Search

Cilj publikovanja zapisnika sa skupa Radikalne stranke 19. februara1 1886. godine u Nišu, jeste da se pruži čvršća izvorna osnova za proučavanje tenzija u politici i društvu Kraljevine Srbije osamdesetih godia 19. veka, koje su se snažno odrazile na mnoge unutrašnje i spoljnopolitičke događaje, ostavljajući pritom snažan pečat na dinastičko pitanje, te na rad i delovanje političkih partija u zemlji. Dokument je posebno značajan za naučno utvrđivanje odnosa ranijih pokušaja vladara da dođe do dogovora s mladom Narodnom radikalnom strankom (1882. i 1883. godine). Pritom se moraju imati u vidu pozicije obe pregovaračke strane i njihovi pogledi na politički dogovor i eventualni kompromis. The offer of King Milan Obrenović to the Radicals for consensual work in 1886 was the third in a row since the parties were founded in modern-day Serbia in 1881. It was made at a time when peace talks were under way with Bulgaria after the unsuccessful war. Under the instructions of Nikola Pašić from emigration, the radicals assembled in Niš in 1886 told the King in the ultimate tone that they were willing to help him if he put back in force all the political laws suspended on the eve of the Timok rebellion. They also requested a new constitution and introduction of universal suffrage, abolition of the death penalty, organisation of districts as administrative units, extension of the rights of the National Assembly to the legislative initiative, and an exclusive budgetary law. The king did not agree to these conditions. Nevertheless, negotiations gradually continued in other ways, leading to a solution accepted by the moderate wing of the Radical Party in 1888.

Cilj rada je analiza dva značajna činioca u procesu organizacije Srbije i Rumunije u XIX veku: spoljnih faktora i unutrašnjih društveno-političkih okolnosti. Iz tog razloga ustavni modeli i vrste implementacije su značajan deo ovog rada. Oslanjajući se na analitičke i komparativne metode u radu ilažemo sličnosti i razlike u procesu konstitucionalizacije u ovom delu Balkana. The aim of this paper is to analyze the impact of two important factors in the process of the constitutional organization of Serbia and Romania during the 19th century: the external factors and internal socio-political circumstances. Therefore, the constitutional models, modes and types of implementation are an important part of this work. Using analytical and comparative methods, I will discuss the similarities and differences in the processes of constitutionalization in one part of the Balkans region.

Zabeleške guvernera kralja Aleksandra Jovana Miškovića predstavljaju prvorazredni istorijski izvor za proučavanje vaspitanja i obrazovanja poslednjeg vladara dinastije Obrenović. Ovaj izvor, pored ocena kraljevih sposobnosti, navika i karaktera, sadrži dragocene podatke o školskim predmetima, fondu časova i predavačima. On the basis of the written records of King Alexander's school curriculum class scheme and professors, taken by governor Jovan Mišković, the researchers will be able to examine more extensively the educational and upbringing process undertook by the last ruler of Obrenović dynasty. The data this source offers might lead to completion of the concise and global appreciation of King Alexander's education, already existing in historical science, and enlighten the issues concerning school curriculum authors as well as professors who represented King's nearest environment in the period ranging from 1890 to 1893, when the king, being a minor, lived at Court alone, without his parents. Around the clock companionship that emerged between the king and the governor allowed for Mišković to observe his student throughout quotidian situations and follow his behavior and reactions while communicating with people, at play but also in performing his school tasks which endows this document with a specific and authentic value.

Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине, извршена 1878. године, представља један од најзначајнијих догађаја у историји свих народа на том подручју пошто је њоме окончана вишевјековна османска, а започета је вишедеценијска аустроугарска владавина... Austro-Hungarian occupation of Bosnia and Herzegovina, which started in 1878, reperesent one of the most significant historic events for all the peoples from this territory given the fact that it signifies the end of the centuries-long rule of the Ottoman Empire and the start of the decades-long Austro-Hungarian rule...

The subject of the doctoral dissertation is the history of Kosovska Mitrovica during the wars of 1912-1918. As not much has been written about this town in the mentioned time frame, our goal is to process the topic from the historical, military and demographic aspect, based on available sources of domestic and foreign provenance, with the addition of existing literature. Through research, we tried to present in more detail and comprehensively the course of war operations and the liberation of Mitrovica in the First Balkan War, the conflicts between the Serbian army and Central Forces troops in the fall of 1915 and the liberation of Kosovska Mitrovica in the Great War in October 1918. political circumstances: the establishment of a new government in the autumn of 1912, the events that preceded the First World War, as well as the situation in the city during this conflict. In November 1915, the town on the Ibar was a "meeting place" for the Supreme Command of the Serbian Army, army commanders, Serbian diplomatic staff, representatives of foreign countries, journalists-reporters from the Balkan Front and numerous civilians who decided not to wait for the enemy army in their places. stay. The time of the occupation administration from November 1915 to October 1918 is also an important segment of the doctoral dissertation. Mitrovica in Kosovo became part of the Austro- Hungarian occupation zone, the Military General Governor in Serbia, formed on January 1, 1916, by order of the Imperial-Royal Supreme Command. As a city settlement, it was the seat of the so-called district. new areas. The occupying power brought numerous changes in religious, political and social life, which were mostly manifested in the field of economy, education and schooling, as well as in cultural activities. In order to present the research as clearly as possible, we have divided the text into seven thematic units that follow a chronological framework. The list of used sources and literature, with an attachment in the form of photographic material, is given at the end of the dissertation.

Тему рада представља анализа главних статистичких извора и података о демографским, друштвеним и привредним приликама српског народа на подручју Србије, Османског царства, Хабзбуршке монархије и Црне Горе у периоду од половине 19. века до почетка Првог светског рата. Рад је посвећен обједињавању резултата који се односе на различита подручја и сагледавању српског народа као целине кроз призму статистике. Презентован је преглед расположивих извора и анализа статистичких података о кључним демографским показатељима попут прираштаја, наталитета, морталитета, миграционим кретањима, полној и старосној структури. Развој образовања, као битног сегмента у процесу модернизације друштва је представљен с аспекта статистичких података о броју српских школа, ученика или нивоу писмености. Православна црква је одиграла важну улогу у очувању идентитета народа због чега је анализиран развој црквене мреже у виду броја и распрострањености богомоља и свештеничког кадра. Основни подаци о карактеру привреде код Срба сагледани су кроз статистичку анализу главних занимања, земљопоседа и базичне пољопривредне продукције. Обрађени су и основни подаци о комуникационим везама (путевима, железници, пошти и телеграфу). The subject matter of the dissertation is the analysis of statistical sources and data concerning demographics, social and economic conditions related to the Serbian people living in Serbia, the Ottoman and Hapsburg empires and in Montenegro from the mid-19th Century until World War I. The paper combines statistical results from different areas and analyses the conditions of the Serbian people as a whole. An overview of available sources and the examination of key demographic indicators (growth rates, natality, mortality, migration, gender and age structure) are presented. The development of educational structures using data оn schools and literacy rates is offered as well. The network of the Orthodox Church, since of most significance for the preservation of Serbian identity, is presented evaluating the quantity of places of worship and strength of the clergy. The economic conditions of the Serbian people are studied using occupation, landownership and agricultural statistics. Basic data about communication networks (roads, railways, post offices and telegraphs) are processed as well.

