Search

Radivoj Franciscus Mikuš (1906.–1983.) slovenski je jezikoslovac za koga se često kaže da je poznatiji izvan Slovenije nego u Sloveniji. Ta se tvrdnja zasniva na mnogim važnim podatcima u njegovoj bibliografii budući da je većinu svojih radova objavio u časopisima kao što su Word, Journal de Psychologie, Cahiers Ferdinand de Saussure, Lingua, Voprosy jazykoznanija dok je u Sloveniji objavio svega nekoliko radova, od kojih jedan rad u vlastitoj nakladi. Velik dio svojega radnog vijeka proveo je kao srednjoškolski profesor u Srbiji i Hrvatskoj (prije II. svjetskog rata) i u anonimnosti srednjoškolskog profesora, lektora i predavača francuskoga jezika u Ljubljani, sve do svoje knjige À propos de la syntagmatique du prof. A. Belić (1952) u kojoj se usudio kritizirati tada nedodirljivi jezikoslovni autoritet u Jugoslaviji – beogradskog profesora i predsjednika SANU – Aleksandra Belića. Time se je izložio žestokim kritikama srpske i slovenske akademije i na neki način sebi zatvorio svaki izgled za napredovanje u karijeri. Izlaz je pronašao u prijavi doktorata u Zagrebu kod prof. Guberine i zapošljavanjem na Filozofskom fakultetu u Zadru. Ovaj rad predstavlja bio-bibliografski vodič Mikuševa djelovanja kao sveučilišnog nastavnika i jezikoslovca u Zadru od 1959. do 1965. godine kada je službeno napustio Zadar i zaposlio se na Université Nationale du Zaïre* u Elisabethvilleu (Lumumbashi) gdje je ostao do odlaska u mirovinu 1973. godine. Govori se o njegovu radu na organizaciji studija na Katedri za francuski jezik Filozofskog fakulteta u Zadru i dekanskom mandatu na istom fakultetu. Daje se analitički pregled njegovih priloga u Radovima Filozofskog fakulteta u Zadru i u stranim časopisima objavljenima za njegova boravka u Zadru. Prema podatcimasačuvanim u obiteljskoj arhivi rekonstruirana su i predavanja koja je Mikuš održao u Njemačkoj i Belgiji u siječnju i veljači 1962. godine. Posebno se daje prikaz njegove knjige-skripte objavljene u Zadru 1963. i umnožene na ciklostilu, do sada potpuno nepoznate u Mikuševoj bibliografiji. Vrijeme provedeno u Zadru znanstveno je najplodniji period u životu Radivoja Franciskusa Mikuša, jednog od najpoznatijih predstavnika sintagmatike, jezikoslovne teorije nastale u krugu "Ženevske škole" i u brazdi njezina najpoznatijeg predstavnika Charlesa Ballya., Radivoj Franciskus Mikuš (1906 – 1983) est un linguiste slovène mieux connu en dehors de la Slovénie que dans son propre pays. Cette constatation repose sur plusieurs faits importants de sa biographie et de sa bibliographie vu qu’il a publié la plupart de ses travaux dans les revues étrangères telles que Word, Journal de Psychologie, Cahiers Ferdinand de Saussure, Lingua, Voprosy jazikoznanija, alors qu’il n’a publié en Slovénie que quelques travaux, dont un publié à ses propres frais. Avant la Seconde guerre mondiale, il passe une partie considérable de sa carrière comme professeur de l’enseignement secondaire en Serbie et en Croatie. Il travaille dans l’anonymat (comme professeur de l’enseignement secondaire, lecteur et conférencier à Ljubljana) jusqu’à l’apparution de son livre À propos de la syntagmatique du prof. A. Belić (en 1952) dans lequel il ose critiquer la théorie de l’autorité intouchable en linguistique de la Yougoslavie de l’époque – professeur de Belgrade et président de l’Académie serbe des Sciences et des Arts. Ainsi s’est-il exposé aux critiques des deux Académies – serbe et slovène; de cette manière il a peut-être rendu impossible toute possibilité d’avancement dans sa carrière en Slovénie. Il est sorti de cette impasse en demandant au professeur Petar Guberina d’être son directeur de thèse et en se faisant engager comme professeur à la Faculté des Lettres de Zadar. Le présent travail se veut être un guide bio-bibliographique de l’activité de Mikuš en qualité de professeur universitaire et linguiste à Zadar entre 1959 et 1965, année où il quitte offiiellement Zadar pour aller à l’Université Nationale du Zaïre* à Elisabethville (Lumumbashi) où il reste jusqu’à sa retraite en 1973. On parle de ses activités liées à l’organisation de la Chaire de français à la Faculté des Lettres de Zadar, fondée trois ans avant son arrivée, et de son mandat de doyen de la même faculté. On donne un aperçu analytique de ses contributions aux Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru (Travaux de la Faculté des Lettres de Zadar) et aux revues étrangères publiées lors de son séjour à Zadar. D’après les documents conservés dans les archives de la famille Mikuš on a reconstitué le contenu de ses conférences faites en Allemagne et en Belgique en janvier et en février 1962. Une place à part est réservée à la présentation de son manuel L’expression de la donnée spatiale en français, publié sous forme de polycopié en 1963, complètement inconnu dans la bibliographie de Mikuš. Le séjour à Zadar est la période la plus féconde dans le domaine scientifiue de la carrière de Radivoj Franciscus Mikuš, l’un des représentants de la syntagmatique, théorie linguistique issue de l’École linguistique de Genève dont les représentants les plus connus sont Ferdinand de Saussure et Charles Bally. *l’actuel territoire de la République démocratique du Congo

