Search

The energy market is characterized by significant imperfections. Negative external effects and other market failures have, among other things, a serious consequence - they send the wrong price signals and mask the real costs that arise in the process of energy production and consumption. As a result, there is a serious degradation of the environment at the local and global level. Negative effects at the global level, such as the depletion of non-renewable resources and global climate change, represent the most serious challenges facing humanity today. Public sector responses to market imperfections, in the form of various measures and instruments, are well known in economic theory and have proved effective in practice in many circumstances. However, in the economic literature, even today, the fact that giving priority to economic and social goals in public policies can have and often results in deterioration of the quality of the environment is largely ignored. In addition, the failure of energy regulations leads to environmental degradation. There is a priority need for climate change mitigation both at the national level and globally. The situation is especially critical in many developing countries because in the race to achieve goals in the industry, agriculture or energy sectors, as collateral damage, there are major environmental problems that lead to environmental unsustainability. From an economic point of view, both the effectiveness and efficiency of energy policy are important, in terms of its potential to contribute to improvements in the field of environmental protection and energy efficiency. Tržište energije karakterišu značajne nesavršenosti. Negativni eksterni efekti, i ostale nesavršenosti tržišta imaju, između ostalog, ozbiljnu posledicu - šalju pogrešne cenovne signale i maskiraju prave troškove koji nastaju u procesu proizvodnje i potrošnje energije. Kao rezultat toga dolazi do ozbiljne degradacije ži votne sredine na lokalnom i globalnom nivou. Negativni efekti na globalnom nivou, poput iscrpljivanja neobnovljivih resursa i promene globalne klime, predstavljaju najozbiljnije izazove s kojima se suočava čovečanstvo danas. Odgovori javnog sektora na tržišne nesavršenosti, u vidu različitih mera i instrumenata, su dobro poznati u ekonomskoj teoriji i u mnogim okolnostima su se pokazali efektivnim u praksi. Ipak, u stručnoj literaturi se, čak i danas, uglavnom prenebregava činjenica da davanje prednosti ekonomskim i socijalnim ciljevima u javnim politikama može imati i često ima za posledicu pogoršanje kvaliteta životne sredi ne. Pored toga, neuspeh regulative u oblasti energetike vodi ka ekološkoj degradaciji. Postoji prioritetna potreba za ublažavanjem klimatskih promena kako na nacionalnim nivoima, tako i na globalnom planu. Posebno je kritična situacija u mnogim zemljama u razvoju jer se u trci za ostvarenjem ciljeva iz oblasti industrije, poljoprivrede ili energetike, kao kolateralna šteta, javljaju veliki problemi u oblasti životne sredine koji vode ekološkoj neodrživosti. Sa ekonomskog aspekta važni su kako efektivnost, tako i efikasnost energetske politike, u smislu njenog potencijala da doprinosi poboljšanju u domenu zašti te životne sredine i energetske efikasnosti.

Znanstvena monografija sadrži znanstvene radove sudionika međunarodne znanstvene konferencije pod naslovom Economics of digital transformation - Smart Governments, Regions and Cities u organizaciji Ekonomskog fakulteta u Rijeci. Rezultati istraživanja se odnose na razvoj i perspektive pametnih gradova i regija te ostale izazove digitalizacije i digitalne transformacije gospodarstva i društva.

After World War I Serbia became a part of a large state covering areas with different historical background and achieved results in the plan of economic development. Diversity of economic circumstances was reflected in the presence of relatively developed forms of market economy in Slovenia, Vojvodina and parts of Croatia, but also subsistence economy in certain areas of Serbia, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Montenegro. Wider market, abundance of work force, diverse natural wealth and favorable geographic position could have given a some boost to economic development in certain parts of the country, including Serbia. However, inherited problems, combined with the character of the established economic system, were unfavorable for formulating a strategy of general and regional development, and therefore a more significant change of its economic position and economic structure. Since the Statistical Office of Serbia became a part of centralized administration of the new state after World War I, statistical data are most frequently presented for the whole country, and not for its narrower units based on which results for Serbia could be reconstructed. However, the available statistical materials provide certain possibilities for analysis in that area as well. Starting from the available data, the paper will shed some light on the state in the economy of Serbia immediately after the war, determine available human and material factors of production and evaluate achieved results in the plan of economic development before the Great Depression broke out, together with review of key obstacles in that path.

