Државни суверенитет у светлу савременог међународног права

Ретко која друштвена мисао захтева да буде тако често и изнова објашњавана и тумачена као што је то случај са правном мишљу. Разлози за тако што су бројни, али је чињеница, да је право појава која, као ни једна друга друштвена појава тако директно и интензивно утиче на друштвену реалност која је међутим подложна сталним променама. Та динамика и променљивост друштвених односа условљава и динамику и променљивост самог права. Право заправо може имати свој смисао и остварити функцију која му се додељује, једино уколико је у сагласју са друштвеном реалношћу у којој се остварује. У противном, право фигурира као нормативни систем који постоји за себе, неостварив у времену и простору и на тај начин потпуно отргнут од друштва, на које или не може имати никаквог утицаја јер му се на тај начин пориче било каква вредност, или је напротив, тај утицај крајње негативан. Не пратећи друштвене промене својим нормирањем, право конзервира динамичне друштвене односе, држећи их у стегама правних правила, принципа и концепата, који, не само што не одсликавају друштвену реалност, већ представљају и несклад са самим правом. То је због тога што се право значење и садржина неког правног правила или принципа може сазнати једино уколико га тумачимо у његовом садејству са оним правилима која му, услед тога што се односе на исту друштвену реалност, могу једино дати потпуни смисао. То је нарочито важно када желимо да откријемо значење основних правних принципа какав јесте принцип државног суверенитета. У том смислу у овом раду желимо да укажемо на недоследност која је још увек присутна у великом делу правне теорије, која, чини се, нема намеру да одступи од, сада већ вишевековног начина на који се објашњава концепт државног суверенитета. И поред тога, што су еволуција и развој права, па у складу са тим и промене које су са собом донеле, морале значити и еволуцију и ново разумевање и самог принципа државног суверенитета.
It is indeed rare to find the social notion that demands to be explained and interpreted so often and almost from its very beginning, as it is the case with the legal notion. Reasons for this are numerous, but the fact is that the law is the phenomenon that, unlike any other social phenomenon, impacts so directly and intensively to the social reality which is, on its end, susceptible to on-going changes. Such dynamics and versatility of social relationships determines the dynamics and versatility of the law itself. In fact, the law can have its true meaning and achieve the purpose being assigned to it, only if it stands in agreement with the social reality being effectuated in. Otherwise, the law exists as the system of norms having its own purpose, non-effectible in time and space, and therefore completely detached from the society, having no influence onto the society, because the values of such law are denied, or, on the contrary, this influence is negative. Not following any social changes with its norms, the law conserves the social relationships being dynamic in their nature, holding them in the bonds of legal rules, principles and concepts, not reflecting the social reality, and furthermore represents the disharmony with the law itself. It is since the true meaning and the content of the legal rule or principle can be learned only if it is interpreted in its interplay with those rules that can provide the full meaning to it, because they relate to the same social reality. This is particularly important when we want to discover the meaning of the basic legal principles as it is the principle of the state sovereignty. In that sense, in this work we want to emphasize the inconsistency being still present in the large part of the legal theory, which, as it seems, does not intend to retreat from the method where it explains, for centuries already, the concept of the state sovereignty. All of this, besides of the fact that the evolution and development of the law