Search

Подручја попут брдско - планинског истока Србије су, у условима радикалних измена друштвених концепција током протекла два века, доживљавала честе развојне дисконтинуитете, у логици поступања и дешавања у простору, односно у формирању културе обликовања животне средине. Мотиви за истраживање могућности ревитализације центара у селима и специфичним руралним подручјима, налазе се у покушају проналажења исправног развојног кода. Исти би укључивао, са једне стране, њихове постојеће природне и створене ресурсе и потенцијале, а са друге стране, матрицу исправног просторног интервенисања у њима. Истраживање представља испитивање могућности очувања наслеђених амбијенталних вредности и традиционалних појавности и обичаја у сеоским срединама, кроз уважавање и правилно усмеравање уплива савремених урбанистичких, социолошких, економских, демографских и других феномена, потреба и појава у друштву. У виду предмета – модела истраживања, третирано је осам сеоских насеља у источној Србији, од којих је опсежна анализа извршена на једном од њих - примарном, док су преостала насеља као секундарни модели, третирани са основним карактеристикама и потенцијалима у компаративном поступку и свођењу релевантних резултата. Примарни модел, анализиран је као репрезентативан представник истовремено типичног и у многим аспектима посебног насеља. Друштвено – економске и просторне условности, представљале су контекст за анализу просторних промена, кроз низ дефинисаних временских периода од аграрног, преко занатског до индустијског друштва и данашњег времена транзиције. Уочене су појавности у стамбеној, а посебно јавној архитектури центара, као и њихов положај у ширем контексту, односно у светлу формирања квалитетних туристичких кластера. Исти би се осмишљавали на основама постојећих природних и антропогених ресурса и потенцијала у окружењу, али и на бази предпоставке новог хијерархијског умрежавања насеља, са новим центрима у руралним подручјима, независно од постојећих административних подела и нелогичних територијалних припадности. Као и за друга подручја и насеља у њима, и за област брдско - планинског истока Србије па и саме центре у селима, постоје неактивирани програми адекватног деловања, који би допринели бржем изласку из стагнације и кризе и ублажавању дугогодишње депопулације и деаграризације. У мери исправности почетних хипотеза, односно позитивно оцењених постављених циљева истраживања, створиће се теоретски оквири за предлагање принципа правилног приступања будућем развоју и деловању у просторном планирању и моделовању конкретних осетљивих руралних простора. Осмишљеним стручним реаговањем у брдско – планинским просторима Источне Србије, а посебно добро препознатим и одабраним централним функционалним тачкама у мрежама насеља, постигла би се одржива ревитализација опустошених и дехуманизованих насеља. Последично томе, активирали би се до сад неискоришћени природни и створени ресурси, у гравитационим подручјима око центара, на основама осмишљених организованих програма, чиме би се појавила прилика за савремен и одржив развој руралних средина и насеља у њима. Due to radical shifts of society concepts during the last two centuries, areas such as the mountain region of Eastern Serbia have frequently experienced developmental discontinuity from the aspect of logic of spatial action and events, i.e. the formation of the culture of environment shaping. The motivation for research into the possibility of revitalization of centres in villages and specific rural areas can be found in the attempts at identifying the correct development code. The said code would include, on one hand, their existing natural and artificial resources, and on the other hand, the matrix of correct spatial intervention. This research represents the examination of the possibility for preservation of inherited ambient values and traditional manifestations of customs in rural communities through respect and correct channelling of the influences of contemporary urban, sociological, economic, demographic and other phenomena, needs, and occurrences in the society. Within the scope of this paper- research model, we have reviewed eight rural settlements in Eastern Serbia, with a comprehensive analysis of one of them – the primary settlement, while the remaining ones were treated as secondary models, and their basic characteristics and potentials were used for comparison purposes, as well as for the purposes of calculating relevant results. The primary model was analysed as a characteristic representative of the both typical and by many aspects specific settlement. The social, economic and spatial circumstances provided a context for the analysis of spatial changes during a sequence of defined historical periods, from the agrarian, through craft-oriented, to industrial society and the current transition era. We have highlighted the characteristic phenomena in the architecture of centres as apartment buildings, and especially as public facilities, as well as their position in the wider context, i.e. in the light of formation of top-quality tourism clusters. They would be based on the existing natural and anthropogenic resources and potentials in the community, as well as on the new supposed hierarchical settlement network, with new centres in rural areas, independent of the existing administrative organization and illogical territorial affiliations. As in the case of other areas and settlements situated in them, inactive adequate action programmes