Судство у Кнежевини Србији: (1838-1869)

Судство је једна од примарних функција у новоствореној држави. Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик. Највиша институција правосуђа пре Сретењског устава 1835. био је Суд народни сербски у Крагујевцу, често називан Народни суд. Укинут је 1835. и његове дужности прешле су на Савет, подељен на Уредбено и Судбено одељење. Велики суд је постојао од 1837, тако да је Србија тога времена имала петостепено судство – општински судови, магистрати (нахијски судови), Велики суд, Савет, кнез. Први нахијски судови успостављени су 1823, 1824, 1826, 1827. и 1833. године. Устав из 1838. предвиђао је Апелациони суд, као суд другог степена, који је био смештен у престоници. Искључиво је разматрао и судио предмете који су долазили преко нижих судова. На тај начин, успостављене су три врсте судова: општински, окружни, као првостепени, и Апелациони суд у престоници. До Устава из 1838, судска власт није била независна и преклапала се са полицијском. Касациона власт била је у рукама кнеза. Судска независност није директно прописана Уставом из 1838, али је он садржао неке регулативе које је трeбало да осигурају судску независност, одвајајући судску функцију од административне и истичући значај стручности судија. Међутим, судска независност била је релативна и прилично неодређена. До краја 1838. основан је Трговачки суд у Београду, који је радио мање од два месеца. Поново је успостављен 1859. Београд је од 18