainable development. The aim of this research is to determine, through analysis of the norm

Иако постоје различита схватања о улози државе у 21. веку, ми сматрамо да је држава правно лице са сталним становништвом, јасно дефинисаном територијом и влашћу способном да реализује суверенитет. Након указивања на главне карактеристике, као и критеријуме и, сходно томе, на битне класификације државе, ми закључујемо да се само у модерним демократским државама поштују права и слободе грађана, као што су слобода вериосповести или медија. Такође, ми истичемо и улогу невладиних организација и њихове разноврсне активности, од пружања хуманитарне помоћи до изградње капацитета и унапређивања институција на локалном, државном па и међународном нивоу.Разматрајући проблеме који се односе на глобализацију, ми смо указали на неколико битних дефиниција и аргументе за и против глобализације. Навели смо различите аспекте глобализације и њихове последице по савремену државу, као што су политички, друштвени, технолошки, економски, као и еколошки и аспект глобализације у области културе и медија. Савремена држава је угрожена од стране многих фактора у 21. веку. Указали смо на претње од међународног тероризма, међународног организованог криминала и на демографске изазове, а посебно на глобалне миграције. Сматрамо да највећу опасност представља тероризам, подстакнут многим аспектима глобализације у 21. веку. У свету и даље постоје многе турбуленције, сукоби и опасности уз употребу силе и различитих облика насиља што доводи у питање основе хуманизма. Са друге стране, улога модерне државе у процесу глобализације подразумева да се оствари државна власт као и владавина права, очувају мир и националне вредности државе, заштите права и слобода грађана, итд. Осим тога, актуелни проблем демократског друштва односи се на одржавање нивоа пропорционалности између слободе и безбедности у 21. веку., Although there are different opinions about the role of the state in the XXI century, we argue that it is legal entity with a permanent population, a defined territory and a clear authority capable to realize the sovereignty. After pointing out the main characteristics, as well as criteria and, according that, significant classification of the state, we have concluded that only in modern democratic states respect the rights and freedoms of citizens, such as freedom of the religion or media. We have also pointed out the role of the non-governmental organizations in their wide spread activities, from humanitarian aid to the capacity building and improvement of the institutions at the local, state or global level. Regarding globalization issuses, we have pointed out main definitions and arguments pro and against process of globalization. We have noted different aspect of globalization and their affects to the contemporary state, such as political and social aspects, technological aspects, economic aspects of globalization, as well as ecological aspects and aspects of globalization in the field of culture and media. Contemporary state has been endangered by many factors in the XXI century. We pointed out the threats of the international terrorism, international organized crime and demographic challenges, еsspecialy global migration. We think that the most dangerous threat is terrorism, encouraged by many aspects of globalization in XXI century. There are still around the world a lot of turbulences, conflicts and dangers with the use of force and various forms of violence which call into question the bases of humanism. On the other hand, the role of the modern state in the process of globalization is to achieve the state authority as well as the rule of law, to preserve peace and national values of a state, to protect the rights and freedoms of citizens, etc. Besides, the current problem of a democratic society is how to maintain the level of proportionality between free

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода није формално саставни део права Европске уније, међутим њој се најчешће прибегава када се одлучује о основним правима у ЕУ. Демократске вредности у оквиру ЕУ су знатно ојачане закључењем Лисабонског споразума, 2007. године. Наиме, поред чињенице да је закључењем овог Споразума ојачана улога и значај Европског парламента у односу на Савет, Комисију и Европски савет, те да су проширена његова овлашћења, како је, кроз поделу надлежности, учињен допринос унапређењу демократског функционисања ЕУ и јачању одговорности њених институција, Лисабонски споразум је, такође, ојачао положај Уније у систему заштите људских права. Наиме, одредбом чл. 6 ст. 2 Лисабонског споразума предвиђено је да ће Унија приступити Конвенцији, чиме се неће дирати у надлежност Уније прописану Уговорима о ЕУ, што је додатно разрађено и Протоколом бр. 8 закљученим уз Лисабонски споразум, који се директно односи на поменуту одредбу чл. 6 ст. 2. Дакле, Лисабонски споразум је на неки начин дао основу приступању Европске уније Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, чиме је, надаље, ЕУ потврдила да ће учинити напоре да нормативно усклади принципе владавине права и унапреди заштиту људских права и основних слобода. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, заједно са својим протоколима, представља један од најзначајнијих међународних уговора који су ратификовале 47 чланица држава чланица Савета Европе, те којим актом су заштићена основна људска права. У међународној правној теорији, те пракси међународних судова, веома је значајно питање перспективе приступања Европске уније Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода. Везано с тим испитује се демократски потенцијал Уније, пре свега могућност или обавеза приступања ЕУ Конвенцији, подстицање усклађеног развоја заштите људских права, најзад спречавање противречности у судској пракси Европског суда за људска права у Стразбуру, The European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms is not formally an integral part of the European Union law. However, recourse is most frequently had to it when it is to be decided on fundamental rights in the EU. Democratic values within the EU were considerably strengthened after the conclusion of the Treaty of Lisbon in 2007. Namely, in addition to the fact that the conclusion of this Treaty strengthened the role and importance of the European Parliament in relation to the Council, the Commission and the European Council, expanding its powers, and, through distribution of competences, making a contribution to improvement of democratic functioning of the EU and strengthening of responsibilities of its institutions, the Treaty of Lisbon also enhanced the position of the Union in the system of protection of human rights. Namely, the provision of Article 6 paragraph 2 of the Treaty of Lisbon prescribes that the Union will accede the Convention, thus not affecting the competences of the Union as prescribed in the Treaties on the European Union, which is also additionally elaborated in the Protocol no. 8 concluded together with the Treaty of Lisbon, directly concerning the above mentioned provision of Article 6 paragraph 2. Indeed, in some way the Treaty of Lisbon provided the grounds for accession of the European Union to the European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, by which the EU further confirmed it would make efforts to harmonise the principles of rule of law in normative manner and improve protection of human rights and fundamental freedoms. The European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, together with the Protocols thereto, is one of the most important international treaties signed by 47 member states of the Council of Europe, protecting fundamental civil rights. In the international legal theory, as well as in the case-law of international courts, the

Докторска дисертација има за предмет анализу развоја, природе, садржине, параметара и даље перспективе доктрине поља слободне оцјене, превасходно кроз дескриптивно-аналитичко истраживање праксе Европског суда за људска права (Суд). Основни циљ овог истраживања је продубити разумијевање овог концепта, који у српској међународноправној науци није на свеобухватан начин обрађен. Поље слободне оцјене представља једну од најважнијих доктрина тумачења у јуриспруденцији Суда. Државе уговорнице Европске конвенције о људским правима (Конвенција) имају одређену слободу у начину на који ће примјењивати обавезе из Конвенције. Ова слобода се назива поље слободне оcjене (енг. margin of appreciation). Полазиште овог истраживања је чињеница да су државе уговорнице Конвенције изразито хетерогене и да је зато било потребно успоставити sui generis систем заштите људских права који би балансирао сувереност држава са њиховим обавезама према Конвенцији. Суд је у том смислу у више наврата наглашавао да је „машинерија упостављена Конвенцијом супсидијарна националним системима за заштиту људских права“. Истраживање покушава да смјести доктрину у контекст карактеристичних пракси тумачења Суда и то из перспективе супростављености идеологија пасивног и активног тумачења Конвенције. Начела аутономног, еволутивног и дјелотворног тумачења Конвенције имају изузетно важну улогу приликом утврђивања домашаја примјене доктрине. Поље слободне оцјене се посебно разматра у случајевима који укључују сразмјерност ограничења квалификованих права (чланови 8-11) као и у осталим случајевима када се одмјерава важност права или оправдава њихово ограничење., The research subject of the doctoral dissertation is the analysis of development, nature, content, parameters, and further prospective of the margin of appreciation doctrine primarily through descriptive-analytical research of the case law of the European Court of Human Rights (the Court). The principal objective of the research is to deepen understanding of this concept given that it has not received a comprehensive attention by the Serbian science of international public law. The margin of appreciation represents one of the most important interpretative doctrines in the jurisprudence of the Court. The contracting parties to the European Convention on Human Rights (the Convention) enjoy a degree of latitude in respect of the manner in which they discharge their obligations under the Convention. The term margin of appreciation is used to describe this latitude. The starting point of the research is the fact that there is an extreme heterogeneity among the contracting parties to the Convention which requires establishment of a sui generis system for the protection of human rights that would balance the sovereignty with their obligations under the Convention. On that account, the Court has repeatedly pointed out that “the machinery of protection established by the Convention is subsidiary to the national systems safeguarding human rights“. The research endeavours to consider the doctrine in the context of distinctive practices of interpretation developed by the Court from the perspective of conflict between the ideologies of passive and active interpretation of the Convention. The principles of autonomous, evolutive, and effective interpretation of the Convention have an important role in determining the scope of the doctrine application. The margin of appreciation will be particularly considered in cases involving the proportionality of interferences with qualified rights (Articles 8-11) as well as in other cases where rights have to be balanced or interferences just