Предмет истраживања докторске дисертације представља теоријска и емпиријска анализа ефеката субвенција на пословање малих и средњих предузећа у агро-прехрамбеном систему, а са посебним освртом на Републику Србију у периоду од 2013. до 2018. године. Основни циљ истраживања јесте идентификација детерминанти које одређују смер, интензитет и каузалност процењених ефеката субвенција. Емпиријско истраживање се заснива на коришћењу квантитативних метода погодних за естимацију ефеката субвенција у агро-прехрамбеном систему. Примени квантитативних метода претходила је систематизација литературе и резултата као оквира и полазне основе за постављање истраживачких хипотеза. Осим литературе из одговарајућег научног опуса, докторска дисертација садржи систематизован преглед законодавног, стратешког и финансијског оквира пословања малих и средњих предузећа у агро-прехрамбеном систему. Свеобухватан приступ научној литератури и регулативи има изузетан допринос у осмишљавању економетријског модела за процену ефеката субвенција, кроз одабир детерминанти које утичу на висину финансијског резултата посматраних предузећа. Оцена естиматора регресије панел анализом спроведена је на узорку од 1,130 јединица посматрања - малих и средњих предузећа регистрованих у делатностима од 01.1 до 01.7 и 10.1 до 10.9. Резултати истраживања указују да субвенције имају значајну улогу у пословању малих и средњих предузећа у агро-прехрамбеном систему. Оцена естиматора регресије уз варијаблу субвенције има позитиван и статистички значајан утицај, те раст субвенција од 10% доводи до раста нето профита предузећа за 0,6%, односно 0,8%. Ефекат субвенција задржава знак и статистичку значајност уколико се делатности агро-прехрамбеног система посматрају одвојено. Величина предузећа не мења ефекат субвенција. The subject of the dissertation is a theoretical and empirical analysis of the subsidies effects on the development of small and medium enterprises in the agro-food system in the Republic of Serbia, during the period from 2013 to 2018. The main goal of the research is to identify the determinants of the direction, intensity and causality of the estimated subsidies effects. Empirical research is based on the quantitative methods suitable for estimating the effects of subsidies in the agro-food system. The implementation of quantitative methods was preceded by the literature review and systematizing main results in the field, as a framework to define research hypotheses. In addition to the literature, the doctoral dissertation contains a systematic overview of the legislative, strategic and financial framework of small and medium enterprises in the agri-food system. A comprehensive approach to the scientific literature and regulations has made an outstanding contribution to the design of an econometric model. An econometric model is used to assess the effects of subsidies, through the selection of determinants that affect the financial performance of the selected companies. The evaluation of the regression estimator by panel analysis was performed on a sample of 1,130 observation units - small and medium enterprises registered in agricultural activities, according to the classification. The results of the research indicate that subsidies play a significant role in the business of small and medium enterprises in the agri-food system. The subsidies have a positive and statistically significant impact on profit, an increase in subsidies by 10% leads to an increase in the company's net profit by 0.6% and 0.8%, respectively. If the activities of the agro-food system are viewed separately, the effect of subsidies retains its sign and statistical significance. The size of the company does not change the effect of subsidies.

