Положај појединца у међународном праву

Положај појединца у међународном праву је тема која је од најранијег периода заокупљала пажњу правних теоретичара. Вијекови правничке мисли посвећени су промишљањима о појму међународноправног субјективитета, његових конститутивних елемената и крајњих домета у правној пракси. Будући да је одређење положаја појединца условљено континуираним развојем правила међународног права уопште, а прије свега, правила о међународноправном субјективитету, увиђамо да је предмет овог рада ванвременски, а тема неисцрпна. У својој суштини, ова тема посједује статички и динамички дио, који једино ако су узети интегрално могу пружити цјеловиту слику о положају који појединац заузима у међународном јавном праву. Статички дио ове теме тиче се испитивања доктринарних ставова на тему евентуалног субјективитета појединца у међународном праву. Теорија је изњедрила разноврсне дефиниције субјективитета, које почивају на премиси о непостојању јединственог критеријума на основу ког би један ентитет могао бити одређен као субјект међународног права. У покушају дефинисања појма субјекта, аутори у први план истичу чињеницу непостојања општеприхваћене дефиниције појма који није нормативне природе већ је прије плод теоријских промишљања. Заједничко за све теорије, било да су развијене почетком XX вијека или у савременим оквирима, природноправне или позитивистичке оријентације, јесте да субјективитет одређују као скуп карактеристика које у бићу једног ентитета могу бити заступљене на различите начине. Само анализом позитивног права може се доћи до закључка ко су субјекти међународног права у датим околностима. Према томе, субјективитет ваља посматрати као a posteriori правну конструкцију, прије него a priori концепт.
The position of the individual in international law is a topic which, from the earliest period, has attracted the attention of legal theorists. Centuries of legal thought have been devoted to reflections on the notion of international legal personality, its constitutive elements and extreme ranges in legal practice. Since the determination of the individual's position is conditioned by the continuous development of the rules of international law in general, and above all, the rules of international legal personality, we find that the subject of this work is timeless, and the topic is inexhaustable. In essence, this work has a static and dynamic part, which only if taken integrally can provide a complete picture of the position an individual occupies in international public law. The static part of this topic concerns the examination of doctrine on the notion of an individual's subjectivity in international law. The theory has produced various definitions of subjectivity, based on the premise of the lack of a single criterion on the basis of which an entity could be designated as a subject of international law. In an attempt to define the notion of the subject, the authors emphasize the absence of a generally accepted definition of a term that is not normative in nature but is the fruit of theoretical considerations. Common to all theories, whether they were developed at the beginning of the 20th century or in modern contexts, natural law or positivistic orientations, is to defining subjectivity as a set of characteristics that can be represented in different ways in the being of one entity. Only by analyzing the positive legal system can one come to the conclusion on the subjects of international law in the given circumstances. Therefore, subjectivity should be regarded as a posteriori legal construction, rather than a priori concept.