Search

Премда је појам култура дефинисан као интегрисан образац људског знања, веровања и понашања, а идентитет нас упућује на истоветност и једнакост, можемо рећи да је културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867 пре свега заснован на припадности појединца исламској верској заједници: уми. У складу са поштовањем исламског закона: шеријата, муслимани су након освајања Београда, 1521. године, почели са прилагођавањем новоосвојене области свим одликама свог културног идентитета. Насупрот периоду XVI века када се несметано ширила исламска цивилизација и култура у оној мери у којој су то друштвено- политичке околности дозвољавале, у XIX веку су београдски муслимани ограничени одредбама неколико хатишерифа, те последњим из 1838. године, настојали да опстану на тлу на коме су некада несметано баштинили своју културу. Радом који је подељен на три поглавља: Положај муслимана у Кнежевини Србији након Хатишерифа из 1830. године (1), Муслимани у Београду: тврђава и варош (2) и Друштвени живот (3) настојали смо да прикажемо све облике испољавања културе муслимана. Најпре смо се осврнули на положај муслимана у шест утврђених градова Кнежевине Србије, а затим приказали све облике друштвеног деловања муслимана у граду: имплементацију традиционалног исламског образовања, исповедање вере, изградњу задужбинских установа: вакуфа, учешће у привредном животу чаршије и правосудном систему Кнежевине Србије, те изградњу меморијалних споменика. Рад је заснован на интердисциплинарном приступу теми и коришћењу архивских извора на османском турском и српском језику, али и релевантне литературе и периодике. Term culture is defined as integrated form of human knowledge, believs and behaviour, identity refers us on commonality and total sameness, so we could say that cultural identity of Muslims in Belgrade 1841-1867 was based on belonging of an individual to Islam community: umma. In accordance with Islamic Sharia Law, Muslims started, after conquest of Belgrade in 1521, to adopt new territories to all characteristics of their own cultural identity. Contrary to period of XVI century when islamic civilisation and culture spread as much as socio-political atmosphere allowed, in XIX century Belgrade Muslims tried to survive on the territory on which they used to inherit their culture, but now limited with regulations of several hatti-sherifs. We tried to represent the manifestation of Muslim cultural identity in every aspect through three chapters: The Position of Muslims in the Kingdom of Serbia after 1830 (1), Muslims in the fortress and town (2) and Social life (3). At first, we represented the position of Muslims in six fortified cities of the Kingdom of Serbia and after we tried to present all aspects od social life of Muslims: implementation of traditional islamic education, maintenance of religion, foundation of several institutions (waqfs), participation in economic life in tradezone and juridical life of the Kingdom of Serbia. This work is based on a interdisciplinary approach to the subject and use of archival sources of Ottoman Turkish and Serbian provenance, so relevant literature and periodical.

Судство је једна од примарних функција у новоствореној држави. Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик. Највиша институција правосуђа пре Сретењског устава 1835. био је Суд народни сербски у Крагујевцу, често називан Народни суд. Укинут је 1835. и његове дужности прешле су на Савет, подељен на Уредбено и Судбено одељење. Велики суд је постојао од 1837, тако да је Србија тога времена имала петостепено судство – општински судови, магистрати (нахијски судови), Велики суд, Савет, кнез. Први нахијски судови успостављени су 1823, 1824, 1826, 1827. и 1833. године. Устав из 1838. предвиђао је Апелациони суд, као суд другог степена, који је био смештен у престоници. Искључиво је разматрао и судио предмете који су долазили преко нижих судова. На тај начин, успостављене су три врсте судова: општински, окружни, као првостепени, и Апелациони суд у престоници. До Устава из 1838, судска власт није била независна и преклапала се са полицијском. Касациона власт била је у рукама кнеза. Судска независност није директно прописана Уставом из 1838, али је он садржао неке регулативе које је трeбало да осигурају судску независност, одвајајући судску функцију од административне и истичући значај стручности судија. Међутим, судска независност била је релативна и прилично неодређена. До краја 1838. основан је Трговачки суд у Београду, који је радио мање од два месеца. Поново је успостављен 1859. Београд је од 1841. био седиште Првостепеног суда за варош Београд. Имао је у својој надлежности парнице између грађана из унутрашњости и странаца који су живели у Београду. Општински судови су се састојали од председника и два члана, имали су у надлежности парнице мање вредности и кривична дела за која је била прописана нижа казна. Окружни или првостепени судови састојали су се од председника, три члана и одговарајућег особља. Извиђали су и судили у првом степену грађанске парнице и кривична дела који нису били у надлежности општинских судова. Апелациони суд разматрао је у другом степену предмете које су окружни судови пресудили у првом степену. Врховни суд је основан 1846, као суд трећег, коначног степена, који је