focusing on the mountain region of Eastern Serbia, and the villages centres themselves, do exist, and they would be able to contribute to a faster exit from stagnation and crisis, as well as to the alleviation of long-standing depopulation and deagrarization. The theoretical framework for proposal of principles of appropriate approach to future development and action in spatial planning and modelling of specific sensitive rural spaces will be developed in line with the degree of credibility of the starting hypotheses, i.e. the positively assessed established research objectives. Well-formulated professional action in mountain regions of eastern Serbia, especially in the form of properly identified and selected central functional points in settlement networks, would accomplish sustainable revitalization of deteriorated and depopulated settlements. Consequently, we would witness the activation of untapped natural and artificial resources in the gravitation zones around centres, based on designed organized programmes, which would, in turn, provide an opportunity for modern and sustainable development of rural areas and settlements located in them.

Подручја попут брдско - планинског истока Србије су, у условима радикалних измена друштвених концепција током протекла два века, доживљавала честе развојне дисконтинуитете, у логици поступања и дешавања у простору, односно у формирању културе обликовања животне средине. Мотиви за истраживање могућности ревитализације центара у селима и специфичним руралним подручјима, налазе се у покушају проналажења исправног развојног кода. Исти би укључивао, са једне стране, њихове постојеће природне и створене ресурсе и потенцијале, а са друге стране, матрицу исправног просторног интервенисања у њима. Истраживање представља испитивање могућности очувања наслеђених амбијенталних вредности и традиционалних појавности и обичаја у сеоским срединама, кроз уважавање и правилно усмеравање уплива савремених урбанистичких, социолошких, економских, демографских и других феномена, потреба и појава у друштву. У виду предмета – модела истраживања, третирано је осам сеоских насеља у источној Србији, од којих је опсежна анализа извршена на једном од њих - примарном, док су преостала насеља као секундарни модели, третирани са основним карактеристикама и потенцијалима у компаративном поступку и свођењу релевантних резултата. Примарни модел, анализиран је као репрезентативан представник истовремено типичног и у многим аспектима посебног насеља. Друштвено – економске и просторне условности, представљале су контекст за анализу просторних промена, кроз низ дефинисаних временских периода од аграрног, преко занатског до индустијског друштва и данашњег времена транзиције. Уочене су појавности у стамбеној, а посебно јавној архитектури центара, као и њихов положај у ширем контексту, односно у светлу формирања квалитетних туристичких кластера. Исти би се осмишљавали на основама постојећих природних и антропогених ресурса и потенцијала у окружењу, али и на бази предпоставке новог хијерархијског умрежавања насеља, са новим центрима у руралним подручјима, независно од постојећих административних подела и нелогичних територијалних припадности... Due to radical shifts of society concepts during the last two centuries, areas such as the mountain region of Eastern Serbia have frequently experienced developmental discontinuity from the aspect of logic of spatial action and events, i.e. the formation of the culture of environment shaping. The motivation for research into the possibility of revitalization of centres in villages and specific rural areas can be found in the attempts at identifying the correct development code. The said code would include, on one hand, their existing natural and artificial resources, and on the other hand, the matrix of correct spatial intervention. This research represents the examination of the possibility for preservation of inherited ambient values and traditional manifestations of customs in rural communities through respect and correct channelling of the influences of contemporary urban, sociological, economic, demographic and other phenomena, needs, and occurrences in the society. Within the scope of this paper- research model, we have reviewed eight rural settlements in Eastern Serbia, with a comprehensive analysis of one of them – the primary settlement, while the remaining ones were treated as secondary models, and their basic characteristics and potentials were used for comparison purposes, as well as for the purposes of calculating relevant results. The primary model was analysed as a characteristic representative of the both typical and by many aspects specific settlement. The social, economic and spatial circumstances provided a context for the analysis of spatial changes during a sequence of defined historical periods, from the agrarian, through craft-oriented, to industrial society and the current transition era. We have highlighted the characteristic phenomena in the architecture of centres as apartment buildings, and especially as public facilities, as well as their position in the wider context, i.e. in the light of formation of top-quality tourism clusters. They would be based on the existing natural and anthropogenic resources and potentials in the community, as well as on the new supposed hierarchical settlement network, with new centres in rural areas, independent of the existing administrative organization and illogical territorial affiliations...