У раду су детаљно анализирани односи Кнежевине Србије и Османског царства у периоду од 1839. до 1858. године. Пажња је посвећена како улози српског заступника у Цариграду – капућехаје, тако и мухафизима Београда – командантима београдске тврђаве и управницима Београдског ејалета, који су имали значајну улогу у српско-турским односима. Унутрашњи сукоби у Србији који су током наведеног периода прошли кроз више фаза имали су за последицу пет смена на српском престолу и нарушавање српске аутономије, чему је Висока Порта знатно допринела. У обзир су узете међународне околности и улога великих сила у односима аутономне Кнежевине и сизерена. Представљено је уређење српско-турске границе, административно-територијална подела Османског царства и детаљно су анализирани односи српске владе и суседних османских провинцијских управника, погранични спорови и проблеми са шверцерима, дрвокрадицама, пљачкашима и хајдуцима. Политика Србије према хришћанима у околним турским провинцијама итекако представља један од важних аспеката српско-турских односа, па је и томе посвећена посебна пажња. У циљу што свеобухватније анализе односа Кнежевине и Царства представљени су и трговински односи. Рад је највећим делом написан на основу необјављене архивске грађе похрањене у Државном архиву Србије и Архиву Српске академије наука и уметности. Коришћена је сва расположива публикована грађа домаће и стране провенијенције, као и научни резултати српске и турске историографије. Наш циљ у овом раду је био да покушамо да пружимо одговоре на нерасветљена питања и питања којима је до сада било посвећено мало или нимало пажње у историографији. The paper analyzes in detail the relations between the Principality of Serbia and the Ottoman Empire in the period from 1839 to 1858. Attention is directed toward Serbian representative in Constantinople – kapı kâhyası/kapı kethüdası, as well as to the muhafiz of Belgrade – the commanders of the Belgrade Fortress and the administrators of the Belgrade Eyalet, which played a significant role in Serbian-Turkish relations. The internal conflicts in Serbia, to which the Sublime Porte significantly contributed, went through several phases during the mentioned period, resulted in five shifts on the Serbian throne and also damaged Serbian autonomy. International affairs and the role of the Great powers also affected relations between the Autonomous Principality and the Suzerain. The arrangement of the Serbian-Turkish border, the administrative-territorial division of the Ottoman Empire were presented, and in detail were analyzed relations between the Serbian government and neighboring Ottoman provincial governors, border disputes and problems with smugglers, wood thieves, robbers and haydukes. Serbia's role towards Christians in the surrounding Turkish provinces is mentioned since it is indeed one of the more important aspects of Serbian-Turkish relations. In order to make a more comprehensive analysis of the relations between the Principality and the Empire, trade relations were presented. The paper was mostly written on the basis of unpublished archival material stored in the State Archives of Serbia and the Archives of the Serbian Academy of Sciences and Arts. All available published material of domestic and foreign provenance was used, as well as the scientific results of Serbian and Turkish historiography. Our goal is to try to provide answers to unresolved questions and questions that have so far received little or no attention in historiography.

Tema rada je politička biografija Jovana Ristića. Jovan Ristić je rođen 1829. godine u Kragujevcu. Nakon završene gimnazije i Liceja u Beogradu proveo je četiri godine na studijama u inostranstvu (1849‒1854). Po povratku u Srbiju brzo je napredovao u državnoj administraciji. Godine 1861. imenovan je na mesto srpskog diplomatskog predstavnika u Carigradu. Na tom važnom položaju je ostao do 1867. godine. Naredne godine, nakon ubistva kneza Mihaila, izabran je za jednog od namesnika maloletnom knezu Milanu Obrenoviću, te je tu funkciju obavljao do kneževog punoletstva 1872. godine. Položaj predsednika Vlade i ministra inostranih dela zauzimao je 1873, u periodu od 1878‒1880, kao i 1887. godine. Resor inostranih dela zauzimao je i 1875, 1876‒1878 godine. Nakon abdikacije Milana Obrenovića 1889. imenovan je na položaj namesnika kralju Aleksandru Obrenoviću koju je obavljao do državnog udara mladog kralja 1893. godine. Jovan Ristić je umro 4. septembra 1899. godine. Ristić je imao veliku ulogu u dobijanju šest utvrđenih gradova 1867. godine. Bio je jedan od ključnih činilaca u donošenju Ustava od 1869. godine. Njegov najvažniji državnički doprinos predstavlja rad tokom perioda Velike istočne krize, koji je krunisan na Berlinskom kongresu 1878. godine, kojim je Srbija dobila državnu nezavisnost i teritorijalno proširenje. Iza sebe je ostavio i mnobrojna pisana dela, od kojih su najvažnija ona koja obrađuju spoljnu politiku Srbije u periodu od 1848. do 1878. godine The subject matter of the paper is the political biography of Jovan Ristić. Jovan Ristić was born in 1829 in Kragujevac. After having completed high school and Lyceum in Belgrade, he spent four years (1849‒1854) studying abroad. After returning to Serbia, he rapidly advanced in state administration. In 1861, he was appointed as a diplomatic representative of Serbia in Constantinople. He remained in this important position until 1867. The following year, after the assassination of Prince Mihailo, he was elected as one of the regents of the Prince Milan Obrenović, who was a minor at the time, and remained in this position until the Prince reached legal age in 1872. He held the position of Prime Minister and Minister of Foreign Affairs in 1873, from 1878 until 1880, as well as in 1887. He held office in the Department of Foreign Affairs 1875, 1876‒1878. After the abdication of Milan Obrenović in 1889, he was appointed as regent to King Aleksandar Obrenović, a position he held until the coup that overthrew the young king in 1893. Jovan Ristić died on September 4, 1899. Ristić played an important part in the gain of six fortified cities in 1867. He was one of the key factors in the adoption of the 1869 Constitution. His most essential contribution to state affairs occurred during the Great Eastern Crisis, culminating at the Congress of Berlin in 1878, when Serbia achieved full independence and gained territories. He left a prolific literary legacy, the most notable of which cover the foreign policy of Serbia from 1848 to 1878