Предмет истраживања у овој докторској дисертацији јесте да ли се на Европску унију и њене државе чланице, имајући у виду посебност саме Уније и њеног поретка, могу применити општа правила о међународној одговорности садржана у Нацрту правила о међународној одговорности међународних организација Комисије за међународно право, или се може дефинисати посебно правило, у смислу lex specialis-а које би се могла применити на Унију. Овако дефинисан предмет спада у област права међународних организација, као уже области међународног јавног права, али у значајној мери обухвата и европско (комунитарно) право. Проблем одговорности међународних организација је данас све актуелније питање, о чему сведочи и брз развој ове гране међународног права на светским и европским правним факултетима, као и рад Комисије за међународно право Уједињених нација на кодификацији правила о одговорности међународних организација. Две су основне хипотезе на којима се заснива истраживање у овом раду. Прво, полази се од посебности Европске уније у односу на традиционалан концепт међународних организација. У том смислу, након приказа актуелних кодификованих правила о међународној одговорности међународних организација, у раду се анализира Унија као међународне организације, и њен поредак, у односу на уобичајене карактеристике међународних организација у међународном праву. Друга хипотеза тврди да је могуће из досадашње праксе утврђивања међународне одговорности Европске уније пред различитим форумима издвојити правило које би се могло применити у форми lex specialis-а, посебно у случајевима одговорности Уније и чланица проистеклих из „децентрализованости имплементације комунитарног поретка“. У циљу потврде ове хипотезе, истраживање обухвата спорове у којима је учествовала Европска унија пред различитим судским телима која су одлучивала о њеној одговорности., The research subject of this doctoral thesis is whether general rules on international responsibility of international organizations, as defined by International Law Commission, in Draft Articles on responsibility of international organizations (hereinafter: Draft), can be applied to European Union and member states, bearing in mind specificity of the Union and its order, or special rule can be defined in terms of lex specialis. Thus defined, the research subject falls within the area of the law of international organizations, as specific branch of public international law, but to a significant extent, also within European (communitarian) law. Responsibility of international organizations represents increasingly significant topic in contemporary international law, as evidenced by rapid development of this branch of international law in international and European law schools study programs, and also by the work of the International Law Commission of the United Nations on the codification of rules on the responsibility of international organizations. This research in based upon two hypothesis. Firstly, European Union is considered special in relation to the traditional concept of international organizations. Thus, after presenting codified rules on international responsibility of international organizations, author analyzes the Union as an international organization, and its order in relation to the common characteristics of international organizations in international law. The second hypothesis argues that it is possible, based on the current jurisprudence on the international responsibility of the European Union before various forums, to define a rule that could be applied in the form of lex specialis, especially in cases of responsibility of the Union and its Member States stemming from "the decentralized implementation of the Community legal order." In order to confirm this hypothesis, the study includes cases before various judicial bodies in which participated t

Social sciences / international law, Докторска дисертација се бави питањем заштите права на интегритет личности у области биологије и медицине и конкретним стандардима који су усвојени у овој области, а који последњих деценија добијају све већу пажњу на међународном нивоу. Истражују се напори у регулисању ових питања пре свега на нивоу Европе, али ће бити дат и преглед релевантних универзалних докумената. Анализирају се инструменти који се конкретније баве овом облашћу, али и општи инструменти за заштиту људских права, с обзиром да специјализоване инструменте често не прати велики број ратификација и судска заштита људских права. Дата је и анализа релевантне праксе, пре свега Европског суда за људска права и Суда правде ЕУ. У раду се настоји расветлити и значење неколико значајних појмова као што су људско достојанство, биоетика, биомедицина, који се како у литератури, тако и у различитим усвојеним документима учестало користе, а углавном без њиховог даљег појашњења. Приликом израде тезе je коришћен нормативни и правно-догматски метод у погледу анализе релевантних одредаба. Такође, биће коришћен и упоредноправни метод, будући да је за тему рада донекле потребно и познавање законских система заштите људских права земаља чланица Савета Европе, пре свега у вези питања око којих није био могућ консензус. У извесној мери биће коришћен и историјскоправни метод, иако је акценат на анализи актуелних питања која настају услед технолошког напретка, тј. која представљају новитет. Основни циљ тезе јесте испитивање конкретних стандарда усвојених на нивоу Европе, њиховог домашаја и проблема у регулисању области биологије и медицине, како кроз усвојене документе, тако и кроз релевантну праксу. Може се приметити да је у литератури недостајао покушај свеобухватног поимања ове области. У раду се пружа оцена до које се мере успело са консензусом у погледу релевантних питања и у ком правцу ће он ићи, односно на који начин и у којим областима се настоји постићи даљи консензус., Doctoral thesis deals with the issue of protection of personal integrity in the field of biology and medicine and specific standards adopted in this field. Framing biomedical concerns in international human rights law is gaining more and more attention at the international level in recent decades. Thesis examines efforts to regulate these issues primarily at the European level, but an overview of relevant universal standards will be also given. Analysis is focused on instruments specifically regulating this area, but also general instruments for the protection of human rights, having in mind that specific instruments are often not accompanied by a large number of ratifications, and that the judicial protection of human rights is lacking. Relevant practice in this area is also analyzed, primarily the practice of the European Court of Human Rights and the European Court of Justice. This thesis also attempts to shed light on the meaning of several important concepts such as human dignity, bioethics and biomedicine. These terms are frequently used in literature and various adopted documents, but mostly without their further clarification. Normative and dogmatic method is used in the analysis of the relevant provisions. Comparative method is also used, having in mind that comparation of different legal systems is necessary to a certain extent, primarily regarding the issues on which consensus was not possible. At lesser extent historical method was used, because the emphasis is on the analysis of current issues that arise due to technological progress, that is issues which represent novelty. Main aim of this doctoral thesis is to examine human rights standards established at European level (wich emerged from the relevant documents as well as relevant practice), their function, meaning and problems in regulating field of biomedicine. It could be said that literature lacks an attempt of a comprehensive analysis of human rights standards in the field of biomedicine. The que

Глобалне спортске организације (ГСО) су једне од првих друштвено организованих алтернатива државном регулисању друштвених односа, прво, на националном нивоу, у виду националних спортских организација, а затим и на наднационалном нивоу. ГСО, као специфична врста међународних невладиних организација, су једне од првих групација међународних организација уопште. Бројне специфичности које поседују ГСО сигурно су већ саме по себи довољан разлог за њихово проучавање. Једна од њих, изузетно ретка у међународној заједници, је готово апсолутна универзалност и прихваћеност прописаних правила понашања., Global sports organization (GSO) are one of the first socially organized alternative to state regulation of social relations, first, at the national level through national sport organizations, and then on the supranational level. GSOs, as well as specific types of international non-governmental organisations, are one of the first groups of international organizations in general. Numerous specificities of the GSOs are certainly already in itself a sufficient reason for their study.

