Search

Институција слободних краљевских градова потиче из средњовековног периода,и јавља се како у Европи, тако и у Угарском краљевству. За разлику од слободнихкраљевских градова у унутрашњости земаља угарске круне, Нови Сад се налазиоблизу државне границе са Османским царством. Након што се граница измеђуХабзбуршке монархије и Османског царства по одредбама Београдског мира из 1739. усталила на рекама Сави и Дунаву, почела је и интензивнија привредна размена између две државе, а права и привилегије урбаних средишта на просторима Угарске одређена су на сасвим другачијим основама. Поред права која су одређеним актима била дата мањим центрима, посебан значај поново судобили слободни краљевски градови. Елибертационе повеље којима су одређени центри стицали статус слободног краљевског града биле су различите од случаја до случаја, и зависиле су од броја становника, привредне снаге и географског положаја града. Географски положај слободних краљевских градова у великој мери је одређивао и привредну активност у њима, као и мере којима је уређивана градска управа. Слободан краљевски град Нови Сад је у том погледу имао одређене специфичности. Нови Сад је настао у подножју значајног гарнизонског средишта, Петроварадина, на левој обали Дунавa, на основама насеља под именом Петроварадински Шанац. Узајамна повезаност једног војничког насеља (комунитeт) и слободног краљевског града једна је од његових специфичних карактеристика, која је утицала и на структуру привредне делатности, прилагођену потрошачима добара из шире околине. Осим тога, град Нови Сад налазио се на важном пловном путу, реци Дунав, привредној артерији која је повезивала готово све земље под хабзбуршком круном, што је допринело бржој трансмисији добара, људи и новца. Захваљујући близини државне границе са Османским царством, као и његовим најзначајнијим административним и привредним средиштем у том делу Европе, Београдом, са којим га је везивао пловни пут Дунавом, трговина је добила велики замах, а учесници у њој били су поданици обе државе, који су постепено формирали разнолику етничку слику Новог Сада. Међу њима је било Мађара, Немаца, Јевреја, Срба поданика обе државе, Јермена, Грка, и у малом броју муслимана. И поред узајамних разлика, сви они имали су заједнички интерес, вођени идејом напретка заната, трговине и саобраћаја на том простору. Усклађујући се са законским оквирима, понекад вешто избегавајући ограничења које су меркантилистички настројени државни чиновници покушали да наметну, они су показали изузетну мобилност, од које су у периоду полувековног мира обе државе имале користи. Како је расла економска моћ појединаца, то се одразило и на економску снагу града у целини. Захваљујући добро организованим цеховским организацијама, јасној хијерархији међу њима, занати су напредовали, самим тим и трговина, а неспоразуми и спорови решавани су од стране Maгистрата, као најзначајније судске инстанце у граду. Развијена привредна активност довела је до тога да Нови Сад као слободан краљевски град брзо надрасте војнички центар, Петроварадин, који јепостепено пао у његову сенку. Поред осталих, Нови Сад имао је посебну улогу у развоју српског грађанског слоја, заснованог на стеченом богатству од бављења трговином, и нешто мање занатима. За разлику од војног племства и официрског кора, српски грађански слој био је економски моћнији, са развијеном свешћу о неопходности отварања школа, помагања изградње или обнове цркава и манастира. Нови Сад је врхунац развоја у статусу слободног краљевског грададоживео током 19. века, на темељима који су установљени 1748. године, елибертационом повељом, и активном привредном, просветном и културномделатношћу његовог становништва., Institucija slobodnih kraljevskih gradova potiče iz srednjovekovnog perioda,i javlja se kako u Evropi, tako i u Ugarskom kraljevstvu. Za razliku od slobodnihkraljevskih gradova u unutrašnjosti zemalja ugarske krune, Novi Sad se nalazioblizu državne granice sa Osmanskim carstvom. Nakon što se granica izmeđuHabzburške monarhije i Osmanskog carstva po odredbama Beogradskog mira iz 1739. ustalila na rekama Savi i Dunavu, počela je i intenzivnija privredna razmena između dve države, a prava i privilegije urbanih središta na prostorima Ugarske određena su na sasvim drugačijim osnovama. Pored prava koja su određenim aktima bila data manjim centrima, poseban značaj ponovo sudobili slobodni kraljevski gradovi. Elibertacione povelje kojima su određeni centri sticali status slobodnog kraljevskog grada bile su različite od slučaja do slučaja, i zavisile su od broja stanovnika, privredne snage i geografskog položaja grada. Geografski položaj slobodnih kraljevskih gradova u velikoj meri je određivao i privrednu aktivnost u njima, kao i mere kojima je uređivana gradska uprava. Slobodan kraljevski grad Novi Sad je u tom pogledu imao određene specifičnosti. Novi Sad je nastao u podnožju značajnog garnizonskog središta, Petrovaradina, na levoj obali Dunava, na osnovama naselja pod imenom Petrovaradinski Šanac. Uzajamna povezanost jednog vojničkog naselja (komunitet) i slobodnog kraljevskog grada jedna je od njegovih specifičnih karakteristika, koja je uticala i na strukturu privredne delatnosti, prilagođenu potrošačima dobara iz šire okoline. Osim toga, grad Novi Sad nalazio se na važnom plovnom putu, reci Dunav, privrednoj arteriji koja je povezivala gotovo sve zemlje pod habzburškom krunom, što je doprinelo bržoj transmisiji dobara, ljudi i novca. Zahvaljujući blizini državne granice sa Osmanskim carstvom, kao i njegovim najznačajnijim administrativnim i privrednim središtem u tom delu Evrope, Beogradom, sa kojim ga je vezivao plovni put Dunavom, trgovina je dobila veliki zamah, a učesnici u njoj bili su podanici obe države, koji su postepeno formirali raznoliku etničku sliku Novog Sada. Među njima je bilo Mađara, Nemaca, Jevreja, Srba podanika obe države, Jermena, Grka, i u malom broju muslimana. I pored uzajamnih razlika, svi oni imali su zajednički interes, vođeni idejom napretka zanata, trgovine i saobraćaja na tom prostoru. Usklađujući se sa zakonskim okvirima, ponekad vešto izbegavajući ograničenja koje su merkantilistički nastrojeni državni činovnici pokušali da nametnu, oni su pokazali izuzetnu mobilnost, od koje su u periodu poluvekovnog mira obe države imale koristi. Kako je rasla ekonomska moć pojedinaca, to se odrazilo i na ekonomsku snagu grada u celini. Zahvaljujući dobro organizovanim cehovskim organizacijama, jasnoj hijerarhiji među njima, zanati su napredovali, samim tim i trgovina, a nesporazumi i sporovi rešavani su od strane Magistrata, kao najznačajnije sudske instance u gradu. Razvijena privredna aktivnost dovela je do toga da Novi Sad kao slobodan kraljevski grad brzo nadraste vojnički centar, Petrovaradin, koji jepostepeno pao u njegovu senku. Pored ostalih, Novi Sad imao je posebnu ulogu u razvoju srpskog građanskog sloja, zasnovanog na stečenom bogatstvu od bavljenja trgovinom, i nešto manje zanatima. Za razliku od vojnog plemstva i oficirskog kora, srpski građanski sloj bio je ekonomski moćniji, sa razvijenom svešću o neophodnosti otvaranja škola, pomaganja izgradnje ili obnove crkava i manastira. Novi Sad je vrhunac razvoja u statusu slobodnog kraljevskog gradadoživeo tokom 19. veka, na temeljima koji su ustanovljeni 1748. godine, elibertacionom poveljom, i aktivnom privrednom, prosvetnom i kulturnomdelatnošću njegovog stanovništva.