Тема истраживања су односи Кнежевине Србије са Бугарском егзархијом у формативном периоду њеног постојања. Хронолошки оквир је време од формирања Бугарске егзархије 1870. до завршетка Берлинског конгреса 1878. Објашњено је какве су промене у Православљу наступиле стварањем Бугарске егзархије. Указано је какве су ставове о томе имале помесне цркве. Дати су подаци о органима и мрежи епархија Бугарске егзархије. Указано је на различите видове српске подршке бугарским циљевима. Она је показивана школовањем бугарских богослова и стипендирањем студената, али и неучестовањем Православне цркве у Кнежевини Србији на Сабору 1872, на коме је проглашено да је Егзархија у стању шизме. Од проглашавања шизме односи Кнежевине Србије са Бугарском егзархијом одржавани су преко црквених општина, епархијских митрополита и српског дипломатског агента у Цариграду. Део рада посвећен је дефинисању различитих струја у Бугарској егзархији, и њиховом односу према српским интересима. Закључено је да активност струје окупљене око егзархијског Мешовитог савета због недостатка информација од српске владе није одмах препозната као непријатељска. По окончању Велике источне кризе 1878. део територије Бугарске егзархије ушао у састав Србије. Свештенство и верници приступили су Православној цркви у Кнежевини Србији, и тако изашли из тешког стања шизме. Од 1878, односи два народа настављени су на међудржавном нивоу. The topic of this research is the relations between the Principality of Serbia and the Bulgarian Exarchate during the formative years of its existence. The chronological framework extends from the institution of the Bulgarian Exarchate in 1870 up to the conclusion of the Congress of Berlin in 1878. An explanation is provided of what changes happened within Orthodoxy with the establishment of the Bulgarian Exarchate, and what was the stance of the local churches to this event. Data is also provided about the administrative organs and networks of eparchies of the Bulgarian Exarchate. Various forms of support provided by Serbia to Bulgarian goals are indicated as well. This support not only took the form of providing education to Bulgarian theologians and providing scholarships to students, but also in the fact that the Orthodox Church in the Principality of Serbia refused to participate in the Council of 1872 which proclaimed that the Exarchate was in schism. Since the proclamation of schism, the relations between the Principality of Serbia and the Bulgarian Exarchate were maintained through ecclesiastical communities, eparchial metropolitans and the Serbian diplomatic agent in Constantinople. Part of the work is dedicated to defining the various currents within the Bulgarian Exarchate, and their stance towards Serbian interests. The conclusion is that the activity of the current gathered around Mixed Council of the Exarchate was not immediately recognized as inimical due to a lack of information on the side of the Serbian government. After the conclusion of the Great Eastern Crisis in 1878, part of the territory of the Bulgarian Exarchate was incorporated into Serbia. The clergy and laity joined the Orthodox Church in the Principality of Serbia, thereby leaving the difficult state of schism. After 1878, the relations of the two peoples were continued on an international level.

Руска империја је представљала најважнији спољнополитички ослонац Краљевине Србије на почетку 20. века. Током Анексионе (1908–1909) и кризе поводом изласка Србије на Јадранско море (1912–1913), услед унутрашњих проблема и незавршене војне реформе, Русија је била приморана да попусти пред притиском Аустро-Угарске. Ствари су се промениле после балканских ратова. Министар иностраних дела Сергеј Сазонов уверавао је да његова земља на немирном полуострву „има вере“ само у Србију и да ће „учинити све за њу“. Постојала је линија преко које Русија није смела да попусти, што се показало у јулу 1914. године. Бранећи „малог савезника“ од уништења, Русија је уједно штитила своје интересе и углед велике силе. И поред тога, немерљив је политички и морални значај одлуке царске владе да стане у заштиту Србије, насупрот експанзионистичким тежњама Аустро-Угарске. Штавише, она је пружила Србији шансу да се избори за опстанак и испуњење својих ратних циљева. У току Првог светског рата, Русија је наставила да пружа обимну дипломатску, хуманитарну, материјалну, финансијску и војну помоћ. Промене, које су наступиле 1917. умногоме су утицале на Србију. Њен најближи војно-политички савезник нашао се у вртлогу бурних унутрашњих потреса. Због слабљења утицаја Петрограда, иницијативе које је Русија покретала у корист Србије, нису више имале значајног успеха. Долазак бошљевика на власт у Русији потпуно је промени карактер српско-руских односа. The Russian Empire represented the most important foreign policy support of The Kingdom of Serbia at the beginning of the 20th century. During the Annexation crisis (1908-1909) and the crisis over Serbia's outcome into the Adriatic Sea (1912-1913), due to internal problems and unfinished military reform, Russia was forced to yield to the pressure of Austria-Hungary. Things changed after the Balkan wars. Foreign Minister Sergey Sazonov assured that his country in the troublesome peninsula "has faith" only in Serbia and that he "will do everything for her". There was a line beyond which Russia shouldn’t cross, what was demonstrated in July 1914. While protecting its “small ally” from devastation, Russia simultaneously protected its own interests and the reputation of great power. Nevertheless, the political and moral importance of the Imperial government's decision to stand up for the protection of Serbia, against the expansionist aspirations of Austria-Hungary, is immeasurable. Moreover, Serbia was given the opportunity to fight for its own survival, and to accomplish its war aims. During the First World War, Russia continued to provide extensive diplomatic, humanitarian, material, financial and military assistance. The changes that came in 1917, in many ways, had an impact on Serbia. Its closest military-political ally was stacked in vortex of internal turmoils. As the position of Petrograd weakened, Russian initiatives in favor of the Serbia were also becoming less successful. The Bolsheviks’ arrival ahead of Russia totally changed the character of the Serbian-Russian relations

The main goal is to get a doctorate based on a number of archives and manifold literature, explore views Stojan Novakovic, one of the most significant Serbian politician and statesman, the Serbian society in the late nineteenth and early twentieth century. In the study Novakovics views of Serbian society, special emphasis will be placed on his attitude towards the question of Serbian statehood, the Serbian foreigh policy and relations between the major powers to the Serbian question in the Balkans, the constitutional issue, compared to the modern and traditional in Serbian society, attitudes towards culture and education in Serbia between two centuries.

У оквиру рада детаљно су анализирани односи Србије и Старе Србије од почетка Српске револуције 1804. године до краја прве владавине кнеза Милоша Обреновића и доношења Хатишерифа од Гилхане у Османском царству 1839. године. Обрађени период представља заокружену целину, са неопходним освртом на друштвено- политичке и етничке промене у Османском царству уопште и његовом европском делу од 16. до краја 18. века, претходни развој српске национално-ослободилачке и државотворне идеје, промене у терминисању сопственог етничког простора код Срба до краја прве половине 19. века и изградњу нововековне српске државе између 1804. и 1839. године. Детаљно је анализиран однос устаничке и Србије кнеза Милоша према Србима и представницима турских власти у Старој Србији и одговор Срба и муслимана у Старој Србији на стварање и развијање српске државе. Пажња је обраћена на унутрашње и спољнополитичке заплете који су у првој половини 19. века карактерисали историју Османског царства и њихов утицај на етничке и конфесионалне промене у Старој Србији и полажај тамошњих Срба. Истраживање је у основи ослоњено на изворну грађу из Архива Србије, до сада необјављену или слабо коришћену. Употребом необјављене грађе српске провијенције, објављених страних и домаћих извора и литературе, штампе, картографије, те дела књижевне, позоришне и ликовне уметности настојало се на давању одговора на бројна слабо расветљена питања у историографији: место Старе Србије у национално- ослободилачким и државотворним плановима Карађорђа и кнеза Милоша, облик и начин испољавања етничке, националне и историјске свести православног становништва Старе Србије, ефекти политике кнеза Милоша према пашама у јужном суседству на положај тамошњих Срба, обим миграција становништва Старе Србије у Србију и њихов утицај на на пораст становништва Србије и промену етничке и конфесионалне слике Старе Србије, помоћ Србије српским црквама и манастирима у Старој Србији и утицај привредних и економских односа Србије и Старе Србије на економско јачање православне чаршије северно и јужно од српско-турске границе. The paper gives a detailed analysis of the relations between Serbia and Old Serbia since the beginning of the Serbian Revolution of 1804 until the end of the first reign of Prince Milos Obrenovic and issuing The Gilhane Edict in the Ottoman Empire in 1839. The analyzed period is a complete structure, with the necessary emphasis on social-political and ethnic changes in the Ottoman Empire in general and its European part from the 16th to the end of the 18th century, the previous development of Serbian national liberation and statehood ideas, changes in determining their own ethnic area in the Serbs until the end of the first half of the 19th century and building a modern Serbian state between 1804 and 1839. The paper offers a thorough description of the relationship between the rebellious Serbia of Prince Milos towards the Serbs and representatives of Turkish authorities in the Old Serbia and the response of the Serbs and Muslims in the Old Serbia to the creation and development of the Serbian state. Attention was focused on internal and foreign policy tangles which characterized the history of the Ottoman Empire in the first half of the 19th century as well as on their impact on ethnic and confessional changes in the Old Serbia and the position of the local Serbs. The research basically relies on original material from the Archive of Serbia, so far undisclosed or poorly utilized. The aim of using unpublished sources of Serbian provenances, published foreign and domestic sources and literature, press, cartography, and works of literary, theatrical and visual arts was to provide answers to a number of poorly elucidated questions in historiography: the position of the Old Serbia in national, liberation and state-building plans of Karađorđe and Prince Milos, the form and manner of the manifestation of ethnic, national and historical consciousness of the Orthodox population of the Old Serbia, the effects of the Prince Milos's policy to pashas in the southern neighborhood to the position of the local Serbs, the extent of migrations of the Old Serbia population into Serbia and their impact on the Serbia population growth and change in ethnic and confessional images of the Old Serbia, the help that Serbia gave to Serbian churches and monasteries in the Old Serbia and the impact of commercial and economic relations between Serbia and Old Serbia to the economic empowerment of Orthodox towns north and south of the Serbian-Turkish border.