Потреба превазилажења антагонизма између држава Европе и обнове порушене европске привреде после Другог светског рата довела је до настанка Европске уније. Ова регионална, sui generis творевина, са елементима државе, међународне организације и специфичним наднационалним елементима, настала је на тлу Европе добровољним повезивањем народа, које није засновано на национализму. Основ јој чини Уговор из Париза закључен 1951. године између Белгије, Француске, Холандије, Италије, Луксембурга и Савезне Републике Немачке, којим је, као израз француско-немачког помирења, створена прва од европских заједница са наднационалним елементима - Европска заједница за угаљ и челик (ЕЗУЧ). Формално је ЕУ створена Уговором о Европској унији на седници Европског Савета у Мастрихту 1991. године, а правни субјективитет је добила 2007. године реформским Уговором из Лисабона, који је ступио на снагу 1. децембра 2009. године. Данас Европску унију чини 28 држава, уједињених у својој различитости, које су уступиле извесне компоненте свога суверенитета новонасталој творевини, ограничиле га у корист трајног очувања европских вредности. Њену најважнију тековину представља acquis communautaire, обједињена и стално растућа целина искристалисаних права и обавеза свих држава чланица, које је ЕУ остварила до данас кроз интеграционе процесе. У формалном смислу acquis обухвата, по правном схватању Суда правде ЕУ, Повељу основних права Европске Уније, Уговор о Европској унији и Уговор о функционисању Европске уније, али и комплетан корпус примарног и секундарног права ЕУ, праксу Суда правде ЕУ као и сваку другу обавезу преузету од држава чланица у оквиру активности ЕУ. Поучена преурањеним политички мотивисаним пријемом 2004. године десет далеко мање развијених држава централне и источне Европе, које су биле на знатно нижем степену развоја од тадашњих држава чланица, што је довело до стагнације и економског поремећаја у ЕУ, Европска унија је у данашње време успорила процес свога проширења., The need to overcome antagonisms between the states of Europe and to rebuild the destroyed European economy after the Second World War led to the creation of the European Union. The EU is a regional, sui generis entity with elements of both a state and an international organisation, as well as with the elements of a specific transnational nature. It came into being when European nations willingly created a union, the basis of which, therefore, has nothing to do with nationalism. The foundations for creating the EU were laid when the Treaty of Paris was signed in 1951. by Belgium, France, Netherlands, Italy, Luxembourg and West Germany. Apart from aiming to reconciliate Germany and France, this treaty also established the European Coal and Steel Community (ECSC) – the first European community with transnational features. The official establishment of the EU took place at a European Council meeting in Maastricht in 1991. when the Treaty on European Union was signed. The EU acquired status of a legal entity in 2007. as a result of the signing of the Lisbon Treaty, which came into force on December 1, 2009. Today, the EU consists of 28 Member States. Each of them has yielded a part of its sovereignty to this newly created entity in the name of the long-lasting preservation of European values. The EU’s greatest accomplishment is the creation of acquis communautaire - a constantly growing body of rights and responsibilities of all member states, created through the process of integration. Тhe Court of Justice of the European Union issued an opinion stating that the acquis encompasses all the founding treaties of the EU - the Charter of Fundamental Rights of the European Union, the Treaty on European Union and the Treaty on the Functioning of the European Union, as well as the entire body of secondary EU law, case law of the Court of Justice of the EU and all the responsibilities undertaken by the member states within the scope of EU competence. In 2004. the EU accepted te

Предмет докторске дисертације су правни и међународно-политички аспекти интервенција против Ирака 1991. и 2003.године. Постојећа правила ратовања и решавања спорова путем принуде су у новијој историји међународног права доведена у питање догађајима до којих су довеле велике силе предвођене САД-ом (која је у пост- хладноратовској ери била и једина глобална сила). САД је у тој ери увела нове методе у правилима ратног права, а карактеристике тих метода јасно су уочљиве управо у интервенцијама против Ирака. Циљ истраживања произилази из предмета, па су тако у првим одељцима овог рада изнете историјске чињенице о Ираку и народу који га чини, док су у централном делу изнете чињеница и детаљно су анализирани сви потенцијални разлози инвазија на Ирак који дају одговор на питање да ли су те интервенције биле „оправдане“, односно да ли оне представљају кршење одредби међународног права. У вези са тим, анализираће се усвојени кључни правни документи и улога Уједињених нација, да би на крају биле представљене последице интервенција. Поред последица које су те интервенције изазвале у ратном праву, постоји читав низ правних и међународно-политичких аспеката које је потребно анализирати како би био пружен ваљан основ за разумевање догађаја који су довели до интервенција на једну државу, анализу историјских чињеница и позадине догађаја, што подразумева и анализу ситуација и последице интервенција на међународне односе и међународно право уопште., Subject of doctoral thesis is legal and international political aspects of interventions against Iraq in 1991 and 2003. The existing rules of war and conflict resolution through coercion have been challenged in modern history of international law by developments caused by USA led forces (USA being the only global force in the Post-Cold War Era). In that era, USA introduced new methods into the rules of the war laws, and characteristics of these methods are clearly distinguished precisely in the interventions against Iraq. The aim of the research arises from the subject, so that in the first few sections of this doctoral thesis, historical facts on Iraq and its people are presented, while, in its central part, facts are given and all potential reasons for invasions in Iraq are analysed in detail giving an answer to the question if those interventions were “legitimate” and/or whether they represented breach of the international law provisions. In this connection, adopted key legal documents shall be analysed, as well as the role of the United Nations and, at the very end, consequences of interventions shall be presented. Beside the consequences these interventions caused in the war laws, there is a whole range of legal and international political aspects to be analysed in order to be rendered a valid basis for understanding the events that led to intervention against the country, analysis of historical facts and background of the events, which implies also analysis of situations and consequences of interventions to the international relations and international law in general. The aim of the thesis is a detailed analysis of legal and international political aspects of interventions, with selection of those crucial for understanding and monitoring the development of all facts that led to the intervention against Iraq, its consequences to current international relations, and thus contribute to answering the question whether there is a justification for USA invasions of I

Social sciences / Human rights, Питања која су обухваћена дисертацијом представљају комплексну и значајну, али још увек, недовољно истражену тему, што је била основна претпоставка да се приступи изради тезе оваквог садржаја. Предмет истраживања се односи како на људска права уопште, односно њихове елементе значајне за остваривање и заштиту, тако и, посебно, на институције које се баве заштитом људских права. Најопштије, реч је о корпусу питања која се директно тичу човека и његовог остварења у друштву и на која је у тези требало дати научно утемељене одговоре и објашњења. Ово је подразумевало примену сложеног методолошког поступка који је обухватио више различитих метода, од догматичког и нормативног, до упоредноправног и статистичког, те студије случаја. Истовремено, детаљно је елабориран низ инструмената који су у функцији заштите људских права. Након анализе утемељења људских права и њихове историјске генезе, пажња у дисертацији је усмерена на њихову универзализацију и посебно на конститусање и рад специјализованих институција у сфери заштите људских права. У том смислу посебно су опсервиране институције омбудсманског карактера на националном и наднационалном нивоу и начин њиховог рада, те место у општем систему институционалне заштите de lege ferenda. У светлу остваривања људских права, а посебно права на добру управу у европским релацијама у раду је детаљно анализиран рад Европског омбудсмана. Наглашен је допринос ове институције успешној примени у пракси тековина европских интеграција, које промовишу људска права као основну вредност и causa sine qua non свих даљих видова интеграција. Значајан део рада посвећен је заштити људских права на подручју бивше Југославије и посебно Републике Србије. Питања и проблеми ове категорије су посебно актуелни у овом региону Западног Балкана, па је утолико већи значај истраживања која су учињена у дисертацији., The issue addressed in our paper is complex and significant, but has so far not been sufficiently explored. The topic concerns both human rights in general, and human rights institutions that provide protection of human rights. It generally deals with the set of those questions that directly concern human being and his or her self-realization in society, the answers of which were supposed to be given in our thesis. A variety of methods have been applied, from the normative as well as the dogmatic ones, to the statistic, comparative methods as well as those referring case studies. Concurrently, the instruments for human rights protection are analyzed in elaborate detail. After analyzing the way human rights are established in light of their historical genesis, and most notably of the rights of good management in European relations, we focused on the analysis of their universalization and especially on the work and establishing of specialized institutions in the sphere of human rights. In this sense special emphasis is given to the institutions of ombudsman both on a national and international level, the method of their work and their place of the overall system of international protection de lege ferenda. In light of the realization of human rights and most of all rights for good management, we offered a comprehensive analysis of the Ombudsman work. The institution’s contribution to the successful application of the heritage of European integrations, which promote human rights as a basic value and sine qua non of all other kind of integrations. A significant part of the dissertation is dedicated to the issue of human rights protection in the region of the Former Yugoslavia, and most of all, to that of the Serbian Republic. Questions and issues of this kind are traditionally very much pertinent to the region of the Western Balkans, which makes the results of the investigation all the more important.