Due to radical shifts of society concepts during the last two centuries, areas such as the mountain region of Eastern Serbia have frequently experienced developmental discontinuity from the aspect of logic of spatial action and events, i.e. the formation of the culture of environment shaping. The motivation for research into the possibility of revitalization of centres in villages and specific rural areas can be found in the attempts at identifying the correct development code. The said code would include, on one hand, their existing natural and artificial resources, and on the other hand, the matrix of correct spatial intervention. This research represents the examination of the possibility for preservation of inherited ambient values and traditional manifestations of customs in rural communities through respect and correct channelling of the influences of contemporary urban, sociological, economic, demographic and other phenomena, needs, and occurrences in the society. Within the scope of this paper- research model, we have reviewed eight rural settlements in Eastern Serbia, with a comprehensive analysis of one of them – the primary settlement, while the remaining ones were treated as secondary models, and their basic characteristics and potentials were used for comparison purposes, as well as for the purposes of calculating relevant results. The primary model was analysed as a characteristic representative of the both typical and by many aspects specific settlement. The social, economic and spatial circumstances provided a context for the analysis of spatial changes during a sequence of defined historical periods, from the agrarian, through craft-oriented, to industrial society and the current transition era. We have highlighted the characteristic phenomena in the architecture of centres as apartment buildings, and especially as public facilities, as well as their position in the wider context, i.e. in the light of formation of top-quality tourism clusters. They would be based on the existing natural and anthropogenic resources and potentials in the community, as well as on the new supposed hierarchical settlement network, with new centres in rural areas, independent of the existing administrative organization and illogical territorial affiliations... Подручја попут брдско - планинског истока Србије су, у условима радикалних измена друштвених концепција током протекла два века, доживљавала честе развојне дисконтинуитете, у логици поступања и дешавања у простору, односно у формирању културе обликовања животне средине. Мотиви за истраживање могућности ревитализације центара у селима и специфичним руралним подручјима, налазе се у покушају проналажења исправног развојног кода. Исти би укључивао, са једне стране, њихове постојеће природне и створене ресурсе и потенцијале, а са друге стране, матрицу исправног просторног интервенисања у њима. Истраживање представља испитивање могућности очувања наслеђених амбијенталних вредности и традиционалних појавности и обичаја у сеоским срединама, кроз уважавање и правилно усмеравање уплива савремених урбанистичких, социолошких, економских, демографских и других феномена, потреба и појава у друштву. У виду предмета – модела истраживања, третирано је осам сеоских насеља у источној Србији, од којих је опсежна анализа извршена на једном од њих - примарном, док су преостала насеља као секундарни модели, третирани са основним карактеристикама и потенцијалима у компаративном поступку и свођењу релевантних резултата. Примарни модел, анализиран је као репрезентативан представник истовремено типичног и у многим аспектима посебног насеља. Друштвено – економске и просторне условности, представљале су контекст за анализу просторних промена, кроз низ дефинисаних временских периода од аграрног, преко занатског до индустијског друштва и данашњег времена транзиције. Уочене су појавности у стамбеној, а посебно јавној архитектури центара, као и њихов положај у ширем контексту, односно у светлу формирања квалитетних туристичких кластера. Исти би се осмишљавали на основама постојећих природних и антропогених ресурса и потенцијала у окружењу, али и на бази предпоставке новог хијерархијског умрежавања насеља, са новим центрима у руралним подручјима, независно од постојећих административних подела и нелогичних територијалних припадности...