Након добијања независности и проглашења Србије краљевином, историјски тренутак је захтевао убрзану модернизацију друштва. У том подухвату значајан допринос дали су српски интелектуалци који су се вратили са школовања из великих европских држава. Област физичког вежбања у Краљевини Србији је такође доживела убрзан развој и неопходан континуитет, подједнако у војсци и у цивилном становништву. Војна академија је представљала место на којем је физичко вежбање развијано систематски већ од њеног оснивања (1850.) а нарочито у периоду краљевине. Рад је реализован у оквиру три основна предмета: гимнастика, борење и пливање, али и у предметима јахање и волтижовање. Од увођења редовног служења војног рока 1883. године, сви војно способни мушкарци примењивали су систематска физичка вежбања у двогодишњем периоду служења војнe обавезе. Физичка вежбања у рочној војсци Краљевине Србије најчешће се појављује под именом гимнастика. Гимнастика је припадала малој групи предмета која је упражњавана у свим фазама обуке пешадијског и артиљеријског рода. Такође, коњички и инжењерски род је имао обавезне садржаје физичког вежбања. То су најчешће били садржаји јахања у коњичком и пливања у инжињереско-понтонијерском роду. Увежбавајући елементе гимнастике, војници су усвајали различите садржаје физичког вежбања а такође су подизали и ниво својих физичких способности. Знања добијена у војним јединицама војници су преносили свесно или несвесно и на цивилно становништво. У цивилном образовном систему Краљевине Србије, садржаје физичког вежбања чинили су и елементи војне обуке. Од 1882. године, након договора министарстава просвете и војске, официри су обављали задатке наставника гимнастике у средњим школама краљевине као и у Великој школи. Позив учитеља гимнастике у средњим школама Kраљевине и у Великој школи обављало је најмање 30 српских официра. Допринос у оснивању Гимнастичке школе, у Београду 1908. године дали су и официри Краљевине Србије. У Гимнастичкој школи се образовао наставни кадар из VI гимнастике те је ова институција представљала прву претечу данашњих факултета спорта и физичког васпитања у Србији... After achieving independence and proclamiation of Serbia as a kingdom, the historical moment required quick modernization of the society. Serbian intelectuals who finshed schooling in great Europeen countries contributed considerably in that undertaking. Physical exercise in the Kingdom of Serbia also developed rapidlly had necessary continuity, both between army members and civilians. Military Academy was the place where physical exercise was developed systematically since its foundation (1850.) and especially in the period of being a kingdom. There were 3 basic subjects-gymnastics, fighting and swimming and as a part of other subjects (horse riding ang equestrian vaulting). All men fit for military service did systematic physical exercise in the two year period of military service, since the implentation of the regular military service in 1883. Physical exercise in military service of the Kingdom of Serbia was usually called gymnastics. It belonged to a small group of subjects that was exercised in all phases of military training in infantry and artillery also, cavalry and engineering service had elements of physical exercise as compulsory. There were mostly elements of riding in cavalry and elements of swimming in engineering-pontinier service. By practising the elements of gymnastics, soldier acquired different elements of physical education and also raised the level of their abilites. The knowledge acquired in military units was transferred wittingly or not to civilians. The elements of military training were also included in the civil educational system in the Kingdom of Serbia. After the agreement between ministry of education and army, in 1882, the officires were teachers of gymnastics in secondary schools as well as in the Higher School. At least 30 Serbian officires were teachers than. The officires of the Kingdom of Serbia also contributed to the foundation of the „Gymnastic School“ in Belgrade in 1908. They educated teaching staff in gymnastics there, so this institution was the forerunner of today’s faculties of sport and physical education in Serbia...