Предмет докторске дисертације, у ширем смислу, јесте научно сагледавање целокупности изазова који стоји пред светским друштвом када је у питању (правна) заштита мањина. У ужем смислу, предмет проучавања је питање међународноправне заштите мањина, која је према преовлађујућем opinio iurs doctorum-у, непотпуна и партикуларна. Стога се посебно анализирају општа важећа правила међународног права, а затим и позитивноправна решења и стандарди европског међународног права. Ова анализа подразумева, поред осталог, и освртање на материјалне изворе постојећег права мањина на међународном нивоу. Први део дисертације је посвећен концептуалној анализи већинског начела и потребе заштите мањина, и састоји се из два одељка. У првом одељку првог дела овог рада се говори о античким поставкама политичке организованости друштва, те о развоју идеје и праксе међународног конституционализма; други одељак посвећен је анализи начела народности и узрока међуетничких сукоба, закључно са описом и коментаром зачетака савремене међународноправне заштите мањина. Други део дисертације је о питању титулара и појма мањина. Први одељак другог дела дисертације говори о дихотомији индивидуалних и колективних људских права, као и о мањинским правима као „индивидуалним људским правима са колективном димензијом.“ Други одељак другог дела дисертације подељен је у неколико целина, где се најпре излаже о „претходном питању“ стварних и правних мањина. У наставку, врше се одговарајућа терминолошка прецизирања и описују покушаји дефинисања мањина у међународном праву. На посебном месту се анализирају национална и етничка припадност као основна обележја појма мањина, а затим детаљно анализира сваки од осталих елемената појма мањина – бројчани критеријум, услов недоминантног положаја, критеријум држављанске везе и субјективни елемент. Трећи део рада посвећен је положају мањина у савременом међународном праву, и подељен је у три главна одељка., The subject of this doctoral thesis, in a broad sense, is a rigorous scientific analysis of current challenges that global society faces when it comes to the (legal) protection of minorities. In a narrow sense, the object of the study is the issue of international legal protections of minorities, which, according to prevailing opinio juris doctorum, is incomplete and particular. Therefore, it specifically analyzes the general rules of international law as well as the legal solutions and standards of European law and includes a look back on the principal sources of existing international laws promulgated for the protection of minorities. The first chapter of this thesis consists of two sections is devoted to a conceptual analysis of the Majority principle and the need to protect minorities. The first section begins by recalling the ancient setting of the political organization of society and describes the process by which the ideas and practices of international constitutionalism developed. The second section considers the principle of nationality and the causes of inter-ethnic conflicts and ends with a description and commentary of the beginnings of the modern framework of international legal protections of minorities. The second chapter deals with the question of the rights-holder and the concept of minorities. The first section discusses the dichotomy of individual and collective human rights and minority rights as “individual human rights with the collective dimension." The second section is divided into several parts in which it elaborates on the “previous question" of de facto and de jure minorities. In addition, it clarifies the appropriate terminology and describes official attempts to define minorities in international law. In a separate place, it analyzes nationality and ethnicity as the basic features of the concept of minorities, and then analyzes in detail each of the remaining elements of the concept of minorities: numeric criteria, the requirement of n

Предмет истраживања ове докторске дисертације односи се на сложена и слојевита питања међународног јавног права(међународних односа, права међународних организација, међународног хуманитарног права), као и делом материје уставног права, која кроз амбијент стања ентропије а потом растакања и нестанка југословенске државе у последњој декади двадесетог столећа, покушавају пружити надасве веродостојан, системски заокружен и кохерентан одговор. Полазишна хипотеза рада сконцентрисана је на тасу примордијалног принципа теорије и праксе међународног јавног права који датира још од Вестфалског мира(1648), начела равнотеже снага и поставци о његовој предестинираности од стране савремене међународне заједнице у решавању југословенске државне и националне трагедије. Идејни хоризонт базичне хипотезе се рачва на неколико различитих области. Једна од њих односи се на уставно-правни оквир југословенске државе који кроз огледало уставног решења из 1974. године елаборира и анализира стање у земљи. Устав из 1974-е. квалификује политички систем као „социјалистичку самоуправну демократију“ по облику а као „диктатуру пролетаријата“ по социјалној суштини. Кроз промоцију делегатског система и потискивање воље грађана, у тренутку када је аутентична идеја народног представништва доведена до своје негације, републичке елите стварају простор ка сопственом самоодређењу. Долази до ситуације у којој се републике све више осамостаљују и затварају у забране својих аутархичних (квази)статалних творевина. Одлучивање у федерацији сведено је практично на ниво федералних јединица које сваки облик већинског одлучивања априори легитимишу атаком на њихов национални суверенитет. Решења која је поменути највиши конституционални акт понудио попут слободног удруженог рада, самоуправног споразумевања и друштвеног договарања, слабе потпорне стубове статалне креатуре, наговештавајући економску и политичку ерозију државе., The subject of research this doctoral dissertation is related to the complex and stratified themes of international common law (international relations, law of international organizations, international humanitarian law), and partly matter of constitutional law, through the ambient of entropy, disintegration and finally disappearance of Socialist Federal Republic of Yugoslavia in the last ten years of twentieth century, trying to give valid, sistematical circled and coherent answer on the key questions which she has been invaded. The basic hypothesis of dissertation is concentrated to the foundamental principle of theory and practice which international common law correspondents, the principle of counterbalance powers, which dated at international relations still from the Peace of Westphalia(1648), and thesis which it's predestinated of the contemporary international community on resolving yugoslav state and national tragedy. The conceptual horizon of basic hypothesis developes to few different areas. One of them is related to the explication of thesis which continued by constitutional-law frame of yugoslav state and trough a mirror of constitutional solution from 1974 elaborates and analyzes situation in the state. The Constitutional Act from 1974 evaluates political system by form of „socialist self-governing democracy“, and by essence of „dictatorship of proletariat“. Trough promotion of delegat's system and suppression of civil electoral willingness, at the moment when authentical idea of people's representative office is taked to the itself negation, republic elites creates space for self-determination. Situation which is created, unsolving and unstoping, guides republics to the very complex and damaged process of autolimitation and autodeterminaton. The decision-make process at level of Federation is constructed practicaly on the rank of federal elements which all forms of majority decision identify a priori by attack on their national sovereignty. The solutio