разматрао предмете које су већ судили првостепени и другостепени суд. Касациони суд је успостављен 1858. Укинут је 1860. и Апелациони суд је постао једини виши суд. Коначна организација српског деветнаестовековног судства успостављена је 1865. године. У питању је био тростепени систем, са окружним судовима као првостепеним, Апелационим судом у другом степену, и Касационим судом трећег степена. Основна идеја уставобранитељског режима била је обезбедити свачију личну сигурност и грађанска права. За то су били потребни писани закони и организовано судство. Утицај уставобранитеља на државне послове почео се осећати одмах после Устава 1838, а постао неоспоран тек након избора Александра Карађорђевића за кнеза 1842, кад су водили Србију до 1858. године. Организација судова није ишла лако и мењала се све време уставобранитељског режима. Почетне године организације српског правосуђа после Устава 1838. биле су основа, полазиште, са првим законима и расписима, којима су установљене судске инстанце и надлежност Министарства правде, те тумачена примена поменутих закона у судовима. Основе за реконструкцију српског кривичног и грађанског судског поступка представљају Устав из 1838, разна устројства окружних, Апелационог, Врховног и Касационог суда и бројни расписи Министарства правде. Многе законске регулативе су недостајале – Грађански законик донет је 1844, а први Законик о грађанском судском поступку тек 1853. Допунителна правила у смотрењу суђења по части грађанској и криминалној и њихово објашњење из 1845. били су недовољни да попуне празнине у судском поступку. Описана законодавна делатност била је једини ослонац правосудне струке и полазиште за даљи рад на судском законодавству и у томе је њен значај. Сваки почетак је тежак, па је на организацији судова морало још пуно да се ради. Нови законици о грађанском судском поступку донети су 1860. и 1865, Кривични законик 1860, а Законик о кривичном судском поступку 1865. године.

У оквиру рада детаљно су анализирани односи између Србије и Русије за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868). Период који је обрађен представља заокружену целину, са неопходним освртом на период прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), Обреновиће у емиграцији и њихов повратак на престо, те положај Србије и Русије у контексту промена након Париског мировног уговора (1856). Детаљно су анализирани сложени унутрашњи и спољнополитички положај Кнежевине Србије, у контексту руско–српских односа. Истовремено, пажња је усмерена на то да се руско–српски односи и везе сагледају у оквиру широке позадине европске политичке сцене. Истраживање је у основи базирано на изворној грађи архива Руске федерације (Архив внешней политики Российской империи (АВПРИ), Государственний архив Российской федерации (ГАРФ), Российский государственний военно-исторический архив (РГВИА), Научно–исследовательский отдел рукописей Российской государственной библиотеке (НИОР РГБ), Отдел письменных источников Государственного Исторического музея (ОПИ ГИМ), до сада необјављеним или пак, слабо истраженим. Користећи грађу руске и домаће провенијенције, објављене изворе, штампу, те страну и домаћу литературу, настојали смо да одговоримо на бројна, мало расветљена питања у историографији: руску дипломатску подршку Србији у кључним питањима, руску подршку кнезу Михаилу на унутрашњем плану у Србији, личне односе водећих српских и руских државника и политичара, укљученост и улогу Русије у стварању Балканског савеза, улогу Русије у планирању рата на Балкану, улогу руских официра у питању реорганизације српске војске. In this paper were detailed analyzed relations between Serbia and Russia during the second rule of Prince Michael (1860–1868). Processed period was completely covered, with the necessary references to the period of the first rule of Prince Michael (1839–1842), Obrenovićs in exile and their return to the throne, and the position of Serbia and Russia in the context of changes after the Paris Peace Treaty (1856). Complex internal and foreign policy position of the Principality of Serbia, in the context of Russian–Serbian relations were detailed analyzed. At the same time, attention was directed to the fact that the Russian–Serbian relations and connections perceived in the broad background of the European political scene. The research is essentially based on original documents from the archives of Russian Federation (Archive of Foreign Policy of Russian Empire, State Archive of Russian Federation, Russian State Archive of Military History, Scientific Research Department of Manuscripts at Russian National Library, Department of Written Sources of State History Museum), so far unpublished or poorly researched. Using the sources of the Russian and local provenance, published sources, newspapers, and foreign and domestic literature, we have tried to answer to many, little clarified questions in historiography: Russian diplomatic support to Serbia on key issues, Russian support to Prince Michael at the internal level in Serbia, personal relations among Serbian and Russian statesmen and politicians, and the involvement of Russia in the creation of the Balkan League, Russia’s role in the planning of the war in the Balkans, the role of Russian officers in the reorganization of the Serbian army.