U okviru rada detaljno su analizirani odnosi Srbije i Stare Srbije od početka Srpske revolucije 1804. godine do kraja prve vladavine kneza Miloša Obrenovića i donošenja Hatišerifa od Gilhane u Osmanskom carstvu 1839. godine. Obrađeni period predstavlja zaokruženu celinu, sa neophodnim osvrtom na društveno- političke i etničke promene u Osmanskom carstvu uopšte i njegovom evropskom delu od 16. do kraja 18. veka, prethodni razvoj srpske nacionalno-oslobodilačke i državotvorne ideje, promene u terminisanju sopstvenog etničkog prostora kod Srba do kraja prve polovine 19. veka i izgradnju novovekovne srpske države između 1804. i 1839. godine. Detaljno je analiziran odnos ustaničke i Srbije kneza Miloša prema Srbima i predstavnicima turskih vlasti u Staroj Srbiji i odgovor Srba i muslimana u Staroj Srbiji na stvaranje i razvijanje srpske države. Pažnja je obraćena na unutrašnje i spoljnopolitičke zaplete koji su u prvoj polovini 19. veka karakterisali istoriju Osmanskog carstva i njihov uticaj na etničke i konfesionalne promene u Staroj Srbiji i polažaj tamošnjih Srba. Istraživanje je u osnovi oslonjeno na izvornu građu iz Arhiva Srbije, do sada neobjavljenu ili slabo korišćenu. Upotrebom neobjavljene građe srpske provijencije, objavljenih stranih i domaćih izvora i literature, štampe, kartografije, te dela književne, pozorišne i likovne umetnosti nastojalo se na davanju odgovora na brojna slabo rasvetljena pitanja u istoriografiji: mesto Stare Srbije u nacionalno- oslobodilačkim i državotvornim planovima Karađorđa i kneza Miloša, oblik i način ispoljavanja etničke, nacionalne i istorijske svesti pravoslavnog stanovništva Stare Srbije, efekti politike kneza Miloša prema pašama u južnom susedstvu na položaj tamošnjih Srba, obim migracija stanovništva Stare Srbije u Srbiju i njihov uticaj na na porast stanovništva Srbije i promenu etničke i konfesionalne slike Stare Srbije, pomoć Srbije srpskim crkvama i manastirima u Staroj Srbiji i uticaj privrednih i ekonomskih odnosa Srbije i Stare Srbije na ekonomsko jačanje pravoslavne čaršije severno i južno od srpsko-turske granice. The paper gives a detailed analysis of the relations between Serbia and Old Serbia since the beginning of the Serbian Revolution of 1804 until the end of the first reign of Prince Milos Obrenovic and issuing The Gilhane Edict in the Ottoman Empire in 1839. The analyzed period is a complete structure, with the necessary emphasis on social-political and ethnic changes in the Ottoman Empire in general and its European part from the 16th to the end of the 18th century, the previous development of Serbian national liberation and statehood ideas, changes in determining their own ethnic area in the Serbs until the end of the first half of the 19th century and building a modern Serbian state between 1804 and 1839. The paper offers a thorough description of the relationship between the rebellious Serbia of Prince Milos towards the Serbs and representatives of Turkish authorities in the Old Serbia and the response of the Serbs and Muslims in the Old Serbia to the creation and development of the Serbian state. Attention was focused on internal and foreign policy tangles which characterized the history of the Ottoman Empire in the first half of the 19th century as well as on their impact on ethnic and confessional changes in the Old Serbia and the position of the local Serbs. The research basically relies on original material from the Archive of Serbia, so far undisclosed or poorly utilized. The aim of using unpublished sources of Serbian provenances, published foreign and domestic sources and literature, press, cartography, and works of literary, theatrical and visual arts was to provide answers to a number of poorly elucidated questions in historiography: the position of the Old Serbia in national, liberation and state-building plans of Karađorđe and Prince Milos, the form and manner of the manifestation of ethnic, national and historical consciousness of the Orthodox population of the Old Serbia, the effects of the Prince Milos's policy to pashas in the southern neighborhood to the position of the local Serbs, the extent of migrations of the Old Serbia population into Serbia and their impact on the Serbia population growth and change in ethnic and confessional images of the Old Serbia, the help that Serbia gave to Serbian churches and monasteries in the Old Serbia and the impact of commercial and economic relations between Serbia and Old Serbia to the economic empowerment of Orthodox towns north and south of the Serbian-Turkish border.

Крајем 19. века Срби у Османском царству,помогнути матицом Србијом, започели су интензивну борбуза духовно ослобођење. Отварање школа, основних исредњих, оснивање књижара и штампање уџбеника, као ирад црквено-школских општина, био је најбољи пут дасрпски народ очува свој национални идентитет.Овај рад бави се историјом српских средњихшкола у Османском царству. Њих је било шест: богословијау Призрену (1871–1912), Српска гимназија у Цариграду(1893–1902), Српска гимназија „Дом науке“ у Солуну (1894–1910), Српска мушка гимназија у Скопљу (1894-1912),Српска мушка гимназија у Битољу (1897–1912) и Српскагимназија у Пљевљима (1901–1912). У раду се разматрапитање настанка ових школа, њихов развој у одређенимхронолошким оквирима, али и планови и програми рада,структура, социјално и етничко порекло, старосна доб и бројученика, као и њихова каснија улога у друштву. Када је речо наставницима, посебно о ректорима – директорима, пажњаје у великом делу усмерена на расветљавање њиховихбиографија.Међу најважнијим достигнућима Срба уОсманском царству може се сматрати оснивање и радсрпских нижих и виших гимназија. Богословија у Призренубила је школа за образовање свештеника али и учитеља закојима је постојала велика потреба у Старој Србији иМакедонији. Оснивањем богословије формирао сеобразовани слој учитеља који је отварао нове школе, иписмених свештеника који су Србе крштавали, венчавали иутицали на то да народ остане у православној вери, чиме јепроцес преверавања, који је на Косову и Метохији честозначио и однарођавање, у великој мери успорен. Првасветовна српска средња школа у Османском царству била јеСрпска гимназија у Цариграду. Њен циљ, осим образовања иваспитања ученика, био је да послужи као пример заотварање других средњих школа унутар Османског царства.Српска гимназија „Дом науке“ отворена је у Солуну каоцентру вилајета. Њено отварање убрзало је издавање дозволеза друге основне школе широм Солунског вилајета. Српскамушка гимназија у Скопљу отворена је после дуге и скупедипломатске борбе са османским властима. Њеном отварањупрепрека су били и национално-пропагандни центри другихдржава (Бугарске, Грчке). За Србе у Битољском вилајетуотварање ниже Српске гимназије у Битољу означило јеважну прекретницу, како у просветном тако и у политичкомпогледу. Српска гимназија у Пљевљима била је најстаријасветовна средња школа у Рашко-призренској митрополији.Оснивањем гимназије створено је културно и просветносредиште које је образовало локалну српску интелигенцију,и било противтежа аустро-угарском утицају.&nbsp, Krajem 19. veka Srbi u Osmanskom carstvu,pomognuti maticom Srbijom, započeli su intenzivnu borbuza duhovno oslobođenje. Otvaranje škola, osnovnih isrednjih, osnivanje knjižara i štampanje udžbenika, kao irad crkveno-školskih opština, bio je najbolji put dasrpski narod očuva svoj nacionalni identitet.Ovaj rad bavi se istorijom srpskih srednjihškola u Osmanskom carstvu. NJih je bilo šest: bogoslovijau Prizrenu (1871–1912), Srpska gimnazija u Carigradu(1893–1902), Srpska gimnazija „Dom nauke“ u Solunu (1894–1910), Srpska muška gimnazija u Skoplju (1894-1912),Srpska muška gimnazija u Bitolju (1897–1912) i Srpskagimnazija u Pljevljima (1901–1912). U radu se razmatrapitanje nastanka ovih škola, njihov razvoj u određenimhronološkim okvirima, ali i planovi i programi rada,struktura, socijalno i etničko poreklo, starosna dob i brojučenika, kao i njihova kasnija uloga u društvu. Kada je rečo nastavnicima, posebno o rektorima – direktorima, pažnjaje u velikom delu usmerena na rasvetljavanje njihovihbiografija.Među najvažnijim dostignućima Srba uOsmanskom carstvu može se smatrati osnivanje i radsrpskih nižih i viših gimnazija. Bogoslovija u Prizrenubila je škola za obrazovanje sveštenika ali i učitelja zakojima je postojala velika potreba u Staroj Srbiji iMakedoniji. Osnivanjem bogoslovije formirao seobrazovani sloj učitelja koji je otvarao nove škole, ipismenih sveštenika koji su Srbe krštavali, venčavali iuticali na to da narod ostane u pravoslavnoj veri, čime jeproces preveravanja, koji je na Kosovu i Metohiji čestoznačio i odnarođavanje, u velikoj meri usporen. Prvasvetovna srpska srednja škola u Osmanskom carstvu bila jeSrpska gimnazija u Carigradu. NJen cilj, osim obrazovanja ivaspitanja učenika, bio je da posluži kao primer zaotvaranje drugih srednjih škola unutar Osmanskog carstva.Srpska gimnazija „Dom nauke“ otvorena je u Solunu kaocentru vilajeta. NJeno otvaranje ubrzalo je izdavanje dozvoleza druge osnovne škole širom Solunskog vilajeta. Srpskamuška gimnazija u Skoplju otvorena je posle duge i skupediplomatske borbe sa osmanskim vlastima. NJenom otvaranjuprepreka su bili i nacionalno-propagandni centri drugihdržava (Bugarske, Grčke). Za Srbe u Bitoljskom vilajetuotvaranje niže Srpske gimnazije u Bitolju označilo jevažnu prekretnicu, kako u prosvetnom tako i u političkompogledu. Srpska gimnazija u Pljevljima bila je najstarijasvetovna srednja škola u Raško-prizrenskoj mitropoliji.Osnivanjem gimnazije stvoreno je kulturno i prosvetnosredište koje je obrazovalo lokalnu srpsku inteligenciju,i bilo protivteža austro-ugarskom uticaju.&nbsp, At the end of the 19th century, Serbs in the OttomanEmpire assisted by their motherland Serbia started an intensivestruggle for their spiritual liberation. The best way for Serbianpeople to preserve their national identity was by opening schools,elementary and secondary ones, establishing book shops andprinting schoolbooks, and through the activity of ecclesiasticalschoolingcommunities.The thesis deals with history of Serbian secondaryschools in the Ottoman Empire. There were six of them:Seminary in Prizren (1871–1912), Serbian gymnasium inIstanbul (1893–1902), Serbian gymnasium “Dom nauke” (Homeof Science) in Thessalonica (1894–1910), Serbian malegymnasium in Skoplje (1894-1912), Serbian male gymnasium inBitolj (1897–1912) and Serbian gymnasium in Pljevlja (1901–1912). The thesis explores the matter of foundation these schoolsand their development in particular chronological framework.Nevertheless, the thesis researches the schools’ syllabi andcurricula, their structure, social and ethnic background of theirstudents, students’ age and number, as well as their students’later role in society. Special attention is given to the schools’teachers, especially their rectors - directors, and a great portionof the thesis deals with revealing parts of their biographies.The establishment and activity of Serbian lower andhigher gymnasiums could be considered one of the greatestachievements of Serbs in the Ottoman Empire. The Seminary inPrizren was a school not only for education of priests, but alsoteachers, who were in high demand in Old Serbia andMacedonia. Founding this seminary enabled the creation of aneducated class of teachers who were subsequently opening newschools. Also, the seminary provided literate priests who werebaptising, marrying Serbs and influencing the people to stay inthe Orthodox religion, thus slowing down the process ofIslamisation, which especially in Kosovo and Metohija oftenmeant denationalisation. First Serbian secondary school in theOttoman Empire was the Serbian gymnasium in Istanbul. Hergoal, beside education and upbringing, was to serve as aparadigm for opening of other secondary schools within theOttoman Empire. Serbian gymnasium “Dom nauke” wasestablished in Thessalonica, which was the centre of the vilayet.Its opening accelerated the issuing of licence for otherelementary schools around the Vilayet of Thessalonica. Serbianmale gymnasium in Skoplje was only opened after a long andexpensive diplomatic struggle with the Ottoman authorities. Theopponents of its opening were the centres for nationalpropaganda of other states (Bulgaria, Greece). For Serbs in theVilayet of Bitolj opening of lower Serbian gymnasium in Bitoljmarked an important turning point both in educational andpolitical sense. Serbian gymnasium in Pljevlja was the oldestsecular secondary school in the Metropolitanate of Raška-Prizren. The gymnasium became cultural and educational centrewhich educated local Serbian intelligence, and presented acounterpart to Austro-Hungarian influence.