Although economic theory has for a long time focused exclusively on manufactured and human capital (since it was thought that natural capital was readily available), at a time of exponential growth of populations and rapid economic development, this role is being taken over by natural capital. The minimum (mandatory) prerequisite for sustainable growth nowadays is the conservation of natural capital. In no other area is the sharp clash between the goals of sustainable and economic development more evident than in the sphere of the depletion of non-renewable energy sources. The entire global expenditure of energy in the last four decades has more than doubled. Besides this, not only is global energy consumption growing from year to year, but, most alarmingly, rapid increases in energy consumption are predicted in the decades to come. Energy consumption in transport is experiencing the most growth and has almost trebled in the past forty years. Crude oil, as an energy source, is losing its primacy in all sectors except transport, which almost exclusively depends on this energy source. Despite some prognoses that technological progress and globalization can render meaningless the further development of cities, we are experiencing precisely the opposite process, the spatial aspect of this phenomenon being the most important. The agglomeration economies are not diminishing, but, on the contrary, encouraging spatial concentration. It is expected that the rapid process of urbanization will by the mid-21st century lead to two-thirds of the world’s population living in cities. In recent decades, more and more attention is being paid to urban transport. Total global mobility has been steadily rising as a result of the increase in living standards and level of motorization. The conducted theoretical analysis and literature review in this field show that there is a pronounced interdependence between the numerous determinants of energy consumption in urban transport. Iako je ekonomska teorija dugo bila fokusirana isključivo na stvoreni i ljudski kapital (jer se smatralo da je prirodni kapital dostupan u izobilju), danas, u doba eksponencijalno narastajućeg broja stanovnika i ubrzanog ekonomskog razvoja, tu ulogu očigledno preuzima prirodni kapital. Pri tome se kao minimalni (neophodan) uslov za postizanje održivog razvoja javlja očuvanje prirodnog kapitala. Ni u jednoj oblasti nije toliko evidentna oštra kolizija između ciljeva održivog i ekonomskog razvoja, kao u sferi iscrpljivanja neobnovljivih energetskih izvora. Ukupna svetska potrošnja energije se u protekle četiri decenije više nego duplirala. Pored toga, ne samo da svetska potrošnja energije raste iz godine u godinu, već su posebno zabrinjavajuće nagle stope rasta i prognoze potrošnje energije u decenijama koje slede. Potrošnja energije u saobraćaju raste po najvećoj stopi - u poslednje četiri decenije se skoro utrostručila. Nafta kao energetski izvor gubi na značaju u svim sektorima osim u saobraćaju, koji se skoro u potpunosti oslanja na ovaj izvor. Uprkos nekim prognozama da tehnološki progres i globalizacija mogu obesmisliti dalji razvoj gradova, dešava se upravo suprotan proces - prostorni aspekt je bitniji nego ikad. Aglomeracijske ekonomije ne samo da ne slabe, već sve više podstiču prostornu koncentraciju. Očekuje se da će zahuktali proces urbanizacije već do sredine ovog veka dovesti do toga da će dve trećine svetske populacije živeti u gradovima. Poslednjih decenija sve se više pažnje posvećuje problematici gradskog saobraćaja. Ukupna globalna mobilnost je u konstantnom porastu pod uticajem povećanja životnog standarda i stepena motorizacije. Sprovedena teorijska analiza i pregled literature iz ove oblasti pokazuju da između brojnih determinanti potrošnje energije u gradskom saobraćaju postoji izražena međuzavisnost. Empirijsko istraživanje sprovedeno u ovoj doktorskoj disertaciji obuhvata širok spektar socio-ekonomskih, prostornih, saobraćajnih i infrastrukturnih faktora na uzorku od 27 svetskih gradova. Pomoću eksploratorne faktorske analize i analize panel podataka od 28 nezavisnih promenljivih identifikovane su četiri ključne determinante potrošnje energije u gradskom saobraćaju: 1) urbana gustina naseljenosti, 2) obim putničkih kilometara automobilom po stanovniku, 3) dužina gradskih puteva po stanovniku i 4) ukupan obim vozilo-kilometara JGS-om po stanovniku.