Средином 19. века настављају се европски револуционарни процеси који су захватили и просторе Хабзбуршке монархије. У овим процесима нашао се и српски народ који је, својом „густином“,заузимао јужни део Mонархије.Захваљујући привилегијама добијеним од аустријског цара Леополда I, а које је „заслужио“ српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, Срби су се у политичком смислупоставиликао верски одређен народ. У периоду од 1690. до 1918. године српска црквена хијерархија, српски политички прваци и други значајни представници српског народа трудили су се да очувају статус и права српског становништва. Са своје стране, бечке власти су константно настојале да српске привилегије сузе и оспоре, да би их пред крај Монархије и потпуно укидале. Било је то питање опстанка и очувања верског, националног и културног идентитета српског народа,најпре у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19. века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји који су 1848-1849. године усталасали средњу Европу, прелили су се и на аустријску царевину. Она није била национално компактна држава, већ је у свом саставу имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци, Срби, Румуни...), који су бројчано надмашили немачко становништво. У овим догађајима, који су у суштини део историјских токова,значајну, а неретко и пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на политичкој сцени. Таква личност у српском народу био је и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из значајне српске породице Стратимировић, која своје порекло води из Херцеговине. Родоначелници ове породице били су Петар Стратимировић и његов син Вучко Петровић-Стратимировић. Вучков син био је Богић Вучковић - Стратимировић. Окончањем првог аустро-турског рата Пожаревачким миром 1718. године, порастао је углед Аустрије међу Србима у Херцеговини, тако да у следећем аустро- турском рату 1737-1739. године, Срби нуде своје услуге и узимају учешће у рату. Богић Стратимировић је,1737. године,заповеднику грофу Херберштајну понудио 30.000 војника за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се није остварио због мира који је 1739. године склопљен између Аустрије и Турске. Након тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић и његов брат Никола преговарају у Бечу о насељавању Стратимировића у Аустрији. Најпре им је додељена пустара Сириг у Бачкој, а када је тај посед предат бачком владики, Богић и његова три брата (Јован, Тома и Никола) у замену су добили посед Кулпин. Када је царица Марија Терезија отпочела са интензивнијим издавањем племићких диплома знаменитијим српским породицама, са циљем да их придобијеза своје војне и друге планове, племство је стекла и породица Стратимировић.Из ове породице је знаменити и утицајни карловачки митрополит Стефан Стратимировић, стриц Ђорђа Стратимировића, што је, како се испоставило, било итекако важно за будућу судбину и улогу Ђорђа у наступајућим историјским догађајима. Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19. фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући свог деде по мајци Јована Петровића. Његов отац Василије био је „миран и озбиљан човек“, кулпински велепоседник уз то и образован. Слободно време проводио је читајући научну литературу. Радио је и као фишкал (адвокат) фрушкогорских манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор лутеранског свештеника Словака Рохоњија и кућног пријатеља познатог српског писца Милована Видаковића. Снажне утиске на младог Ђорђа остављале су приче о херојским подвизима из јуначког рода Стратимировића и живо сећање, на истина ретке, али упечатљиве доласке митрополита Стратимировића у Кулпин. И поред противљења родитеља определио се за војнички позив који је тада између осталог нудио прилику за брзо напредовање, посебно Србина племенитог рода. Похађао је нижу Евангелистичку гимназију у Новом Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред попустљиве мајке,испунила му се жеља да постане војник. Похађање академије у Тителу, на кадетском курсу (тзв. математика), омогућило му је да буде одмах примљен у други разред инжењеријске академије у Бечу. Тамо је провео следећих пет година, од 1837. до 1841.,где је као узоран ученик стекао многобројне пријатеље. Један од најбољих другова био му је Фердинанд Бауер, који је касније постао барон и министар рата. Из академије је изашао у чину потпоручника дакле постао је официр. Био је распоређен на службу у регименту у Милану, где је био омиљен међу својим колегама. Истицао се као частан и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега приватних разлога 1843. године напустио војну службу. Већ почетком бурних догађаја 1848. године Стратимировић је узео активно учешће у њима. Образован, родољубив, млад и пун енергије а при томе разумевајући политичку и друштвену ситуацију и стање у коме се нашао српски народ пре свега у односу на Мађаре био је одмах између осталог и захваљујући свом пореклу прихваћен од српских првака и српског народа. Након састанка српске делегације чији је био члан са Лајошем Кошутом и Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је велике симпатије и поверење народа. Његово војничко умеће, храброст, способност и неоспорна харизма показали су се већ у првом значајнијем сукобу Срба и Мађара, приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године. Тада је, захваљујући енергичној команди Ђорђа Стратимировића, овај напад је одбијен, а Мађари су претрпели свој први пораз. То је Стратимировићу у народу донело велики углед и титулу „вожда“. Доказао се Стратимировић и у многим будућим биткама и догађајима,али је ова популарност,са друге, стране навукла и омразу, пре свега духовног поглавара Срба у монархији патријарха Јосифа Рајачића и његовог утицајног окружења. У том сукобу са конзервативним делом српског друштва, Стратимировић није имао успеха као на бојном пољу, на челу српске војске. У суштини, Ђорђе Стратимировић се, обзиром на своје младе године, веома добро носио са проблемима у овим тешким исудбоносним догађајима. Показао се као успешан стратег и командант. Добро се снашао и у замршеним политичким играма и при томе је дао велики допринос стварању Српске Војводине и поред свих потешкоћа којима је био изложен српски народ на просторима Јужне Угарске. У раду су коришћени постојећа литература, објављена и необјављена, а пре свега богата архивска грађавезана за револуционарне догађаје 1848. и 1849. године и активности Ђорђа Стратимировића у њима, затим успомене савременика, посебно Ђорђа Стратимировића, домаћа и страна периодика, посебно немачка, српска и мађарска, архивска грађа. Рад је организован по тематско-хронолошком принципу уз оцену кључних односа Ђорђа Стратимировића са патријархом Рајачићем и Стеваном Книћанином. Sredinom 19. veka nastavljaju se evropski revolucionarni procesi koji su zahvatili i prostore Habzburške monarhije. U