Судство је једна од примарних функција у новоствореној држави. Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик. Највиша институција правосуђа пре Сретењског устава 1835. био је Суд народни сербски у Крагујевцу, често називан Народни суд. Укинут је 1835. и његове дужности прешле су на Савет, подељен на Уредбено и Судбено одељење. Велики суд је постојао од 1837, тако да је Србија тога времена имала петостепено судство – општински судови, магистрати (нахијски судови), Велики суд, Савет, кнез. Први нахијски судови успостављени су 1823, 1824, 1826, 1827. и 1833. године. Устав из 1838. предвиђао је Апелациони суд, као суд другог степена, који је био смештен у престоници. Искључиво је разматрао и судио предмете који су долазили преко нижих судова. На тај начин, успостављене су три врсте судова: општински, окружни, као првостепени, и Апелациони суд у престоници. До Устава из 1838, судска власт није била независна и преклапала се са полицијском. Касациона власт била је у рукама кнеза. Судска независност није директно прописана Уставом из 1838, али је он садржао неке регулативе које је трeбало да осигурају судску независност, одвајајући судску функцију од административне и истичући значај стручности судија. Међутим, судска независност била је релативна и прилично неодређена. До краја 1838. основан је Трговачки суд у Београду, који је радио мање од два месеца. Поново је успостављен 1859. Београд је од 1841. био седиште Првостепеног суда за варош Београд. Имао је у својој надлежности парнице између грађана из унутрашњости и странаца који су живели у Београду. Општински судови су се састојали од председника и два члана, имали су у надлежности парнице мање вредности и кривична дела за која је била прописана нижа казна. Окружни или првостепени судови састојали су се од председника, три члана и одговарајућег особља. Извиђали су и судили у првом степену грађанске парнице и кривична дела који нису били у надлежности општинских судова. Апелациони суд разматрао је у другом степену предмете које су окружни судови пресудили у првом степену. Врховни суд је основан 1846, као суд трећег, коначног степена, који је разматрао предмете које су већ судили првостепени и другостепени суд. Касациони суд је успостављен 1858. Укинут је 1860. и Апелациони суд је постао једини виши суд. Коначна организација српског деветнаестовековног судства успостављена је 1865. године. У питању је био тростепени систем, са окружним судовима као првостепеним, Апелационим судом у другом степену, и Касационим судом трећег степена. Основна идеја уставобранитељског режима била је обезбедити свачију личну сигурност и грађанска права. За то су били потребни писани закони и организовано судство. Утицај уставобранитеља на државне послове почео се осећати одмах после Устава 1838, а постао неоспоран тек након избора Александра Карађорђевића за кнеза 1842, кад су водили Србију до 1858. године. Организација судова није ишла лако и мењала се све време уставобранитељског режима. Почетне године организације српског правосуђа после Устава 1838. биле су основа, полазиште, са првим законима и расписима, којима су установљене судске инстанце и надлежност Министарства правде, те тумачена примена поменутих закона у судовима. Основе за реконструкцију српског кривичног и грађанског судског поступка представљају Устав из 1838, разна устројства окружних, Апелационог, Врховног и Касационог суда и бројни расписи Министарства правде. Многе законске регулативе су недостајале – Грађански законик донет је 1844, а први Законик о грађанском судском поступку тек 1853. Допунителна правила у смотрењу суђења по части грађанској и криминалној и њихово објашњење из 1845. били су недовољни да попуне празнине у судском поступку. Описана законодавна делатност била је једини ослонац правосудне струке и полазиште за даљи рад на судском законодавству и у томе је њен значај. Сваки почетак је тежак, па је на организацији судова морало још пуно да се ради. Нови законици о грађанском судском поступку донети су 1860. и 1865, Кривични законик 1860, а Законик о кривичном судском поступку 1865. године.