Утицај концепта погодности на раст руралне економије је релативно новија тема у међународној академској јавности која све више заокупља пажњу. Са економским растом и развојем квалитет руралног амбијента постаје све значајнији фактор обликовања миграционих кретања становништва на релацији урбане – руралне области. Концепт руралних погодности чине природне, изграђене и културне погодности које имају комплементарну улогу у руралном расту и развоју. Рурални пољопривредни пејзажи се вреднују не само с обзиром на њихове могућности за производњу различитих пољопривредних производа, већ и са становишта могућности обезбеђења руралних еколошких јавних добара. Природне погодности и други квалитети локалног амбијента који унапређују услове за живот идентификовани су као кључни фактори раста становништва, дохотка и запослености у руралним подручјима. Предмет научно-истраживачког рада у оквиру докторске дисертације је анализа утицаја погодности амбијента и предузетништва на рурални развој, са посебним освртом на Србију. Унапређење квалитета људског капитала и раст предузетничких активности у моделима раста руралне привреде може се посматрати као један од могућих механизама трансформације, раста и развоја руралне економије. Основни циљеви научно-истраживачког рада у оквиру докторске дисертације су везани за класификацију руралних области у Србији са становишта расположивих погодности амбијента и анализу утицаја концепта људског капитала и предузетништва на економски раст руралних подручја у нашој земљи. The impact of the concept of rural amenities on the growth and development of rural economy is a relatively recent topic which has been gaining more and more attention. Along with the economic growth and development the quality of the rural environment becomes an increasingly important factor in shaping the migration trends of the population between the urban and rural areas. The concept of rural amenities comprises the natural, built and cultural amenities that have a complementary role in rural growth and development. Rural agricultural landscapes are valued not only because of their ability to produce different agricultural outputs, but also because they can become rural ecological public goods. Natural amenities and other qualities of a local environment that improve living conditions have been identified as key factors for the growth of rural population, income and employment. The subject of research in the current doctoral dissertation is an analysis of the impact of the rural amenities and entrepreneurship on rural development, with a special emphasis on Serbia. Improving the quality of human capital and the growth of entrepreneurial activities in the models of rural economy growth can be seen as one of the possible mechanisms of transformation, growth and development of rural economy. The basic goals of research in the current doctoral dissertation are connected with the classification of rural areas in Serbia with respect to outdoor amenities and the analysis of the influence of the concept of human capital and entrepreneurship on the economic growth of rural areas in our country. In the developed economies, rural amenities have the power to attract significant human and entrepreneurial capital necessary for the development of rural economy. Rural areas with a higher share of human capital will have better economic performance due to innovations, high level of entrepreneurship and creative forms of businesses. Rural areas with high outdoor amenities attract new rural residents who are focused on entrepreneurship activities.

Osnovni cilj ove disertacije je prikaže efekte integracionih procesa na poljoprivredu Srbije. Poljoprivreda Srbije je sektor privrede koji sa sobom nosi velike potencijale zasnovane na resursima, tradiciji u bavljenju ovom granom privrede, povoljnoj klimi i odličnoj geostrateškoj poziciji zemlje, te su sve projekcije daljih razvojnih potencijala od izuzetnog značaja za proširivanje fonda naučnog i stručnog znanja. Međunarodni integracioni procesi u koje je naša zemlja uključena, ali i oni kojih je Republika Srbija već postala član, u velikoj meri oblikuju poljoprivredno-prehrambeni kompleks zemlje. Takođe, neki od njih (a pre svega integracija u Evropsku uniju) posebnu pažnju posvećuju pitanjima ruralnog razvoja. Tokom procesa pristupa, kao i samim kasnijim članstvom, zemlja dobija (ili gubi) mogućnosti primene određenih mera politike u svrhu podsticanja razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja. Na taj način počinje oblikovanje ovog sektora privrede putem instrumenata