ovim procesima našao se i srpski narod koji je, svojom „gustinom“,zauzimao južni deo Monarhije.Zahvaljujući privilegijama dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a koje je „zaslužio“ srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević, Srbi su se u političkom smislupostavilikao verski određen narod. U periodu od 1690. do 1918. godine srpska crkvena hijerarhija, srpski politički prvaci i drugi značajni predstavnici srpskog naroda trudili su se da očuvaju status i prava srpskog stanovništva. Sa svoje strane, bečke vlasti su konstantno nastojale da srpske privilegije suze i ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i potpuno ukidale. Bilo je to pitanje opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19. veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju Evropu, prelili su se i na austrijsku carevinu. Ona nije bila nacionalno kompaktna država, već je u svom sastavu imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci, Srbi, Rumuni...), koji su brojčano nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim događajima, koji su u suštini deo istorijskih tokova,značajnu, a neretko i presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na političkoj sceni. Takva ličnost u srpskom narodu bio je i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz značajne srpske porodice Stratimirović, koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine. Rodonačelnici ove porodice bili su Petar Stratimirović i njegov sin Vučko Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je Bogić Vučković - Stratimirović. Okončanjem prvog austro-turskog rata Požarevačkim mirom 1718. godine, porastao je ugled Austrije među Srbima u Hercegovini, tako da u sledećem austro- turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine sklopljen između Austrije i Turske. Nakon toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o naseljavanju Stratimirovića u Austriji. Najpre im je dodeljena pustara Sirig u Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan, Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed Kulpin. Kada je carica Marija Terezija otpočela sa intenzivnijim izdavanjem plemićkih diploma znamenitijim srpskim porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza svoje vojne i druge planove, plemstvo je stekla i porodica Stratimirović.Iz ove porodice je znameniti i uticajni karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, stric Đorđa Stratimirovića, što je, kako se ispostavilo, bilo itekako važno za buduću sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim istorijskim događajima. Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19. februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov otac Vasilije bio je „miran i ozbiljan čovek“, kulpinski veleposednik uz to i obrazovan. Slobodno vreme provodio je čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao fiškal (advokat) fruškogorskih manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca Milovana Vidakovića. Snažne utiske na mladog Đorđa ostavljale su priče o herojskim podvizima iz junačkog roda Stratimirovića i živo sećanje, na istina retke, ali upečatljive dolaske mitropolita Stratimirovića u Kulpin. I pored protivljenja roditelja opredelio se za vojnički poziv koji je tada između ostalog nudio priliku za brzo napredovanje, posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je nižu Evangelističku gimnaziju u Novom Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored popustljive majke,ispunila mu se želja da postane vojnik. Pohađanje akademije u Titelu, na kadetskom kursu (tzv. matematika), omogućilo mu je da bude odmah primljen u drugi razred inženjerijske akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao uzoran učenik stekao mnogobrojne prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije postao baron i ministar rata. Iz akademije je izašao u činu potporučnika dakle postao je oficir. Bio je raspoređen na službu u regimentu u Milanu, gde je bio omiljen među svojim kolegama. Isticao se kao častan i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega privatnih razloga 1843. godine napustio vojnu službu. Već početkom burnih događaja 1848. godine Stratimirović je uzeo aktivno učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad i pun energije a pri tome razumevajući političku i društvenu situaciju i stanje u kome se našao srpski narod pre svega u odnosu na Mađare bio je odmah između ostalog i zahvaljujući svom poreklu prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog naroda. Nakon sastanka srpske delegacije čiji je bio član sa Lajošem Košutom i Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i neosporna harizma pokazali su se već u prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara, prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine. Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi poraz. To je Stratimiroviću u narodu donelo veliki ugled i titulu „vožda“. Dokazao se Stratimirović i u mnogim budućim bitkama i događajima,ali je ova popularnost,sa druge, strane navukla i omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu sa konzervativnim delom srpskog društva, Stratimirović nije imao uspeha kao na bojnom polju, na čelu srpske vojske. U suštini, Đorđe Stratimirović se, obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro nosio sa problemima u ovim teškim isudbonosnim događajima. Pokazao se kao uspešan strateg i komandant. Dobro se snašao i u zamršenim političkim igrama i pri tome je dao veliki doprinos stvaranju Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća kojima je bio izložen srpski narod na prostorima Južne Ugarske. U radu su korišćeni postojeća literatura, objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata arhivska građavezana za revolucionarne događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti Đorđa Stratimirovića u njima, zatim uspomene savremenika, posebno Đorđa Stratimirovića, domaća i strana periodika, posebno nemačka, srpska i mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan po tematsko-hronološkom principu uz ocenu ključnih odnosa Đorđa Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i Stevanom Knićaninom. In the mid-19th century, the ongoing European revolutionary processes spread out to the area of the Habsburg Monarchy. The Serbian nation found itself amidst these processes, being densely populated in the southern region of the Monarchy. Thanks to the privileges granted by the Austrian Emperor Leopold I, and which were “deserved” by the Serbian patriarch Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed themselves in a political sense as a religiously determined nation. In the period between 1690 and 1918, the Serbian church hierarchy, the Serbian political leaders and other significant representatives of the Serbian nation strived to keep the status and rights