Циљ нашег истраживања јесте да прикажемо и објаснимо промене које су Марија Терезија и Јосиф II спровели у Српској православној цркви, односно у Карловачкој митрополији. Те промене су стављене у контекст државних реформи и упоређене с реформом Римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији. Кроз процес реформе држава је успоставила чврсту контролу над управом и организацијом Карловачке митрополије, као и ред и дисциплину у њеним унутрашњим односима. Српска црква је на тај начин уређена и подређена држави. Посебна пажња у истраживању посвећена је променама које су извршене у појединим областима организације и унутрашњег живота Карловачке митрополије. Истраживање је спроведено у архивима Српске академије наука и уметности у Београду и Сремским Карловцима, као и у Архиву Војводине у Новом Саду. Поред необјављене архивске грађе, у раду су коришћени и објављени извори и литература на српском и страним језицима. Прикупљени подаци су анализирани, упоређивани и синтетизовани. Поједини добијени резултати приказани су у табелама. Резултати истраживања изнети су у тексту овог рада, који се састоји из две целине, подељене на поглавља. У првој целини сагледано је стање у Карловачкој митрополији пре реформе, истражени су и објашњени догађаји који су подстакли владара да реагује, представљен је хронолошки ток и природа реформе Српске православне цркве, и истакнути су проблеми који су је пратили. У другом делу рада изнети су резултати истраживања о извршеној редукцији српских манастира, преуређењу парохијалне мреже, уређивању финансијских и имовинских прилика у Митрополији, реформи основних школа, проблему састављања уџбеника, посебно катихизиса, затим редукцији верских празника и уређењу духовних судова. Промене спроведене у наведеним областима нису биле једине, али су међу најважнијима. The aim of this research is to demonstrate and explain the modifications having been implemented in the Serbian Orthodox Church, and, more precisely, in the Metropolis of Karlovci by Maria Theresia and Joseph II. These modifications have been put into context of state reforms enacted in the Habsburg Monarchy, and compared to the reform implemented by the Roman Catholic Church in the same period. The state has managed, through the reform process, to establish a firm control over the administration and organization of the Metropolis of Karlovci, as well as the order and discipline in its internal relations. In that manner has the Serbian Orthodox Church become structured and subordinated to the state. In this research, the particular attention has been drawn to the modifications implemented in specific administrative areas of the internal organization of the Metropolis of Karlovci. The research was conducted in the Archives of the Serbian Academy of Science and Arts in Belgrade and Sremski Karlovci, as well as in the Archive of Vojvodina, based in Novi Sad. Apart from the unpublished archivist material, the sources and literature published in Serbian and other foreign languages have been used in the course of research. The assembled data have been analyzed, compared and synthesized. Some of the consequently obtained results have been presented in tables. The results of this research have been presented in the text of this work, composed of two units, split in chapters. In the first part, the set of circumstances attested in the Metropolis of Karlovci prior to the reform process has been presented, together with the events that had incited the ruler to undertake reactions; the chronological frame and the nature of the reform implemented by the Serbian Orthodox Church, including the arisen problems that followed it. In the second part of the work, the results of the research on the reduction of the Serbian monasteries have been presented, as well as the reorganization of the parishes, structuring of the financial and monetary situation of the Metropolis, the elementary school reform, issues related to the composition and writing of school-books, catechesis in the first place, but also to the reduction of the religious feast-days and the administration of spiritual courts. The modifications implemented in the afore-mentioned areas were not the only ones extant, but were certainly among the most significant ones

Студија даје шири приказ околности у којима се одвијала обнова државне железнице Краљевине СХС после Првог светског рата, у периоду од 1919. до 1924. године. Највећу сметњу обнови наносило је деловање различитих спољних и унутрашњих чинилаца, на које Краљевина углавном није имала пресудан утицај. Неефикасност државне политике на различитим пољима деловања - од успостављања међународних политичко-економских односа, преко оживљавање домаће привреде, до изградње система јавних финансија и железничке управне организације - негативно је утицала на рад домаће железнице. Неуспех државне репарационе политике на Конференцији мира у Паризу одложио је почетак значајнијих одштетних испорука до средине 1921. године. Први велики инострани зајам за железницу Краљевина је обезедила тек 1922. Делимична консолидација државног буџета изведена је 1923. Исте године, формирањем Генералне железничке дирекције, успостављено је тек формално јединство железничке управе. Рад у таквим околностима пуним ограничења, у периоду од 1919. до 1924. године, створио је на југословенској железници мучно стање провизоријума, које није дозвољавало да железнички саобраћај испуни своје бројне интегративне и стабилизационе функције у унутрашњим политичким и међунационалним односима, економији и бројним другим областима живота, на које је посредно или непосредно имао или могао имати велик утицај. The paper provides a broader look at the circumstances in which the restoration of the state railways of the Kingdom of SCS took place after World War One, in the period from 1919 to 1924. The largest obstacle to the restoration was the impact of various internal and external factors, over which the Kingdom in most cases could not exert any influence. Inefficiency of state policy in various fields of action – from establishing political and economic relations through reviving the national economy to developing the system of public finances and railway administration organization – adversely affected the operation of the national railways. Failure of the state’s reparations policy at the Paris Peace Conference postponed the beginning of more considerable reparations deliveries until mid-1921. It was only in 1922 that the first large foreign loan for the railways was obtained by the Kingdom. Partial consolidation of the state budget took place in 1923. In that same year, the establishment of the Directorate General of Railways introduced only the formal unity of railway administration. Operating under such circumstances, weighed down by restrictions, the Yugoslav railways in the period from 1919 to 1924 faced the difficult situation of stopgap arrangements that did not allow the railway traffic to perform all the numerous integrative and stabilising functions in internal politics and in international relations, in economy and many other areas of life that, directly or indirectly, it had or could have influenced considerably.