koji su zajednički za sve članove multilateralnih sistema kojih zemlja postaje član. U ovoj disertaciji su korišćena dva metoda za predviđanje razvoja poljoprivrednog razvoja Srbije. Prvi pristup je zasnovan na PEATSIM modelu. PEATSIM (Partial Equilibrium Agricultural Trading Simulation Model) predstavlja Model parcijalne uravnotežene poljoprivredne trgovinske simulacije koji, na osnovu zadatih makroekonomskih podataka iz prethodnog desetogodišnjeg perioda i uz pretpostavku konstantne poljoprivredne i ekonomske politike pruža simulaciju budućih trgovinskih kretanja za odabrane poljoprivredne proizvode i regione porekla ovih proizvoda. Pored PEATSIM modela, primenjen je i tzv. ARIMA model (Autoregressive Integrated Moving Average). U analizi vremenskih serija od naročitog je interesovanja, sa aspekta ovog rada, posebna klasa stohastičkih procesa. Do nje se dolazi nametanjem izvesnih ograničenja na proces. Tako se definišu stacionarne stohastičke procese na osnovu kojih se razvija klasa parametarskih stacionarnih modela vremenskih serija. Kao takav, ARIMA model je široko primenjivan za predviđanje budućih tokova poljoprivredne trgovine, kako na agregatnom nivou, tako i na nivou pojedinačnih proizvoda. Drugi pristup je zasnovan na komparativnoj analizi iskustava zemalja u okruženju (Poljska, Mađarska, Slovenija, Bugarska i Rumunija) koja su prošla slične integracione procese koji predstoje Srbiji. Ova iskustva i efekti integracija na poljoprivredu su korišćena za dragoceni materijal za donošenje zaključka i mera za redefinisanje agrarne politike Srbije. Posebno su značajni pregledi ograničenja domaće agrarne politike, osnovni pravci delovanja, neophodne institucionalne promene i očekivani efekti punog integrisanja Srbije u međunarodne institucije i organizacije., Main goal of this dissertation is to present integration processes effects on agriculture of Serbia. Serbian agriculture is sector of economy with great potential built on resources, tradition in this sector, favourable climate and excellent geostrategic position of the country so every projection of further development of potentials is of vital importance for expanding scientific and experts knowledge in the area. International integration processes in which our country participates, together with organizations that Serbia is already member of, shape agri food complex of the country to a large extent. Also, some of these processes (in first place integration in European Union) are devoting special attention on issues related to rural development. During accession process and later membership, country gets (or looses) possibilities of implementation certain policy measures for supporting agriculture and rural development. By this starts shaping of this sector of economy using common instruments for all members of multilalateral systems country is becoming a member. Two methods for forecasting agricultural development of Serbia are used in this dissertation. First one is based on PEATSIM model. PEATSIM (Partial Equilibrium Agricultural Trading Simulation Model) presents model of partial balanced agricultural trade simulation which, based on set macroeconomic data from past ten years period and under assumption of constant future agricultural and economic policy, provides simulation of future trade flows for selected agricultural products and originating regions. Apart from PETSIM model it is also applied so called ARIMA model (Autoregressive Integrated Moving Average). In time series analyses it is of paramount importance, from this dissertation aspect, special class of stochastic processes which is reached by imputing certain limitations to the process. This way, stationary stochastic processes are defined which serve as a basis for development of classes of parameter stationary time series models. As such, ARIMA model has been widely used for forecasting future agricultural trade flows, on aggregate and individual products level. Second approach is based on comparative analyses of neighbouring countries experiences (Poland, Hungary, Slovenia, Bulgaria and Romania) which went through similar integrations processes which are ahead of Serbia. These experiences and agricultural integration effects are used as valuable material for defining conclusions and measures for redefinition of Serbian agricultural policy. Particularly important are limitatations of domestic agrarian policy, basic directions of interventions, necessary institutional changes and expected effects of complete Serbian integration in international institutions and organizations.