of the Serbian population. The Viennese authorities, however, on their side made every effort to cut and deny privileges, and finally abolished them completely before the fall of the Monarchy. It was a question of survival and preservation of the religious, national and cultural identity of the Serbian nation, first in the Habsburg Monarchy, and later in the 1860s in Austro- Hungary. The ensuing events which in 1848- 1849 shook Central Europe affected the Austrian Empire too. It was not a nationally homogenous country but it consisted of several nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs, Romanians…) that outnumbered the German population. In these events, which were essentially parts of historical processes, important roles, and often decisive ones, were held by people who in such circumstances appear on the political scene. Among the Serbs, such a remarkable personality was Djordje Stratimirović. He came from the prosperous Serbian Stratimirovic family originating from Herzegovina. His forefathers were Petar Stratimirović and his son Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko’s son was Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of the Austrian-Turkish war and signing the Požarevac peace treaty in 1718, Austria’s population increased among the Serbs in Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish war in 137-1739, the Serbs rendered their services and participated in the war. In 1737, Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to Commander Count Herberstein for the war against the Turks. Nevertheless, the whole project failed due to the peace agreement signed by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in the period between 1743-1745, Bogić and his brother Nikola negotiated in Vienna on settling the Stratimirović family in Austria. First the family received a piece of dry land Sirig in Bačka, but when that property was given to the Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers (Jovan, Toma and Nikola) got property in Kulpin in exchange. When Empress Mary Therese commenced a widespread grant of nobility charters to prosperous Serbian families, with the aim of gaining their services for military and other purposes, the Stratimirović family was also granted nobility. The eminent and influential Metropolitan of Sremski Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje Stratimirović, was also from this family, which was – as it turned out – particularly important for Djordje’s the future role in the upcoming historical events. Djordje Stratimirović was born on 19th February 1822 in Novi Sad, in his the house of his grandfather on his mother’s side, Jovan Petrović. His father Vasilije was a “timid and serious man,” a landowner from Kulpin, and an educated one. He spent his leisure time reading scientific literature. He worked as a lawyer of the monasteries in Fruška Gora. His mother died very early, in 1841. He was educated in Kulpin under the guidance of a Slovak Lutheran priest Rohonji, a family friend of the famous Serbian poet Milovan Vidaković. The young Djordje was deeply impressed by the stories of the heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as well as by the vivid memories of the rare but noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović to Kulpin. Against his parents’ wish, he opted for military service, which at the time, among others, offered an opportunity of fast prosperity, especially for a Serb of noble origin. He attended the lower Evangelist Gymnasium in Novi Vrbas. After his father’s sudden death, thanks to his mother’s conciliatory nature, he fulfilled his wish to become a soldier. Attending the cadet course (the so-called “matematika”) at the military academy in Titel, enabled him direct admittance to the second grade of engineering academy in Vienna. He spent the following five years there, from 1837 to 1841, where as an outstanding student he made numerous friends. One of his best friends was Ferdinand Bauer, who later became a baron and War Minister. He left the academy with the rank of lieutenant, in other words he became a military officer. He was assigned to the service of the regiment in Milan, where he was highly respected by his fellow officers. He excelled as an honorable and courageous man. Soon, as a result of personal reasons, he left military service in 1843. At the very beginning of the turbulent events of 1848, Stratimirović took an active role in them. Educated, patriotic, young and full of energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which the Serbian nation was primarily in relation to the Hungarians, he was immediately accepted among the Serbian leaders and nation owing to his family background, among other reasons. As a member of the Serbian delegation, he met with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest in 1848, and deserved approval and confidence of his own nation. His military skills, courage, abilities and undeniable charismatic personality became prominent in the first battle between the Serbs and Hungarians, on the occasion of General Hrabovsky’s attack on Sremski Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje Stratimirović’s energetic command, this attack was resisted and the Hungarians suffered their first defeat. This brought Stratimirović immense reputation and the title of Supreme Leader. Stratimirović approved himself in many successive battles and events, but this popularity, on the other hand, brought along certain enmity, primarily of the spiritual leader of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif Rajačić and his influential circle. In this conflict with the conservative fraction of Serbian society, Stratimirović did not win as he did in the battlefield as the leader of the Serbian army. Essentially, regarding his young age, Djordje Stratimirović dealt with problems skillfully in those difficult and ominous times. He proved a successful strategist and commander. He handled the intricate political games well, and at the same time contributed greatly to the creation of Serbian Vojvodina, despite all the hardships the Serbian nation was facing in the region of Southern Hungary. For the purpose of this study various existing literature has been used, both published and not published, but predominantly archival materials in connection with the Revolution of 1848 and 1849, and regarding the activities of Djordje Stratimirović in it. Other sources included the memories of his contemporaries, and especially those of Djordje Stratimirović; Serbian and foreign periodicals; archival sources, predominantly German, Serbian and Hungarian. The paper is organized and based on a thematic-chronological principle, with the assessment of the relationship between Djordje Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan Knićanin.