У оквиру рада детаљно су анализирани односи између Србије и Русије за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868). Период који је обрађен представља заокружену целину, са неопходним освртом на период прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), Обреновиће у емиграцији и њихов повратак на престо, те положај Србије и Русије у контексту промена након Париског мировног уговора (1856). Детаљно су анализирани сложени унутрашњи и спољнополитички положај Кнежевине Србије, у контексту руско–српских односа. Истовремено, пажња је усмерена на то да се руско–српски односи и везе сагледају у оквиру широке позадине европске политичке сцене. Истраживање је у основи базирано на изворној грађи архива Руске федерације (Архив внешней политики Российской империи (АВПРИ), Государственний архив Российской федерации (ГАРФ), Российский государственний военно-исторический архив (РГВИА), Научно–исследовательский отдел рукописей Российской государственной библиотеке (НИОР РГБ), Отдел письменных источников Государственного Исторического музея (ОПИ ГИМ), до сада необјављеним или пак, слабо истраженим. Користећи грађу руске и домаће провенијенције, објављене изворе, штампу, те страну и домаћу литературу, настојали смо да одговоримо на бројна, мало расветљена питања у историографији: руску дипломатску подршку Србији у кључним питањима, руску подршку кнезу Михаилу на унутрашњем плану у Србији, личне односе водећих српских и руских државника и политичара, укљученост и улогу Русије у стварању Балканског савеза, улогу Русије у планирању рата на Балкану, улогу руских официра у питању реорганизације српске војске. In this paper were detailed analyzed relations between Serbia and Russia during the second rule of Prince Michael (1860–1868). Processed period was completely covered, with the necessary references to the period of the first rule of Prince Michael (1839–1842), Obrenovićs in exile and their return to the throne, and the position of Serbia and Russia in the context of changes after the Paris Peace Treaty (1856). Complex internal and foreign policy position of the Principality of Serbia, in the context of Russian–Serbian relations were detailed analyzed. At the same time, attention was directed to the fact that the Russian–Serbian relations and connections perceived in the broad background of the European political scene. The research is essentially based on original documents from the archives of Russian Federation (Archive of Foreign Policy of Russian Empire, State Archive of Russian Federation, Russian State Archive of Military History, Scientific Research Department of Manuscripts at Russian National Library, Department of Written Sources of State History Museum), so far unpublished or poorly researched. Using the sources of the Russian and local provenance, published sources, newspapers, and foreign and domestic literature, we have tried to answer to many, little clarified questions in historiography: Russian diplomatic support to Serbia on key issues, Russian support to Prince Michael at the internal level in Serbia, personal relations among Serbian and Russian statesmen and politicians, and the involvement of Russia in the creation of the Balkan League, Russia’s role in the planning of the war in the Balkans, the role of Russian officers in the reorganization of the Serbian army.

The research of the existing archive sources and historical literature proved that the influence of Philip Hristic (1819 – 1905), Serbian diplomat and politician was not well known. The examination of historical personalities could make a major contribution to the knowledge of the political and diplomatic scene of the 19th century Serbia. Judging by his accomplishments in diplomacy, politics, education and finance, the life of Philip Hristic enriches the history of the Principality and latter Kingdome of Serbia. Introduction to the political biography of Philip Hristic requires from the researcher the analyses of the stand of the Serbian historiography toward his historical personality and his meaning for Serbian history. His family roots leading from the First Serbian Uprising, his companionship with the young princes from the Obrenovic dynasty and latter his wedding with the daughter of reach Greek merchant Hadzi Toma Opulos influenced his political beliefs. The dissertation sheds light on Hristic `s personal features and his life commitment to diplomacy and political engagements. His professional accomplishments were historically researched to prove the importance of his political biography. Hristic was characterized in the Serbian historiography as a week politician, unable to hold a stable first government of the prince Michael without the conflict with the political opponents. He was also accused of using family relations to gain political positions. Within his biography this dissertation will try presented these facts differently. The special attention is dedicated to the path of development of Philip Hristic from the beginning of his schooling and the start of his carrier toward examining his ideas, thoughts and planes during his long life. This period includes the dynasty change on the Serbian throne, first rule of the prince Michel Obrenovic, the return of the fortresses from Turkey to Serbia at the time when Philip Hristic was a member of the State Council. Special attention was paid to Hristic `s missions in Constantinople from 1870 to 1880 with interruptions, his missions to Vienna, Berlin and Rome. Hristic`s educational work reached his peek when he was instituted as minister of education in 1873/74. The connections of Philip Hristic with Great Britain were researched from 1863 when he was sent to a mission to England with princess Julia Obrenovic to 1883/84 when he was posted as a first Serbian extraordinary and plenipotentiary minister to Great Britain. Those connections were emphasized not only during Hristic`s stay in Great Britain, but especially during his service in Constantinople where he was posted because of his connections to Great Britain. After the Crimean war Great Britain was the most influential great power in the Ottoman Empire, especially from 1870-s to 1880-s. After Hristic`s retirement from the diplomatic service, he was posted to the position of the second Serbian Governor of the First Serbian National Bank from 1885 to 1889. After this position Hrisitic also retired from Belgrade…

U okviru rada detaljno su analizirani odnosi između Srbije i Rusije za vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860–1868). Period koji je obrađen predstavlja zaokruženu celinu, sa neophodnim osvrtom na period prve vladavine kneza Mihaila (1839–1842), Obrenoviće u emigraciji i njihov povratak na presto, te položaj Srbije i Rusije u kontekstu promena nakon Pariskog mirovnog ugovora (1856). Detaljno su analizirani složeni unutrašnji i spoljnopolitički položaj Kneževine Srbije, u kontekstu rusko–srpskih odnosa. Istovremeno, pažnja je usmerena na to da se rusko–srpski odnosi i veze sagledaju u okviru široke pozadine evropske političke scene. Istraživanje je u osnovi bazirano na izvornoj građi arhiva Ruske federacije (Arhiv vnešneй politiki Rossiйskoй imperii (AVPRI), Gosudarstvenniй arhiv Rossiйskoй federacii (GARF), Rossiйskiй gosudarstvenniй voenno-istoričeskiй arhiv (RGVIA), Naučno–issledovatelьskiй otdel rukopiseй Rossiйskoй gosudarstvennoй biblioteke (NIOR RGB), Otdel pisьmennыh istočnikov Gosudarstvennogo Istoričeskogo muzeя (OPI GIM), do sada neobjavljenim ili pak, slabo istraženim. Koristeći građu ruske i domaće provenijencije, objavljene izvore, štampu, te stranu i domaću literaturu, nastojali smo da odgovorimo na brojna, malo rasvetljena pitanja u istoriografiji: rusku diplomatsku podršku Srbiji u ključnim pitanjima, rusku podršku knezu Mihailu na unutrašnjem planu u Srbiji, lične odnose vodećih srpskih i ruskih državnika i političara, uključenost i ulogu Rusije u stvaranju Balkanskog saveza, ulogu Rusije u planiranju rata na Balkanu, ulogu ruskih oficira u pitanju reorganizacije srpske vojske. In this paper were detailed analyzed relations between Serbia and Russia during the second rule of Prince Michael (1860–1868). Processed period was completely covered, with the necessary references to the period of the first rule of Prince Michael (1839–1842), Obrenovićs in exile and their return to the throne, and the position of Serbia and Russia in the context of changes after the Paris Peace Treaty (1856). Complex internal and foreign policy position of the Principality of Serbia, in the context of Russian–Serbian relations were detailed analyzed. At the same time, attention was directed to the fact that the Russian–Serbian relations and connections perceived in the broad background of the European political scene. The research is essentially based on original documents from the archives of Russian Federation (Archive of Foreign Policy of Russian Empire, State Archive of Russian Federation, Russian State Archive of Military History, Scientific Research Department of Manuscripts at Russian National Library, Department of Written Sources of State History Museum), so far unpublished or poorly researched. Using the sources of the Russian and local provenance, published sources, newspapers, and foreign and domestic literature, we have tried to answer to many, little clarified questions in historiography: Russian diplomatic support to Serbia on key issues, Russian support to Prince Michael at the internal level in Serbia, personal relations among Serbian and Russian statesmen and politicians, and the involvement of Russia in the creation of the Balkan League, Russia’s role in the planning of the war in the Balkans, the role of Russian officers in the reorganization of the Serbian army.