Ovaj doktorski rad bavi se istraživanjem, analizom i procenom doprinosa kreativnog sektora ekonomskom rastu (i razvoju) u cilju dolaženja do relevantnih saznanja u kojoj meri i pod kojim uslovima kreativni sektor može doprineti bržem ekonomskog napretku. Predmet istraživanja u ovoj disertaciji je koncept kreativnog sektora i njegove praktične implikacije na ekonomski razvoj. Kreativni sektor kao koncept za veoma kratko vreme je prihvaćen kao jedan od moguíh obrazaca za razvojne probleme, kako razvijenih, tako i nerazvijenih zemalja. Shodno tome, sve su izraženije tendencije da se razvojne mogućnosti jedne zemlje mere opsegom i razvojem kreativnog sektora, kao i koncentracijom i mobilizacijom kreativne klase. Rad se sastoji od 5 delova. Prvi deo rada bavi se genezom koncepta i razmatranjem najvažnijiih pristupa značajnih za razumevanje kreativnosti kao ekonomski relevantnog faktora. U drugom delu prikazana je analiza savremenih razvojnih tendencija u kreativnom sektoru i globalnog ekonomskog konteksta. Posebno se razmatraju faktori koji utiču na rast ovog sektora u savremenim uslovima, konkurentnost i reperkusije krize na razvoj kreativnog sektora. Treći deo disertacije bavi se analizom koncepta kreativne klase i efektima koje ona ima ne ekonomski razvoj pojedinih zemalja. U četvrtom delu razmatra se uticaj realokacije investicija i radnog inputa na ekonomski rast u teorijsko-metodološkom smislu i na primerima Finaske i Kanade. Peti deo posvećen je razmatranju razvojne uloge kreativnog sektora u Srbiji i osnovnih pretpostavki njegovog razvoja u našoj zemlji. The subject matter of this doctoral thesis are threefold: to research, to analyze and to evaluate creative sector’s contribution to economic growth (and development). Its aim is to reach relevant conclusions regarding the extent and conditions under which creative sector can contribute to faster economic growth. The subject of research is the concept of creative sector and its practical implications for economic growth. As a concept creative sector has been readily accepted as a general model for development problems in both developed and undeveloped countries. As a consequence there is a growing tendency to consider a country’s development potential as a measure of scope and growth of its creative sector, and concetration and mobilization of its creative class. The thesis is in five sections. Section one presents the genesis of the concept and discusses the most significant approaches relevant to the understanding of creativity as significant economic factor. Section two analyses contemporary development tendencies in the creative sector itself and global economic context. The factors affecting the growth of the creative sector in present-day conditions are particularly analysed, including competitiveness and crisis consequences affecting the creative sector. Section three analyses the concept of the creative class and its influence on the economic development in selected countries. The subject of section four is theoreticalmethodological analyses of the influence fix capital investment and labour reallocation on economic growth, using Finland and Canada as case studies. Serbia’s creative sector is discussed in section five, namely from the point of its developmental potential. Also, in section five, basic assumptions concerning the development of Serbia’s creative sector are made.

Утицај истраживања и развоја, и на њему заснованог технолошког прогреса, на привредни раст препознат је у економској теорији половином прошлог века. Данас, ниво улагања у истраживање и развој, мерено кроз учешће ових издатака у БДП-у, је постао један од уобичајених кључних циљева економске политике. Предмет ове дисертације је теоријско-емпиријска анализа улагања у истраживачко-развојни систем Србије и ефеката ових улагања на економски развој Србије, поређење са моделима финансирања истраживања и развоја других земаља, уочавање евентуалних неравнотежа у постојећем српском моделу и предлагање решења за отклањање констатованих проблема. Циљ дисертације је дефинисање пожељног националног модела улагања у истраживање и развој у Србији, који ће обезбедити стабилно, дугорочно одрживо финансирање научноистраживачког система у Србији и имати снажан утицај на унапређење конкурентности српске привреде. Након 2000. године, српска наука се полако враћа у међународне оквире и квантитативно, кроз раст научне продукције, и квалитативно, кроз рангирање на релевантним листама. Према одабраним индикаторима квалитета истраживачко- развојног система, који се користе у изради Глобалног индекса конкурентности Светског економског форума, српска наука је боље рангирана од земље као целине. Такође, ниво издвајања за истраживање и развој у Србији, мерено њиховим учешћем у БДП-у, није низак у односу на степен