Средином 19. века настављају сеевропски револуционарни процеси који сузахватили и просторе Хабзбуршкемонархије. У овим процесима нашао се исрпски народ који је, својом„густином“,заузимао јужни деоMонархије.Захваљујући привилегијамадобијеним од аустријског цара Леополда I, акоје је „заслужио“ српски патријарх АрсенијеIII Чарнојевић, Срби су се у политичкомсмислупоставиликао верски одређен народ.У периоду од 1690. до 1918. године српскацрквена хијерархија, српски политичкипрваци и други значајни представницисрпског народа трудили су се да очувајустатус и права српског становништва. Сасвоје стране, бечке власти су константнонастојале да српске привилегије сузе иоспоре, да би их пред крај Монархије ипотпуно укидале. Било је то питањеопстанка и очувања верског, националног икултурног идентитета српског народа,најпреу Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19.века у Аустроугарској. Надолазећи догађајикоји су 1848-1849. године усталасали средњуЕвропу, прелили су се и на аустријскуцаревину. Она није била националнокомпактна држава, већ је у свом саставуимала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци,Срби, Румуни...), који су бројчанонадмашили немачко становништво. У овимдогађајима, који су у суштини деоисторијских токова,значајну, а неретко ипресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују наполитичкој сцени.Таква личност у српском народу био јеи Ђорђе Стратимировић. Потицао је иззначајне српске породице Стратимировић,која своје порекло води из Херцеговине.Родоначелници ове породице били су ПетарСтратимировић и његов син ВучкоПетровић-Стратимировић. Вучков син био јеБогић Вучковић - Стратимировић.Окончањем првог аустро-турског ратаПожаревачким миром 1718. године,порастао је углед Аустрије међу Србима уХерцеговини, тако да у следећем аустро-турском рату 1737-1739. године, Срби нудесвоје услуге и узимају учешће у рату. БогићСтратимировић је,1737. године,заповедникугрофу Херберштајну понудио 30.000 војниказа рат против Турака. Ипак, цео пројекат сеније остварио због мира који је 1739. годинесклопљен између Аустрије и Турске. Наконтога, у периоду од 1743-1745. године, Богићи његов брат Никола преговарају у Бечу онасељавању Стратимировића у Аустрији.Најпре им је додељена пустара Сириг уБачкој, а када је тај посед предат бачкомвладики, Богић и његова три брата (Јован,Тома и Никола) у замену су добили поседКулпин. Када је царица Марија Терезијаотпочела са интензивнијим издавањемплемићких диплома знаменитијим српскимпородицама, са циљем да их придобијезасвоје војне и друге планове, племство јестекла и породица Стратимировић.Из овепородице је знаменити и утицајникарловачки митрополит СтефанСтратимировић, стриц ЂорђаСтратимировића, што је, како сеиспоставило, било итекако важно за будућусудбину и улогу Ђорђа у наступајућимисторијским догађајима.Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19.фебруара 1822. године у Новом Саду, у кућисвог деде по мајци Јована Петровића. Његовотац Василије био је „миран и озбиљанчовек“, кулпински велепоседник уз то иобразован. Слободно време проводио јечитајући научну литературу. Радио је и каофишкал (адвокат) фрушкогорскихманастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзорлутеранског свештеника Словака Рохоњија икућног пријатеља познатог српског писцаМилована Видаковића. Снажне утиске намладог Ђорђа остављале су приче охеројским подвизима из јуначког родаСтратимировића и живо сећање, на истинаретке, али упечатљиве доласке митрополитаСтратимировића у Кулпин. И поредпротивљења родитеља определио се завојнички позив који је тада између осталогнудио прилику за брзо напредовање,посебно Србина племенитог рода. Похађао јенижу Евангелистичку гимназију у НовомВрбасу. Након изненадне смрти оца,поредпопустљиве мајке,испунила му се жеља дапостане војник. Похађање академије уТителу, на кадетском курсу (тзв.математика), омогућило му је да буде одмахпримљен у други разред инжењеријскеакадемије у Бечу. Тамо је провео следећихпет година, од 1837. до 1841.,где је каоузоран ученик стекао многобројнепријатеље. Један од најбољих другова биому је Фердинанд Бауер, који је каснијепостао барон и министар рата. Из академијеје изашао у чину потпоручника дакле постаоје официр. Био је распоређен на службу урегименту у Милану, где је био омиљенмеђу својим колегама. Истицао се као частани храбар човек. Ускоро је стицајем пре свегаприватних разлога 1843. године напустиовојну службу.Већ почетком бурних догађаја 1848.године Стратимировић је узео активноучешће у њима. Образован, родољубив, млади пун енергије а при томе разумевајућиполитичку и друштвену ситуацију и стање укоме се нашао српски народ пре свега уодносу на Мађаре био је одмах измеђуосталог и захваљујући свом пореклуприхваћен од српских првака и српскогнарода. Након састанка српске делегацијечији је био члан са Лајошем Кошутом иМађарима у Пешти 1848. године,стекао јевелике симпатије и поверење народа. Његововојничко умеће, храброст, способност инеоспорна харизма показали су се већ упрвом значајнијем сукобу Срба и Мађара,приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године.Тада је, захваљујући енергичној командиЂорђа Стратимировића, овај напад јеодбијен, а Мађари су претрпели свој првипораз. То је Стратимировићу у народудонело велики углед и титулу „вожда“.Доказао се Стратимировић и у многимбудућим биткама и догађајима,али је овапопуларност,са друге, стране навукла иомразу, пре свега духовног поглавара Срба умонархији патријарха Јосифа Рајачића ињеговог утицајног окружења. У том сукобуса конзервативним делом српског друштва,Стратимировић није имао успеха као набојном пољу, на челу српске војске.У суштини, Ђорђе Стратимировић се,обзиром на своје младе године, веома доброносио са проблемима у овим тешкимисудбоносним догађајима. Показао се каоуспешан стратег и командант. Добро сеснашао и у замршеним политичким играма ипри томе је дао велики допринос стварањуСрпске Војводине и поред свих потешкоћакојима је био изложен српски народ напросторима Јужне Угарске.