Политичко насиље као један од појавних облика социјалног насиља је од 1994. до 2009. године представљало основно средство у борби за власт, контролу над природним ресурсима и остварење националних, верских и других циљева великих друштвених група, па и читавих етничких заједница на Северном Кавказу. Да би се дошло до свеобухватних научних сазнања о овој теми, потребно је извршити анализу досадашњих достигнућа на плану дефинисања политичког насиља, као и друштвено-економских релација и противречности из којих проистичу његови стварни и потенцијални узроци, попут унутрашње политичке, социјално-економске и безбедносне кризе, сложених регионалних и међународних односа, интереса и сл. Политичко насиље уопште, па и на Северном Кавказу, има материјално-економске, идејно-идеолошке, алијенационо-интерперсоналне и политичко-организационе основе, а може се класификовати према различитим критеријумима, као што су садржај, начин вршења, носиоци, односно квантитативан обим субјекта, распрострањеност, време трајања, одговарајућа функција, итд. У севернокавкаском региону политичко насиље има дубоке корене, чије сагледавање подразумева мултидисциплинарни приступ, превасходно заснован на политичким наукама, историји, социологији, културологији и етнопсихологији, како би се утврдили узроци и приказала генеза, континуитет и специфичности ове појаве. Правилно поимање историје Северног Кавказа је битан предуслов за објективно истраживање и оцену конкретних савремених примера основних (претња силом, принуда и притисак, психофизичко злостављање – мучење, политичко убиство и атентат и диверзија) и сложених облика (насилни протести, побуне, нереди и немири, тероризам, субверзија, репресија, терор, герила, устанак, војна интервенција и рат) политичког насиља који су се догодили у овом региону или су настали као последица збивања на тим просторима. Свака држава која се суочи с политичким насиљем настоји да му се супротстави на ефикасан начин. Стога истраживање овог политичког феномена на Север, In the period from 1994 to 2009, political violence as a form of social violence, has been an indispensable instrument in the struggle for power, control over natural resources and for achieving various national, religious and other goals of large social groups, or even entire ethnic communities in the North Caucasus region. To reach any comprehensive scientific conclusions on this subject matter, it is crucial to examine current scientific accomplishments towards defining political violence. It is also necessary to analyze socio-economic relations and contradictions that are the underlying actual or potential causes of political violence, which include internal political, socio-economic and security crisis, complex regional and international relations, interests, etc. Fundamental, principles political violence in North Caucasus, as in general, is based upon can be perceived as economic, ideology, interpersonal alienation, political organization. It can be classified according to different criteria like substance, method of delivery, perpetrators, quantitative scope of the participants, prevalence, duration, apparent function, etc. In the region of North Caucasus political violence is deeply rooted and to comprehend it properly demands a multidisciplinary approach, predominantly based on political sciences, history, sociology, culturology and ethno-psychology to determine all the causes, genesis, continuity and specificities of this phenomenon. Proper understanding of history of North Caucasus region is an essential prerequisite for objective analysis and interpretation of concrete contemporary examples of elementary (threat of violence, coercion, pressure, psychophysical abuse – torture, political murder, assassination and diversion) and complex forms (violent protests, rebellions, riots, acts of terrorism, subversive activity, repression, terror, guerilla warfare, uprisings and insurgencies, military interventions, and war) of political violence that have arisen a

Social sciences / public international law, Међународни службеници су како у домаћој, тако и у иностраној литератури, анализирани најчешће у склопу радова који су се бавили примарно правним положајем дипломатско-конзуларних представника, па се некако стиче утисак да је њихов значај занемарен. Овим радом, желимо између осталог да укажемо на значај међународних службеника али и истражимо њихов положај на почетку XXI века. Пре свега, извршићемо појмовно разграничење, али и низ других кларификација када су у питању појмови попут међународне администрације, њеног односа са државном администрацијом, њиховом природом. Ови и многи други језичко- теоријски осврти, неопходни су за јасну, прецизну али и успешну анализу положаја међународних службеника. У овом контексту, од посебног значаја су привилегије и имунитети међународних службеника. Њихове привилегије и имунитети порекло воде од дипломатских агената, али су појавом Уједињених нација, међународни службеници добили сопствени корпус привилегија и имунитета. Пре појаве организације Уједињених нација, међународни службеници су имали искључиво дипломатске привилегије и имунитете, а та пракса се није у потпуности изгубила ни данас. Желимо да истражимо у овом раду значај привилегија и имунитета међународних службеника за њихов правни положај, али и спектар тих привилегија и имунитета како у апсолутном облику, тако и у односу на дипломатске агенте али и друга лица. Поред привилегија и имунитета, од изузетног значаја за правни положај, па и за само биће међународних службеника јесу елементи попут њихове независности, лојалности међународној заједници и остали. У оквиру те анализе, посебно ћемо се осврнути на начин избора стажиста у систему УН. Такође, приказаћемо правни положај и експерата, чланова мировних мисија УН и многих других, а у сваком од тих анализа, даћемо и неке личне опсервације. У овом раду, даћемо и лични печат и приликом анализе ових елемената, како кроз личне опсервације и смернице, тако и кроз разврставање и раслојавање наведених елемената појма међунаро, International civil servants, have been analyzed both in domestic and international literature, mostly in the context of analysis of diplomatic and consular agents. This is why, sometimes appear, that their importance is somehow neglected. With this thesis, we will try to emphasize the importance of international civil servants and to analyze their legal status at the beginning of XXI century. In the first part of our dissertation, we will deal with some linguistic and organizational distinctions, such as those between international and national administration, regarding their nature. These clarifications are necessary for clear and precise basis that we need for successful analysis. We will deal with privileges and immunities of international civil servants. The origins of privileges and immunities of international civil servants can be traced back to the diplomatic and consular privileges and immunities. With the emergence of United Nations, international civil servants obtained their own corpus of privileges and immunities. Prior to the United Nations, international civil servants had diplomatic privileges and immunities; some reminiscence of those immunities still remains in the privileges and immunities of nowadays international civil servants. Through analysis of privileges and immunities of international civil servants we will explore the influence of those privileges and immunities on legal status of international civil servants. Besides the privileges and immunities, very important for status of international civil servants are their attributes, such as independence, international loyalty, etc. We will give special attention to the issue of internship in the United Nations system. As a referent point for the analysis of legal status of the international civil servants, we will take UN servants. Reason for that is both in the importance of United Nations as an organization, but as well in the very big importance of United Nations documents in regulating the

Након одређивања важећих параметара који су оријентири за међународно укључење земље, у раду је примењена парадигматична анализа, односно интерпретација историје међународних односа Бразила од стицања независности. Овакав приступ заснован на спољним узроцима (каузалност), финалностима које дефинишу државници и међуодносима државника и дубоких сила које преовлађују у земљи, омогућава дистинкцију девет парадигми које су се издвојиле у појединим периодима. Бразил као деценијама нарастајући актер на међународној сцени је од почетка 21. века реализујући универзалистичку, односно логистичку парадигму међународног понашања задобио признату релевантну пројекцију. Влада председника Луле је предузимљиво користила хоризонталну и вертикалну осу међународног укључења земље, што јој је, пре свега, омогућило статус global trader, остварујући континуирано трговински суфицит, чиме је амортизовала ефекте финансијско-економске кризе у свету, бивала независна од усмерења на тржиште САД и привлачила директне стране инвестиције. Служећи се мултилатерализмом као приоритетом у међународним односима и уз ојачан инудустријски парк, Бразил је стекао статус међународно респектабилне средње силе, активно учествује у бројним мировним мисијама ОУН и сматра да треба да постане чланица СБ ОУН чиме би коначно постао и global player у правом смилу. Форсирајући интеграције у Јужној Америци (МЕРКОСУР и УНАСУР) Бразил их, поред економских ефеката, инструментализује ради остваривања својих националних интереса. Свој ангажман показује у формирању и активној делатности многих блокова и алијанси: БРИКС, ИБСА, ЦПЛП, ЦЕЛАЦ, као и динамичној сарадњи са стратешким партнерима. Активно се ангажује у Светској трговинској организацији како би се правила прилагодила свим учесницима, пре свега укидањем пољопривредних субвенција у РЗ., After determining the current parameters that serve to orient Brazil‟s international relations, the paper develops a paradigmatic approach, through the interpretation of the history of international relations of Brazil since its independence. This approach is based on the analysis of external causes (causation); of policy ends as defined by statesmen, and of the interrelations between statesmen and the deep forces that prevail in the country, which enables us to distinguish between nine paradigms that have prevailed in certain Brazil‟s time periods. Brazil has been for decades a growing player on the international scene, and has, since the beginning of the 21st century applied the universalist and logistical paradigm of international behavior to achieve a relevant and recognized international presence. The government of President Lula has used in an enterprising manner the horizontal and vertical axis of international involvement, that has enabled Brazil to secure, above all, a global trader status, and achieve a continuous trade surplus, which has in turn helped alleviate the effects of the world financial and economic crisis, to became independent of the orientation toward the US market and to attract foreign direct investment. By using multilateralism as a priority in international relations and its reinforced industrial capacities, Brazil has gained the status of an internationally respected middle power that actively participates in a number of UN peacekeeping missions, and aims to become a member of the UN Security Council, which would finally enable it to become a global player in the full sense. Brazil has been forcing the concept of integration in South America (Mercosur and UNASUR) to achieve not only economic effects, but also its own national interests. It is engaged in the formation and activity of many blocks and alliances: BRICS, IBSA, CPLP, as well as in the dynamic cooperation with strategic partners. It is actively engaged in the WTO in order to ad