развијености Србије. Емпиријска анализа извршена за потребе ове дисертације је показала да су активности постојећег истраживачко-развојног система Србије ирелевантне за 70% анкетираних привредника, било због тога што предузећа нису упозната које домаће научноистраживачке организације им могу бити партнери било због тога што су решења домаће науке прескупа или неадекватна. Такође, домаћи факултети и институти значајно заостају за физичким лицима у броју пријављених патената, а приликом увођења иновација код српских предузећа доминирају интерне активности. Утицај истраживања и развоја, и на њему заснованог технолошког прогреса, на привредни раст препознат је у економској теорији половином прошлог века. Данас, ниво улагања у истраживање и развој, мерено кроз учешће ових издатака у БДП-у, је постао један од уобичајених кључних циљева економске политике. Предмет ове дисертације је теоријско-емпиријска анализа улагања у истраживачко-развојни систем Србије и ефеката ових улагања на економски развој Србије, поређење са моделима финансирања истраживања и развоја других земаља, уочавање евентуалних неравнотежа у постојећем српском моделу и предлагање решења за отклањање констатованих проблема. Циљ дисертације је дефинисање пожељног националног модела улагања у истраживање и развој у Србији, који ће обезбедити стабилно, дугорочно одрживо финансирање научноистраживачког система у Србији и имати снажан утицај на унапређење конкурентности српске привреде. Након 2000. године, српска наука се полако враћа у међународне оквире и квантитативно, кроз раст научне продукције, и квалитативно, кроз рангирање на релевантним листама. Према одабраним индикаторима квалитета истраживачко- развојног система, који се користе у изради Глобалног индекса конкурентности Светског економског форума, српска наука је боље рангирана од земље као целине. Такође, ниво издвајања за истраживање и развој у Србији, мерено њиховим учешћем у БДП-у, није низак у односу на степен развијености Србије. Емпиријска анализа извршена за потребе ове дисертације је показала да су активности постојећег истраживачко-развојног система Србије ирелевантне за 70% анкетираних привредника, било због тога што предузећа нису упозната које домаће научноистраживачке организације им могу бити партнери било због тога што су решења домаће науке прескупа или неадекватна.

Oдрживи развој као савремена развојна парадигма добија на све већем значају у XXI веку. Реч је о концепту уравнотеженог развоја кроз интегрално обухватање и подједнако уважавање три развојна аспекта, попут економије, друштва и животне средине, тако да се обезбеди задовољење потреба садашњих генерација без угрожавања могућности да будуће генерације задовоље сопствене потребе. Значајан допринос у сагледавању оваквог развојног приступа може да пружи, управо, концепт руралног развоја који представља један од катализатора одрживог развоја. С једне стране, рурални развој има значајну улогу с аспекта друштвено- економског развоја сваке земље. С друге стране, рурални развој има значајну улогу с аспекта заштите животне средине као амбијента у коме егзистира становништво једне земље. Управо, овакав мултидимензионални развојни приступ у поимању концепта руралног развоја у себи, свакако, садржи и могућу перспективу транзиције развојне парадигме ка одрживом развоју. У том контексту, може се формирати нова развојна синтагма под називом одрживи рурални развој која представља концепт, комплексну област развоја и савремену развојну филозофију. Концептуалним повезивањем одрживог и руралног развоја као два комплементарна развојна приступа с аспекта комплексности и мултидимензионалности настаје нова развојна синтагма под називом одрживи рурални развој. Нова развојна синтагма под називом одрживи рурални развој може се посматрати као стратешки значајна појавна форма концепта одрживог развоја која интегрише и усаглашава економске, друштвене и еколошке развојне аспекте руралних подручја. У последње време све више се истиче неопходност креирањa одговарајућег показатеља за мерење одрживог руралног развоја одређене земље. Предмет научно-истраживачког рада у оквиру докторске дисертације је испитивање могућности примене и афирмације концепта одрживог развоја као савремене развојне парадигме са руралног аспекта кроз концептуални приступ формулисања, анализе и вредновања нове развојне синтагме под називом одрживи рурални развој. Sustainable development as a modern paradigm of development has become an issue with highest priority in the 21st century. It is a concept of balanced development which integrally comprises and equally takes into consideration the three aspects of development: economy, society and environment, and last, but not the least, the ability of the present generations to fulfill their needs without lessening the chance of the future