У раду су коришћени постојећа литература,објављена и необјављена, а пре свега богатаархивска грађавезана за револуционарнедогађаје 1848. и 1849. године и активностиЂорђа Стратимировића у њима, затимуспомене савременика, посебно ЂорђаСтратимировића, домаћа и странапериодика, посебно немачка, српска имађарска, архивска грађа. Рад је организованпо тематско-хронолошком принципу узоцену кључних односа ЂорђаСтратимировића са патријархом Рајачићем иСтеваном Книћанином., Sredinom 19. veka nastavljaju seevropski revolucionarni procesi koji suzahvatili i prostore Habzburškemonarhije. U ovim procesima našao se isrpski narod koji je, svojom„gustinom“,zauzimao južni deoMonarhije.Zahvaljujući privilegijamadobijenim od austrijskog cara Leopolda I, akoje je „zaslužio“ srpski patrijarh ArsenijeIII Čarnojević, Srbi su se u političkomsmislupostavilikao verski određen narod.U periodu od 1690. do 1918. godine srpskacrkvena hijerarhija, srpski političkiprvaci i drugi značajni predstavnicisrpskog naroda trudili su se da očuvajustatus i prava srpskog stanovništva. Sasvoje strane, bečke vlasti su konstantnonastojale da srpske privilegije suze iospore, da bi ih pred kraj Monarhije ipotpuno ukidale. Bilo je to pitanjeopstanka i očuvanja verskog, nacionalnog ikulturnog identiteta srpskog naroda,najpreu Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19.veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događajikoji su 1848-1849. godine ustalasali srednjuEvropu, prelili su se i na austrijskucarevinu. Ona nije bila nacionalnokompaktna država, već je u svom sastavuimala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci,Srbi, Rumuni...), koji su brojčanonadmašili nemačko stanovništvo. U ovimdogađajima, koji su u suštini deoistorijskih tokova,značajnu, a neretko ipresudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju napolitičkoj sceni.Takva ličnost u srpskom narodu bio jei Đorđe Stratimirović. Poticao je izznačajne srpske porodice Stratimirović,koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine.Rodonačelnici ove porodice bili su PetarStratimirović i njegov sin VučkoPetrović-Stratimirović. Vučkov sin bio jeBogić Vučković - Stratimirović.Okončanjem prvog austro-turskog rataPožarevačkim mirom 1718. godine,porastao je ugled Austrije među Srbima uHercegovini, tako da u sledećem austro-turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nudesvoje usluge i uzimaju učešće u ratu. BogićStratimirović je,1737. godine,zapovednikugrofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnikaza rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat senije ostvario zbog mira koji je 1739. godinesklopljen između Austrije i Turske. Nakontoga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogići njegov brat Nikola pregovaraju u Beču onaseljavanju Stratimirovića u Austriji.Najpre im je dodeljena pustara Sirig uBačkoj, a kada je taj posed predat bačkomvladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan,Toma i Nikola) u zamenu su dobili posedKulpin. Kada je carica Marija Terezijaotpočela sa intenzivnijim izdavanjemplemićkih diploma znamenitijim srpskimporodicama, sa ciljem da ih pridobijezasvoje vojne i druge planove, plemstvo jestekla i porodica Stratimirović.Iz oveporodice je znameniti i uticajnikarlovački mitropolit StefanStratimirović, stric ĐorđaStratimirovića, što je, kako seispostavilo, bilo itekako važno za budućusudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućimistorijskim događajima.Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19.februara 1822. godine u Novom Sadu, u kućisvog dede po majci Jovana Petrovića. NJegovotac Vasilije bio je „miran i ozbiljančovek“, kulpinski veleposednik uz to iobrazovan. Slobodno vreme provodio ječitajući naučnu literaturu. Radio je i kaofiškal (advokat) fruškogorskihmanastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzorluteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija ikućnog prijatelja poznatog srpskog piscaMilovana Vidakovića. Snažne utiske namladog Đorđa ostavljale su priče oherojskim podvizima iz junačkog rodaStratimirovića i živo sećanje, na istinaretke, ali upečatljive dolaske mitropolitaStratimirovića u Kulpin. I poredprotivljenja roditelja opredelio se zavojnički poziv koji je tada između ostalognudio priliku za brzo napredovanje,posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao jenižu Evangelističku gimnaziju u NovomVrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,poredpopustljive majke,ispunila mu se želja dapostane vojnik. Pohađanje akademije uTitelu, na kadetskom kursu (tzv.matematika), omogućilo mu je da bude odmahprimljen u drugi razred inženjerijskeakademije u Beču. Tamo je proveo sledećihpet godina, od 1837. do 1841.,gde je kaouzoran učenik stekao mnogobrojneprijatelje. Jedan od najboljih drugova biomu je Ferdinand Bauer, koji je kasnijepostao baron i ministar rata. Iz akademijeje izašao u činu potporučnika dakle postaoje oficir. Bio je raspoređen na službu uregimentu u Milanu, gde je bio omiljenmeđu svojim kolegama. Isticao se kao častani hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svegaprivatnih razloga 1843. godine napustiovojnu službu.Već početkom burnih događaja 1848.godine Stratimirović je uzeo aktivnoučešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mladi pun energije a pri tome razumevajućipolitičku i društvenu situaciju i stanje ukome se našao srpski narod pre svega uodnosu na Mađare bio je odmah izmeđuostalog i zahvaljujući svom porekluprihvaćen od srpskih prvaka i srpskognaroda. Nakon sastanka srpske delegaciječiji je bio član sa Lajošem Košutom iMađarima u Pešti 1848. godine,stekao jevelike simpatije i poverenje naroda. NJegovovojničko umeće, hrabrost, sposobnost ineosporna harizma pokazali su se već uprvom značajnijem sukobu Srba i Mađara,prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine.Tada je, zahvaljujući energičnoj komandiĐorđa Stratimirovića, ovaj napad jeodbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prviporaz. To je Stratimiroviću u narodudonelo veliki ugled i titulu „vožda“.Dokazao se Stratimirović i u mnogimbudućim bitkama i događajima,ali je ovapopularnost,sa druge, strane navukla iomrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba umonarhiji patrijarha Josifa Rajačića injegovog uticajnog okruženja. U tom sukobusa konzervativnim delom srpskog društva,Stratimirović nije imao uspeha kao nabojnom polju, na čelu srpske vojske.U suštini, Đorđe Stratimirović se,obzirom na svoje mlade godine, veoma dobronosio sa problemima u ovim teškimisudbonosnim događajima. Pokazao se kaouspešan strateg i komandant. Dobro sesnašao i u zamršenim političkim igrama ipri tome je dao veliki doprinos stvaranjuSrpske Vojvodine i pored svih poteškoćakojima je bio izložen srpski narod naprostorima Južne Ugarske.U radu su korišćeni postojeća literatura,objavljena i neobjavljena, a pre svega bogataarhivska građavezana za revolucionarnedogađaje 1848. i 1849. godine i aktivnostiĐorđa Stratimirovića u njima, zatimuspomene savremenika, posebno ĐorđaStratimirovića, domaća i stranaperiodika, posebno nemačka, srpska imađarska, arhivska građa. Rad je organizovanpo tematsko-hronološkom principu uzocenu ključnih odnosa ĐorđaStratimirovića sa patrijarhom Rajačićem iStevanom Knićaninom., In the mid-19th century, the ongoing Europeanrevolutionary processes spread out to the area ofthe Habsburg Monarchy. The Serbian nationfound itself amidst these processes, beingdensely populated in the southern region of theMonarchy. Thanks to the privileges granted bythe Austrian Emperor Leopold I, and whichwere “deserved” by the Serbian patriarchArsenije III Čarnojević, the Serbs imposedthemselves in a political sense as