Рад утврђује да ли је норма која забрањује трговину људима норма уговорног или обичајног права и да ли је иста општеобавезујућа норма, односно да ли је та норма из корпуса ius cogens норми. Структура рада је садражана у шест поглавља, која су резултирала одређеним закључцима. У првом делу рада дат је осврт на развој норме о забрани трговине људима. Развој те норме кретао се од доктринарних ставова познатих правних писаца и филозофа, до обичајноправних норми, које су касније кодификоване у мултилатералним међународним уговорима-конвенцијама. Иако је ропство као друштвени положај појединца одавно правно забрањен како обичајноправним тако и уговорноправним нормама међународног права, многи облици ропског односа у коме се и данас може наћи појединац нису фактички елиминисани.Ти перфидни односи данашњице у коме се нарушавају слобода и живот појединца представљају „савремено ропство“. То модерно ропство назива се трговина људима. У другом делу рада дата је одредница појма трговине љидима, њене карактеристике и облици, кроз призму релевантних међународних уговора. Трговина људима је прешла границе националних држава и региона, чиме је постала међународни проблем. Отуда је уследила реакција међународне заједнице у циљу елиминисања односно сузбијања те појаве. У тој борби први корак је био нормативно уређење односно дефинисање појма трговине људима. Након дефинисања појма трговине људима, нужно је било утврдити узроке те појаве, како би се иста сузбила. Из тих разлога, забрана трговине људима постала је норма међународног права. У трећем делу рада дат је осврт на везу трговине људима и транснационалног организованог криминала., This study determines whether thenorm that forbids human trafficking is a contactual norm or a common law norm and whether it is the same universally binding standard or whether this norm is ius cogens norm. The study consists of six chepters that have resulted in certain conclusions. The first part of the study deals with the origin of the norm on placing a ban on human trafficking. The development of the norm ranged form doctrinal views of well-known lawauthors as well as philosophers to common law norms that were later codified in multilateral international agreements-conventions. Though slavery as a social position of a person had legally been banned long ago by means of both common law and contractual acts of the international law, many forms of conditions akin to slavery in which a person can find themselves even today, were actually not eliminated. Those perfidions relationships of the present,where freedom and life of a person are endangered, represent “modern slavery“. This “modern slavery“ is called human trafficking. The second part of the study defines the concept of trafficking in human beings, its characteristics and froms, seen in relation to relevant international agreements. As there are no borders and frontiers for human trafficking, the issue has become international problem. That explains the international community reaction with the aim to eliminate, that is, to suppress this phenomenon. The first step of the battle has been the normative work, in other words, definition of human trafficking concept. After defining the concept, it is necessary to find out the root causes for human trafficking in order to suppress it. For these reasons, the prohibition of human trafficking has become a norm of international law. In the third part, a survey is given with regards to the connection between human trafficking and transnational organized crime. Human trafficking is one of the froms of transnational organized crime by its root causes and its inner struc

Правила међународног права непловидбеног коришћења међународних водотокова добијају на све већем значају са појачаном улогом воде као добра у међународним односима. Појачана улога воде је последица било њене стварне оскудице у појединим сушним деловима света, као што је Блиски Исток или Африка, било забринутости да глобалне климатске промене могу да учине свежа водна добра оскудним и у другим деловима света, који до сада нису имали таквих проблема, захваљујући обилним залихама ових добара, као што је рецимо Европа. Поред тога, глобална свест о потреби заштите екосистема водотокова као неопходној претпоставци за дугорочно одрживо снабдевање свежим водним добрима из постојећих водотокова, чини да се овим правилима посвети већа пажња. Према томе, да би се међународни водотокови одрживо користили, потребно је њихова правила коришћења обликовати, тумачити и примењивати на начин који размишља дугорочно и превентивно, како би се у областима где влада оскудица ових добара избегли политички сукоби који нарушавају мир и безбедност у свету, односно, како би се у областима где такве оскудице нема, водна добра незагађена сачувала за времена која долазе и која могу са собом да донесу такву оскудицу и са њом увезане сукобе. Оба циља се могу остварити само путем превентивног и ефикасног деловања, које би било прожето начелима која за циљ имају правично коришћење водних добара, које у најоптималнијем могућем облику задовољава интересе свих корисника датог међународног водотока, али и истовремену заштиту самог водотока, односно његове животне средине. Сматрамо да је одрживи развој појам који најбоље изражава ова два кључна циља међународног права непловидбеног коришћења међународних водотокова. То је појам који у себи садржи тродимензионалну конструкцију изграђену на три стуба, стубу заштите животне средине, стубу привредног развоја и стубу друштвеног благостања и благостања човека као основне јединке тог друштва. Дакле, овај појам је довољно широк. Примењен на област права свежих во

Предмет дисертације односи се на питање овлашћења која има председник Сједињених Америчких Држава на плану спољне политике током трајања нередовних околности. Ова овлашћења утврђена су важећим уставним и подуставним прописима (законима и резолуцијама америчког Конгреса), а развијана су историјском праксом функционисања ове уставне институције Сједињених Држава. Чињеница да ова тематика не може да буде правилно научно обрађена без консултовања норми јавноправног поретка Сједињених Држава уважена је консултовањем референтних нормативних оквира које пружа међународно јавно право, као и анализама које делом садрже и политиколошке црте. Од усвајања Устава Сједињених Држава из 1787. године, током XIX и XX века (а посебно у другој половини ХХ века) умножени су примерци уставне књижевности који се односе на развој институција у оквиру америчког председничког система. Под посебну лупу научне јавности стављена је улога савременог шефа америчке државе. Научна концептуализација односа између различитих институција у оквиру овог уставног система, те учешћа других – ванинституционалних – фактора у обликовању и спровођењу америчке спољне политике прецизније је обрађена од стране нешто ужег броја аутора. Питање овлашћења америчке егзекутиве у међународним односима за време рата и озбиљних кризних ситуација обрађивано је са различитих, често и дијаметрално супротних полазишта. Према једном концепту, средишња установа америчке извршне власти прерасла је своја уставна овлашћења и постала доминантан фактор у целокупној политичкој структури америчког система. Ово, по тим ауторима, носи јасне (са либерално-конституционалистичке тачке гледишта неповољне) последице по спољну политику Сједињених Држава, али и повратно – по механизме законодавне контроле егзекутиве. Теорија по којој председник постепено постаје (или већ јесте) безмало суверени чинилац у америчком уставном поретку није нова. Њене зачетке могуће је пронаћи већ на крају XVIII века Са друге стране, нису усамљени ни ставови о нуж, The subject of research in this doctoral dissertation is The Foreign Policy Authority of the American Head of State during Emergency. The thesis addresses the issue of the powerst of the President of the United States in terms of foreign policy during the irregular circumstances. These powers are determined by the applicable constitutional and sub-constutional regulations (laws and resolutions of the U.S. Congress), and developed by the history of functioning of constitutional institutions of the United States. The topics can not be properly treated without consulting both the norms of public law of the United States, as well as the normative framework provided by international public law. Since the adoption of the United States Constitution in 1787, the constitutional literature pertaining to the development of institutions within the American presidential system was amplified during the 19th and 20th century (especially in the second half of the 20th century). The modern head of state’s role in this field has been especially interesting for scientific comments. The question of the foreign authority of the U.S. executive branch during the war and serious international crises was treated with different, often diametrically opposed starting points. One theoretical position claims that the constitutional powers of the U.S. executive branch have grown extensively and that the President has become the dominant factor in the overall structure of the American political system. This, according to these authors, bears negative effects on the foreign policy of the United States, as well as on the mechanisms of legislative control of the executive. On the other hand, a number of authors claim that a somewhat overwhelming President’s role might be useful and implied by the Constitution. Congressional investigation put the earlier image of a President who leads and who follows Congress seriously in question. Claims that the prerogatives of Congress were irretrievably lost were