generations to fulfill theirs. A significant contribution to observing the essence of this issue is made by the concept of rural development, which is one of the catalysts of sustainable development. On the one hand, rural development plays an important role from the aspect of socio-economic development of every country. On the other hand, rural development plays an important role from the aspect of protection of the environment as the ambience where the population of a country lives. This multidimensional development approach to understanding rural development contains in itself possible prospects of the transition of the development paradigm towards sustainable development. In this context, a new development syntagm can be formed under the name of sustainable rural development, which is simultaneously a concept, a complex field of development and a modern philosophy of development. The conceptual linking sustainable and rural development as two complementary development approaches, seen from the aspects of complexity and multidimensionality, creates a new development syntagm under the name of sustainable rural development. This new development syntagm, sustainable rural development, can be seen as a strategically significant manifestation of the concept of sustainable development which integrates and reconciles the economic, social and ecological aspects of development in rural аreas. Creating a reliable indicator for measuring sustainable rural development of a particular country has recently become indispensable. The subject of this scientific research paper within a doctoral dissertation is research of the possibilities of application and affirmation of the concept of sustainable development as a modern development paradigm from the rural aspect through a conceptual approach to formulating, analysis and evaluation of the new development syntagm under the name of sustainable rural development.

Poslednje decenije ovog veka obeležile su promene pa rticipacije sektrora u ekonomskom razvoju kojima je tercijarni sektor do bio na značaju. Sektor koji je permanentno bio zapostavlj en i čiji je uticaj bio minimiziran, postao je lokomotiva ekonomsko g prosperiteta, naročito u razvijenim tržišnim ekonomijam a. Međusektorska preraspodela ekonomskog uticaja dinamičkog j e karaktera. Na početku ljudskog razvoja najznačajniji je b io primarni sektor sa poljoprivredom kao dominantnom gran om delatnosti. Prva industrijsko - tehnološka revolucija uslovi la je da na značaju dobije sekundarni sektor sa teškom industrijom kao vodećom granom, a najnovija, treća tehnološka revolucij a gde su nosioci razvoja kompjuterska tehnologija sa informacijom ka o osnovnim razvojnim resursom, doprinela je prosperite tu servisnog sektora koji se direktno bavi proizvodnjom, obradom i ra zvojem informacija. Tehnološki napredak nije pozitivno delovao isključivo n a razvoj tercijarnog sektora, jer ne postoji delatnost u svakom o d tri sektora koja u sebi ne uključuje informaciju kao resurs. Stoga ne postoji bojazan da će razvijene tržišne ekonomije postati servi sna, uslužna društva sa zapostavljenim primarnim i sekundarni m sektorom. Pre bi se moglo govoriti o novim načinima zaj edničkog tržišnog delovanja i sektora međuzavisnosti koja je dan as izraženija nego ikada, bez obzira na povećani uticaj tercijarnog sektora. Last decades of this century have brought about chang es in the sectors participation in economic development by which t ertiary sector assumed greater importance. The sector which has b een permanently neglected, and whose influence has been mi nimized, became a locomotive of the economic prosperity, part icularly in developed market economies. Intersectoral redistribution of economic influence has dynamic characteristic. In the very beginning of the human deve lopment the primary sector with agriculture as dominant activit y was the most important one. First industrial and technological revolution attributed greater importance to the secondary (indus trial) sector with heavy industry as a leading branch, and new third technology with information as a main development resource has b rought prosperity to the tertiary sector which directly produces, processes and develops information. Tehnological progress has not positively influenced o nly the tertiary sector but the others as well since there is no activity in either of the three sectors which does not include info rmation as a resource. Therefore there is no worry that developed market economies will become service producing societes that disr egard the primary and secondary sectors. It is rather a quest ion of new methods of the joint market action and sectoral interd ependence which is today more expressed than ever, regardless of an increased impact made by tertiary sector.