a religiouslydetermined nation. In the period between 1690and 1918, the Serbian church hierarchy, theSerbian political leaders and other significantrepresentatives of the Serbian nation strived tokeep the status and rights of the Serbianpopulation. The Viennese authorities, however,on their side made every effort to cut and denyprivileges, and finally abolished themcompletely before the fall of the Monarchy. Itwas a question of survival and preservation ofthe religious, national and cultural identity ofthe Serbian nation, first in the HabsburgMonarchy, and later in the 1860s in Austro-Hungary. The ensuing events which in 1848-1849 shook Central Europe affected theAustrian Empire too. It was not a nationallyhomogenous country but it consisted of severalnations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs,Romanians…) that outnumbered the Germanpopulation. In these events, which wereessentially parts of historical processes,important roles, and often decisive ones, wereheld by people who in such circumstancesappear on the political scene.Among the Serbs, such a remarkablepersonality was Djordje Stratimirović. He camefrom the prosperous Serbian Stratimirovicfamily originating from Herzegovina. Hisforefathers were Petar Stratimirović and his sonVučko Petrović-Stratimirović. Vučko’s son wasBogić Vučković-Stratimirović. With the end ofthe Austrian-Turkish war and signing thePožarevac peace treaty in 1718, Austria’spopulation increased among the Serbs inHerzegovina, so in the next Austrian-Turkishwar in 137-1739, the Serbs rendered theirservices and participated in the war. In 1737,Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers toCommander Count Herberstein for the waragainst the Turks. Nevertheless, the wholeproject failed due to the peace agreement signedby Austria and Turkey in 1739. Afterwards, inthe period between 1743-1745, Bogić and hisbrother Nikola negotiated in Vienna on settlingthe Stratimirović family in Austria. First thefamily received a piece of dry land Sirig inBačka, but when that property was given to theBishop of Bačka, Bogić and his three brothers(Jovan, Toma and Nikola) got property inKulpin in exchange. When Empress MaryTherese commenced a widespread grant ofnobility charters to prosperous Serbian families,with the aim of gaining their services formilitary and other purposes, the Stratimirovićfamily was also granted nobility. The eminentand influential Metropolitan of SremskiKarlovci Stefan Stratimirović, uncle to DjordjeStratimirović, was also from this family, whichwas – as it turned out – particularly importantfor Djordje’s the future role in the upcominghistorical events.Djordje Stratimirović was born on 19thFebruary 1822 in Novi Sad, in his the house ofhis grandfather on his mother’s side, JovanPetrović. His father Vasilije was a “timid andserious man,” a landowner from Kulpin, and aneducated one. He spent his leisure time readingscientific literature. He worked as a lawyer ofthe monasteries in Fruška Gora. His mother diedvery early, in 1841. He was educated in Kulpinunder the guidance of a Slovak Lutheran priestRohonji, a family friend of the famous Serbianpoet Milovan Vidaković. The young Djordjewas deeply impressed by the stories of theheroic deeds of the Stratimirović ancestors, aswell as by the vivid memories of the rare butnoteworthy visits of Metropolitan Stratimirovićto Kulpin. Against his parents’ wish, he optedfor military service, which at the time, amongothers, offered an opportunity of fast prosperity,especially for a Serb of noble origin. Heattended the lower Evangelist Gymnasium inNovi Vrbas. After his father’s sudden death,thanks to his mother’s conciliatory nature, hefulfilled his wish to become a soldier. Attendingthe cadet course (the so-called “matematika”) atthe military academy in Titel, enabled himdirect admittance to the second grade ofengineering academy in Vienna. He spent thefollowing five years there, from 1837 to 1841,where as an outstanding student he madenumerous friends. One of his best friends wasFerdinand Bauer, who later became a baron andWar Minister. He left the academy with the rankof lieutenant, in other words he became amilitary officer. He was assigned to the serviceof the regiment in Milan, where he was highlyrespected by his fellow officers. He excelled asan honorable and courageous man. Soon, as aresult of personal reasons, he left militaryservice in 1843.At the very beginning of the turbulentevents of 1848, Stratimirović took an active rolein them. Educated, patriotic, young and full ofenergy, he well understood the political and social circumstances and the situation in whichthe Serbian nation was primarily in relation tothe Hungarians, he was immediately acceptedamong the Serbian leaders and nation owing tohis family background, among other reasons. Asa member of the Serbian delegation, he metwith Lajos Kossuth and the Hungarians in Pestin 1848, and deserved approval and confidenceof his own nation. His military skills, courage,abilities and undeniable charismatic personalitybecame prominent in the first battle between theSerbs and Hungarians, on the occasion ofGeneral Hrabovsky’s attack on SremskiKarlovci on 12th June 1848. Owing to DjordjeStratimirović’s energetic command, this attackwas resisted and the Hungarians suffered theirfirst defeat. This brought Stratimirović immensereputation and the title of Supreme Leader.Stratimirović approved himself in manysuccessive battles and events, but thispopularity, on the other hand, brought alongcertain enmity, primarily of the spiritual leaderof Serbs in the Monarchy, Patriarch JosifRajačić and his influential circle. In this conflictwith the conservative fraction of Serbiansociety, Stratimirović did not win as he did inthe battlefield as the leader of the Serbian army.Essentially, regarding his young age,Djordje Stratimirović dealt with problemsskillfully in those difficult and ominous times.He proved a successful strategist andcommander. He handled the intricate politicalgames well, and at the same time contributedgreatly to the creation of Serbian Vojvodina,despite all the hardships the Serbian nation wasfacing in the region of Southern Hungary.For the purpose of this study variousexisting literature has been used, both publishedand not published, but predominantly archivalmaterials in connection with the Revolution of1848 and 1849, and regarding the activities ofDjordje Stratimirović in it. Other sourcesincluded the memories of his contemporaries,and especially those of Djordje Stratimirović;Serbian and foreign periodicals; archivalsources, predominantly German, Serbian andHungarian. The paper is organized and based ona thematic-chronological principle, with theassessment of the relationship between DjordjeStratimirović with Patriarch Rajačić and StevanKnićanin.