Докторска дисертација под насловом Међународноправни субјективитет Европске уније има за предмет да испита и анализира међународноправни субјективитет Европске уније и да идентификује конкретан институционални и нормативни оквир за његово остваривање, као и поједина права која Европска унија поседује у међународном јавном праву захваљујући свом субјективитету. У том смислу, овај рад тежи да размотри практичне и теоретске аспекте остваривања субјективитета Европске уније у међународном јавном праву, базирајући се на општим сазнањима о међународноправном субјективитету међународних организација, као и посебним сазнањима у вези са Европском унијом. Да би се одговорило овом циљу, овај рад посебну пажњу посвећује феномену регионалне интеграције као форми међународног организовања држава чланица укључених у процес европских интеграција. Овај приступ је значајан јер је Европска унија регионална међународна организација sui generis која је у значајном делу својих овлашћења наднационалног (супранационалног) карактера и која има развијен институционални и политички систем те посебан правни систем и шири скуп правних и политичких тековина – acquis Уније и значајне надлежности за деловање на међународноправном нивоу. С обзиром на њену улогу у међународним односима, међународном праву и на конституисање посебног правног система ове организације, научно испитивање и практично сагледавање њеног међународноправног субјективитета има сразмеран значај у правној науци. Стога, као предмет који захтева систематску научну обраду и истраживање, одредили смо анализу инструмената, процедура и услова у којима се остварује међународноправни субјективитет Европске уније у контексту постојећих правила међународног јавног права и важећих конститутивних уговора ове организације, а у вези са остваривањем вредности и циљева на којима почива целокупан процес европске изградње и надлежности додељених Унији., The PhD thesis written under the title The International Personality of the European Union aims at exploring and analysing the international personality of the EU and at identifying a concrete institutional and normative framework established for the exercise thereof, as well as particular rights that the EU is entitled to by virtue of its international personality. In this regard, this study tends to consider both practical and theoretical aspects related to the exercise of the EU legal personality under the international law, based on the general knowledge on the international personality of international organisations, as well as concrete observations on the EU. In order to address this task, the present study is focused on the phenomenon of regional integration which is an international form of organizing Member States involved in the European integration process. This approach is appropriate for the present study because the EU is a regional organization sui generis having considerable supranational powers and being based on the developed institutional and political system with a special legal order including a wider set of legal and political commitments forming the Union acquis. In addition, the EU has been conferred significant responsibilities enabling it to act in the sphere of international law. Taking into account its role in the area of international relations and that of international law, as well as its impact in the establishment of its particular legal system, a scientific approach to examine and to practically observe its international personality has certain importance for the legal doctrine. Therefore, this study is to offer a systematic research and analysis of instruments, procedures and conditions which are needed for manifestation and exercise of the international personality of the EU in the light of relevant international law rules and constituent treaties of the organization in question. These procedures and conditions are taken into accou

Анализа конкретног испољавања учења о аутономности права ЕУ суочена је на самом полазишту са питањем одређења основне поставке тог учења: у односу на шта је право ЕУ, судећи по пракси Суда ЕУ, аутономно? Пример Европске уније у последње две деценије послужио је многим правним писцима да развију учење о "уставном плурализму" као новом облику уставности, који превазилази класичну дихотомију између државе и међународне организације..., Any analysis of visible evidences of the dotrine of autonomy of EU law faces from the outset the problem of how to define the founding assumption of that doctrine; namely, in reference to what is EU law autonomous, according to the case law of the European Court of Justice? European Union constitutional development over the last two decades have helped legal writers to develop the doctrine of "constitutional pluralism"; a new form of constitutionality, which bridges the traditional dichotomy between states and international organizations...

Ретко која друштвена мисао захтева да буде тако често и изнова објашњавана и тумачена као што је то случај са правном мишљу. Разлози за тако што су бројни, али је чињеница, да је право појава која, као ни једна друга друштвена појава тако директно и интензивно утиче на друштвену реалност која је међутим подложна сталним променама. Та динамика и променљивост друштвених односа условљава и динамику и променљивост самог права. Право заправо може имати свој смисао и остварити функцију која му се додељује, једино уколико је у сагласју са друштвеном реалношћу у којој се остварује. У противном, право фигурира као нормативни систем који постоји за себе, неостварив у времену и простору и на тај начин потпуно отргнут од друштва, на које или не може имати никаквог утицаја јер му се на тај начин пориче било каква вредност, или је напротив, тај утицај крајње негативан. Не пратећи друштвене промене својим нормирањем, право конзервира динамичне друштвене односе, држећи их у стегама правних правила, принципа и концепата, који, не само што не одсликавају друштвену реалност, већ представљају и несклад са самим правом. То је због тога што се право значење и садржина неког правног правила или принципа може сазнати једино уколико га тумачимо у његовом садејству са оним правилима која му, услед тога што се односе на исту друштвену реалност, могу једино дати потпуни смисао. То је нарочито важно када желимо да откријемо значење основних правних принципа какав јесте принцип државног суверенитета. У том смислу у овом раду желимо да укажемо на недоследност која је још увек присутна у великом делу правне теорије, која, чини се, нема намеру да одступи од, сада већ вишевековног начина на који се објашњава концепт државног суверенитета. И поред тога, што су еволуција и развој права, па у складу са тим и промене које су са собом донеле, морале значити и еволуцију и ново разумевање и самог принципа државног суверенитета., It is indeed rare to find the social notion that demands to be explained and interpreted so often and almost from its very beginning, as it is the case with the legal notion. Reasons for this are numerous, but the fact is that the law is the phenomenon that, unlike any other social phenomenon, impacts so directly and intensively to the social reality which is, on its end, susceptible to on-going changes. Such dynamics and versatility of social relationships determines the dynamics and versatility of the law itself. In fact, the law can have its true meaning and achieve the purpose being assigned to it, only if it stands in agreement with the social reality being effectuated in. Otherwise, the law exists as the system of norms having its own purpose, non-effectible in time and space, and therefore completely detached from the society, having no influence onto the society, because the values of such law are denied, or, on the contrary, this influence is negative. Not following any social changes with its norms, the law conserves the social relationships being dynamic in their nature, holding them in the bonds of legal rules, principles and concepts, not reflecting the social reality, and furthermore represents the disharmony with the law itself. It is since the true meaning and the content of the legal rule or principle can be learned only if it is interpreted in its interplay with those rules that can provide the full meaning to it, because they relate to the same social reality. This is particularly important when we want to discover the meaning of the basic legal principles as it is the principle of the state sovereignty. In that sense, in this work we want to emphasize the inconsistency being still present in the large part of the legal theory, which, as it seems, does not intend to retreat from the method where it explains, for centuries already, the concept of the state sovereignty. All of this, besides of the fact that the evolution and development of the law

