Модели улагања у истраживање и развој и ефекти на економски развој Србије

Утицај истраживања и развоја, и на њему заснованог технолошког прогреса, на привредни раст препознат је у економској теорији половином прошлог века. Данас, ниво улагања у истраживање и развој, мерено кроз учешће ових издатака у БДП-у, је постао један од уобичајених кључних циљева економске политике. Предмет ове дисертације је теоријско-емпиријска анализа улагања у истраживачко-развојни систем Србије и ефеката ових улагања на економски развој Србије, поређење са моделима финансирања истраживања и развоја других земаља, уочавање евентуалних неравнотежа у постојећем српском моделу и предлагање решења за отклањање констатованих проблема. Циљ дисертације је дефинисање пожељног националног модела улагања у истраживање и развој у Србији, који ће обезбедити стабилно, дугорочно одрживо финансирање научноистраживачког система у Србији и имати снажан утицај на унапређење конкурентности српске привреде. Након 2000. године, српска наука се полако враћа у међународне оквире и квантитативно, кроз раст научне продукције, и квалитативно, кроз рангирање на релевантним листама. Према одабраним индикаторима квалитета истраживачко- развојног система, који се користе у изради Глобалног индекса конкурентности Светског економског форума, српска наука је боље рангирана од земље као целине. Такође, ниво издвајања за истраживање и развој у Србији, мерено њиховим учешћем у БДП-у, није низак у односу на степен развијености Србије. Емпиријска анализа извршена за потребе ове дисертације је показала да су активности постојећег истраживачко-развојног система Србије ирелевантне за 70% анкетираних привредника, било због тога што предузећа нису упозната које домаће научноистраживачке организације им могу бити партнери било због тога што су решења домаће науке прескупа или неадекватна. Такође, домаћи факултети и институти значајно заостају за физичким лицима у броју пријављених патената, а приликом увођења иновација код српских предузећа доминирају интерне активности.
Утицај истраживања и развоја, и на њему заснованог технолошког прогреса, на привредни раст препознат је у економској теорији половином прошлог века. Данас, ниво улагања у истраживање и развој, мерено кроз учешће ових издатака у БДП-у, је постао један од уобичајених кључних циљева економске политике. Предмет ове дисертације је теоријско-емпиријска анализа улагања у истраживачко-развојни систем Србије и ефеката ових улагања на економски развој Србије, поређење са моделима финансирања истраживања и развоја других земаља, уочавање евентуалних неравнотежа у постојећем српском моделу и предлагање решења за отклањање констатованих проблема. Циљ дисертације је дефинисање пожељног националног модела улагања у истраживање и развој у Србији, који ће обезбедити стабилно, дугорочно одрживо финансирање научноистраживачког система у Србији и имати снажан утицај на унапређење конкурентности српске привреде. Након 2000. године, српска наука се полако враћа у међународне оквире и квантитативно, кроз раст научне продукције, и квалитативно, кроз рангирање на релевантним листама. Према одабраним индикаторима квалитета истраживачко- развојног система, који се користе у изради Глобалног индекса конкурентности Светског економског форума, српска наука је боље рангирана од земље као целине. Такође, ниво издвајања за истраживање и развој у Србији, мерено њиховим учешћем у БДП-у, није низак у односу на степен развијености Србије. Емпиријска анализа извршена за потребе ове дисертације је показала да су активности постојећег истраживачко-развојног система Србије ирелевантне за 70% анкетираних привредника, било због тога што предузећа нису упозната које домаће научноистраживачке организације им могу бити партнери било због тога што су решења домаће науке прескупа или неадекватна.