Kraj XVII i početak XVIII veka predstavljaju burnu epohu, ispunjenu neprekidnim ratovima koji su veoma iѕmenili poredak i odnose među evropskim državama i doveli do opadanja starih i uzdizanja novih sila... The end of the 17th and the beginning of the 18th century represents a tumultuous era, filled with constant wars that have changed the very order and relations between the European countries and led to the decline of the old and the rise of new powers. Among the conflicts of this period are: The Nine Years War (1688-1697), The Polish-Ottoman War (1672-1676), Dutch War (1672-1678), the Great Turkish War (1683-1699), War of the Spanish Succession (1701-1714), Great Northern War (1700- 1721), Jacobite war in Ireland (1689-1691), Austro-Turkish War (1716-1718). Great Turkish War (1683-1699) was for its duration, intensity, number of involved countries and human resources one of the most important conflicts in contemporary Europe. One of its key battles was the Battle of Slankamen in 1691. According to its results and consequences, the battle was of crucial importance for South Eastern Europe and announced a fundamental redistribution of power in the region. Battle of Slankamen settled two important questions. Firstly, the Pannonian Plain was liberated from the Turkish rule, and the Ottoman Empire was finally suppressed from Central Europe. Secondly, the battle established the boundary line between the two empires on the Sava and the Danube, which was not disturbed until the end of the eighteenth century. After the Karlovac Treaty (1699) Turkey did not seriously try to reconquer the area to the north of this line, while every Austrian attempt to rule the areas south of the Sava and Danube rivers proved unsuccessful (1788-1791) or temporary (1718-1739). Austria did not have the capacity and strength, but nor the political will to master the areas between Belgrade and Skopje. Battle of Slankamen denotes one stage in the weakening of the Ottoman Empire. Although we can not say that the decline of Ottoman power and their power crisis in the Balkans followed as a result of a single battle, Slankamen marks an important segment of the distribution of power in southeastern Europe and underlines some kind of strategic equilibrium established after it, that shows the real extent of the two empires and natural dividing line between them. Battle of Slankamen was of great importance for Serbian people because it led to multiple changes in relation to their previous position. The entire Serbian involvement on the side of the Habsburg monarchy in the Great Turkish War contributed to the granting of privileges, i.e. gaining special status in Hungary. In that way the Serbian community is reformulated, as well as their positioning and shaping as an entity in Hungary.

Циљ нашег истраживања јесте да прикажемо и објаснимо промене које су Марија Терезија и Јосиф II спровели у Српској православној цркви, односно у Карловачкој митрополији. Те промене су стављене у контекст државних реформи и упоређене с реформом Римокатоличке цркве у Хабзбуршкој монархији. Кроз процес реформе држава је успоставила чврсту контролу над управом и организацијом Карловачке митрополије, као и ред и дисциплину у њеним унутрашњим односима. Српска црква је на тај начин уређена и подређена држави. Посебна пажња у истраживању посвећена је променама које су извршене у појединим областима организације и унутрашњег живота Карловачке митрополије. Истраживање је спроведено у архивима Српске академије наука и уметности у Београду и Сремским Карловцима, као и у Архиву Војводине у Новом Саду. Поред необјављене архивске грађе, у раду су коришћени и објављени извори и литература на српском и страним језицима. Прикупљени подаци су анализирани, упоређивани и синтетизовани. Поједини добијени резултати приказани су у табелама. Резултати истраживања изнети су у тексту овог рада, који се састоји из две целине, подељене на поглавља. У првој целини сагледано је стање у Карловачкој митрополији пре реформе, истражени су и објашњени догађаји који су подстакли владара да реагује, представљен је хронолошки ток и природа реформе Српске православне цркве, и истакнути су проблеми који су је пратили. У другом делу рада изнети су резултати истраживања о извршеној редукцији српских манастира, преуређењу парохијалне мреже, уређивању финансијских и имовинских прилика у Митрополији, реформи основних школа, проблему састављања уџбеника, посебно катихизиса, затим редукцији верских празника и уређењу духовних судова. Промене спроведене у наведеним областима нису биле једине, али су међу најважнијима. The aim of this research is to demonstrate and explain the modifications having been implemented in the Serbian Orthodox Church, and, more precisely, in the Metropolis of Karlovci by Maria Theresia and Joseph II. These modifications have been put into context of state reforms enacted in the Habsburg Monarchy, and compared to the reform implemented by the Roman Catholic Church in the same period. The state has managed, through the reform process, to establish a firm control over the administration and organization of the Metropolis of Karlovci, as well as the order and discipline in its internal relations. In that manner has the Serbian Orthodox Church become structured and subordinated to the state. In this research, the particular attention has been drawn to the modifications implemented in specific administrative areas of the internal organization of the Metropolis of Karlovci. The research was conducted in the Archives of the Serbian Academy of Science and Arts in Belgrade and Sremski Karlovci, as well as in the Archive of Vojvodina, based in Novi Sad. Apart from the unpublished archivist material, the sources and literature published in Serbian and other foreign languages have been used in the course of research. The assembled data have been analyzed, compared and synthesized. Some of the consequently obtained results have been presented in tables. The results of this research have been presented in the text of this work, composed of two units, split in chapters. In the first part, the set of circumstances attested in the Metropolis of Karlovci prior to the reform process has been presented, together with the events that had incited the ruler to undertake reactions; the chronological frame and the nature of the reform implemented by the Serbian Orthodox Church, including the arisen problems that followed it. In the second part of the work, the results of the research on the reduction of the Serbian monasteries have been presented, as well as the reorganization of the parishes, structuring of the financial and monetary situation of the Metropolis, the elementary school reform, issues related to the composition and writing of school-books, catechesis in the first place, but also to the reduction of the religious feast-days and the administration of spiritual courts. The modifications implemented in the afore-mentioned areas were not the only ones extant, but were certainly among the most significant ones