U okviru rada detaljno su analizirani odnosi između Srbije i Rusije za vreme druge vladavine kneza Mihaila (1860–1868). Period koji je obrađen predstavlja zaokruženu celinu, sa neophodnim osvrtom na period prve vladavine kneza Mihaila (1839–1842), Obrenoviće u emigraciji i njihov povratak na presto, te položaj Srbije i Rusije u kontekstu promena nakon Pariskog mirovnog ugovora (1856). Detaljno su analizirani složeni unutrašnji i spoljnopolitički položaj Kneževine Srbije, u kontekstu rusko–srpskih odnosa. Istovremeno, pažnja je usmerena na to da se rusko–srpski odnosi i veze sagledaju u okviru široke pozadine evropske političke scene. Istraživanje je u osnovi bazirano na izvornoj građi arhiva Ruske federacije (Arhiv vnešneй politiki Rossiйskoй imperii (AVPRI), Gosudarstvenniй arhiv Rossiйskoй federacii (GARF), Rossiйskiй gosudarstvenniй voenno-istoričeskiй arhiv (RGVIA), Naučno–issledovatelьskiй otdel rukopiseй Rossiйskoй gosudarstvennoй biblioteke (NIOR RGB), Otdel pisьmennыh istočnikov Gosudarstvennogo Istoričeskogo muzeя (OPI GIM), do sada neobjavljenim ili pak, slabo istraženim. Koristeći građu ruske i domaće provenijencije, objavljene izvore, štampu, te stranu i domaću literaturu, nastojali smo da odgovorimo na brojna, malo rasvetljena pitanja u istoriografiji: rusku diplomatsku podršku Srbiji u ključnim pitanjima, rusku podršku knezu Mihailu na unutrašnjem planu u Srbiji, lične odnose vodećih srpskih i ruskih državnika i političara, uključenost i ulogu Rusije u stvaranju Balkanskog saveza, ulogu Rusije u planiranju rata na Balkanu, ulogu ruskih oficira u pitanju reorganizacije srpske vojske. In this paper were detailed analyzed relations between Serbia and Russia during the second rule of Prince Michael (1860–1868). Processed period was completely covered, with the necessary references to the period of the first rule of Prince Michael (1839–1842), Obrenovićs in exile and their return to the throne, and the position of Serbia and Russia in the context of changes after the Paris Peace Treaty (1856). Complex internal and foreign policy position of the Principality of Serbia, in the context of Russian–Serbian relations were detailed analyzed. At the same time, attention was directed to the fact that the Russian–Serbian relations and connections perceived in the broad background of the European political scene. The research is essentially based on original documents from the archives of Russian Federation (Archive of Foreign Policy of Russian Empire, State Archive of Russian Federation, Russian State Archive of Military History, Scientific Research Department of Manuscripts at Russian National Library, Department of Written Sources of State History Museum), so far unpublished or poorly researched. Using the sources of the Russian and local provenance, published sources, newspapers, and foreign and domestic literature, we have tried to answer to many, little clarified questions in historiography: Russian diplomatic support to Serbia on key issues, Russian support to Prince Michael at the internal level in Serbia, personal relations among Serbian and Russian statesmen and politicians, and the involvement of Russia in the creation of the Balkan League, Russia’s role in the planning of the war in the Balkans, the role of Russian officers in the reorganization of the Serbian army.