Циљ овог научног истраживања је да допринесе бољем разумевању појма права ЕУ у Републици Србији, да проучи утицај секундарног права и примарног права ЕУ на правни систем и законе Републике Србије, као и да утврди актуелно стање у области усвајања и примене права ЕУ у Србији. У истраживању су коришћене следеће методе: правни (нормативни) метод, метод анализе садржаја, метод студије случаја, метод тумачења опште норме права ЕУ (уз језичко и логичко тумачење), Историографски метод, као и посебне научне методе: анализа, синтеза, индукција, дедукција, апстракција, генерализација. Лисабонски уговор се већ примењује у правном систему и законима Републике Србије..., The aim of the current scientific research is: to contribute to better understanding of the EU law terminology in the Republic of Serbia, to study the influence of EU secondary law and primary law on the Serbian legislation system and the laws of the Republic of Serbia and to establish the actual status in the field of the EU laws adoption and application in Serbia. The used research methods include: legislative (normative) method, the content analysis method, the case study method, interpretation of the general normative of the EU legislation, with linguistic and logical interpretation, historiographic method and specific scientific methods - including analysis, synthesis, induction, deduction, abstraction and generalization. The application of the Lisbon Agreement has already started in the laws of the Republic of Serbia. Unfortunately, it is frequently done inappropriately, or the legislator implements parts of the primary law referring to the regulations which have no direct legal connection with the law contents. The regulations of the European Union are inappropriate for the direct application in the Republic of Serbia. First of all, because they are totally obligatory, and only for the EU member states. On the other hand, the Serbian legislator is not able to fulfill the too ambitious deadline, the year 2012, for the general synchronizing with Acquis Communautaire. It is also clear that the deadline for the SAA, the year 2014, cannot be fulfilled. Such conclusion is drawn from the fact that the screening by the European Commission has not started yet. With the application of Acquis Communautaire, the coherence of the legal system in the Republic of Serbia will be infringed. In that context, it is necessary to synchronize regulations, instructions, and other parts of Acquis Communautaire with the Serbian legislature, as well as with the part of the Serbian legal system which does not refer to Acquis Communautaire.

Докторска дисертација Доказивање пред Међународним судом правде је студија из области међународног јавног права (права међународног правосуђа). Основни циљ дисертације је формулисање тероије о доказивању по узору на Међународни суд правде, као и да се кроз призму начела и правила о доказивању у међународном правосуђу сагледа место и улога Међународног суда правде у контексту пролиферације међународних судова и трибунала, и посебно његов однос са међународним кривичним судовима и трибуналима. Предмет истраживања салгедан је пре свега de lege lata, у настојању да се утврде начела и правила међународног права која су обухваћена предметом истраживања. Тамо где смо сматрали да је то корисно, и с обзиром на могућности имплементације предложених решења, коришћен је и de lege ferenda приступ. За овакав приступ смо се определили из разлога што су елемети позитивноправне садежине предмета истраживања спорни или недовољно истражени, те да је предуслов за de lege ferenda разматрања темељно истраживање и разумевање позитивног права. Извори начела и правила о доказивању. Инхерентна карактеристика судсног начина решавања спорова је не само та да суд или трибунал решава спор који је пред њега изнет применом међународног права, већ и да је сам начин решавања спора правно регулисан.. Извори начела и правила међунардног правосуђа су нужно извори међунаодног права. Међународни судови и трибунали нису везани процесним правилима (укључујући ту и правила о доказивању) ма ког унутрашњег правног поретка. Питање хијерархијског односа извора права у материји међународног правосуђа је комплексно питање, и за разлику од унутрашњег права у коме форма акта често детерминише и позицију правила која су у њему садржана, у међународном праву се са терена формалне снаге извора, тежиште пребацује на суштински (матријални) значај конкретне норме. Конститутивни акти међународних судова и трибунала, по правилу, веома штуро регулишу питања у вези са извођењем доказа и утврђивања чињеница.

Предмет докторске дисертације чине правила о одговорности државе као класична тема међународног права. Тема се посматра кроз призму међународног права заштите животне околине полазећи од претпоставке да у новим областима међународног права правила о одговорности државе не губе на својој актуелности, већ, напротив, полажу тест издржљивости и дораслости захтевима све сложенијих односа у међународној заједници и све интензивнијем ангажовању како међународних, тако и унутрашњих судова у установљењу одговорности државе за причињену еколошку штету. У међународноправном поретку начело по коме државе одговарају за своје акте једно је од најстаријих. Међутим, правила о одговорности државе још увек припадају међународном обичајном праву и поред великих напора да се ова материја регулише правилима међународног уговорног права. Као базу истраживања дисертација користи рад Комисије за међународно право, органа коме је у систему Уједињених нација поверен задатак кодификације међународног права, а која се овим питањем бави више од пола века. Предмет дисертације тиче се применљивости постојећих правила о одговорности државе на једну ужу област међународног права – међународно право заштите човекове средине. Иако је неспорно да правила о заштити животне средине чине саставни део међународног јавног права, питање је у којој мери општа правила о одговорности државе која су се временом искристалисала, налазе примену и код одговорности за еколошку штету. Дисертација настоји да бројне специфичности које са собом носи међународно право заштите животне средине анализира са становишта степена прилагођености класичних правила о одговорности државе материји еколошког права. Особености међународног еколошког права снажно се рефлектују на правила о одговорности државе за противправни акт. Анализиран је сваки од елемената грађанске одговорности државе (постојање противправног акта, приписивање, штета, околности које искључују противправност) кроз релевантне карактеристике норми међународног прав, The subject matter of the doctoral dissertation are rules on State responsibility as a classical topic of International Law. They are observed through the prism of International Environmental Law starting from the assumption that in emerging areas of International Law rules on State responsibility do not lose their actuality. On the contrary, they take the test of their endurance and ability to respond to the demands of increasingly complex relationships in the international community and an ever deeper involvement of both international and national courts in the establishment of State responsibility for harm caused to the environment. The principle according to which States are responsible for their acts is among the oldest principles of the international legal order. However, the rules on State responsibility still belong to customary international law despite great efforts to regulate this matter by the rules of international treaty law. As the base of the research the dissertation uses the work of the International Law Commission, a subsidiary body of the UN General Assembly entrusted with the task of codifying International Law. The issue of State responsibility has been on the Commission’s agenda for more than half a century. The subject matter of the dissertation concerns the applicability of existing rules on State responsibility in a specific field of International Law – International Environmental Law. Even though it is beyond dispute that the rules on environmental protection are an integral part of Public International Law, it is questionable to what extent general rules on State responsibility, though crystallized in time, may also be applied to environmental harm. The dissertation aims to analyze numerous specifics of International Environmental Law from the perspective of the degree of the adaptation of the classical rules on State responsibility in matters of environmental harm. Features of International Environmental Law are strongly reflected in th

Pitanje prava drzava na samoodbranu je jedno od fundamentalnih pitanja medjunarodnog javnog prava. Ovo nacelo koji postoji koliko i samo medjunarodno pravo, formulisano je na univerzalan nacin sredinom proslog vijeka, i postoje mnogi pisani radovi o njegovoj izradi i tumacenju. Pozivanje na samoodbranu kroz cijelu istoriju je koristeno kao opravdanje za zloupotrebu sile od strane drzava van svojih teritorija..., Question of right of states to self-defense is one of the fundamental questions of public international law. This principle, which exists just as long as public international law does, was formulated in universal manner by the mid 20th century and there are many written works on its formulation and interpretation. Invoking self-defense during the course of history was used as a pretext for the use of force by the states outside of its territories. Right of states to self-defense originates from customary international law. During antic and medieval times, principle of self-defense was linked to the theory of just war which was differently interpreted in different times. In the period between two world wars, still there was no absolute prohibition of the use of force in international relations so the principle of self-defense was linked to the right of self-help through use of different forcible measures: retorsions, reprisals, naval blockade, intervention and demonstration of naval power. Contrary to the period of League of Nations, mechanism of implementation of international law was centralized by the foundation of the United Nations because a single body – Security Council – was entrusted with the authority to determine when the use of force is allowed in international law. Article 51 of the United Nations Charter defines that the states have a right to individual or collective self-defense in case of armed attack on the UN member state. This right is considered legitimate until the Security Council has taken measures necessary to maintain international peace and security.