Straipsnyje kalbama apie muzikos semiotiko Eero Tarasti mokslinių leidinių „Mitas ir muzika“ („Myth and Music“), „Muzikos semiotikos teorija“ („A Theory of Musical Semiotics“), „Egzistencinė semiotika“ („Existential Semiotics“), „Klasikinės muzikos semiotika“ („Semiotics of Classical Music“) problematiką, apie jo veikalų pritaikymą analizuojant meno tekstus ir muzikos kūrinius. Tam tikri Tarasti darbų epizodai taikomi charakteringiems naratyviniams lietuvių autorių – Jono Tamulionio, Jurgio Gaižausko ir Zitos Bružaitės – operų bruožams atskleisti. Kūriniai analizuojami skirtingais, atskiriems veikalams struktūriškai ir žanro požiūriu artimesniais (struktūralistiniu ir egzistencinės semiotikos) aspektais. Atkreipiamas dėmesys į skirtingą operų formavimą ir traktuotę, konkrečiai naratyvumą kaip procesą ir sistemą vaizduojamojo ir psichologizuoto pobūdžio operose. Article is about the topics of academic works by music semiotic Eero Tarasti "Myth and Music", "A Theory of Musical Semiotics", "Existential Semiotics", "Semiotics of Classical Music", where issues are raised about the application of his works while analyzing art texts and music works. Separate episodes of Tarasti’s works are applied for revealing characteristic narrative features of operas by Lithuanian composers – Jonas Tamulionis, Jurgis Gaižauskas and Zita Bružaitė. The works are analyzed from different aspects (structural and existential semiotics of music) closer structurally and with genre to separate works. Attention is given to different opera formation and approach, specifically, narrativity as a process and as a system in the operas of descriptive and psychologized nature.

U radu se problematizira sintagmatika i odnos sintagme prema sintaksi skupine kod Ferdinarda de Saussurea čija je strukturalistička metodologija uvelike utjecala na hrvatske gramatike u pisanju sintaksi. Zbog svojih metodoloških nedostataka i neadekvatnosti, učenje o sintagmi/sintaksi skupine proizišlo iz Saussureova strukturalizma nije metodologija na koju bi se suvremene hrvatske gramatike trebale osloniti. Povod radu upravo je nezadovoljstvo zbog nedovoljne zastupljenosti sintakse skupine kao sintaktičke discipline i njezine neobrađenosti u zasebnoj cjelini u hrvatskim gramatikama. Budući da sintagma nije odgovarajući naziv za jedinicu sintakse skupine, a alternativni termini (fraza, izraz, skup, grupa) nisu precizni i ne upućuju jednoznačno, predlaže se osnovna podjela sintaktičkih jedinica i nazivi tagmem i sintagmem za osnovnu i izvedenu jedinicu. U prvom dijelu zaključuje se da sintagmu Saussure definira preko sintagmatskih odnosa, a oni predstavljaju jedinice dobivene linearnim razgraničavanjem. Tako određena sintagma nije sintaktička jedinica, već niz (slijed) koji može predstavljati različite jedinice drugih gramatičkih razina. U drugom dijelu daje se pregled hrvatskih gramatika i sintaksi u svezi s njihovim poznavanjem sintakse skupine, te se njihova metodologija argumentira sa četvorim razlozima i osmorim općim zaključcima o hrvatskim gramatikama. U trećem dijelu raspravlja se o odnosu metodologije i teorije kroz gramatološki aspekt, te se nudi osnovna mreža odnosa minimalne, primitivne, osnovne i izvedene sintaktičke jedinice prema sintaktičkim entitetima relacije, sintaktičke kategorije i predloženih naziva tagmema i sintagmema.

U radu se iznosi učenje Ferdinanda de Saussurea o sintagmatici kao važnoj jezikoslovnoj disciplini, te se ističe nekoliko ozbiljnih problema njegova gledišta, a koje je suvremena gramatika naslijedila usvojivši termin sintagma kao naziv sintaktičke jedinice. U nastavku će se dati kratki pregled suvremenih hrvatskih gramatika u svezi s njihovim poznavanjem sintakse skupine i zaključiti zbog čega one uopće ne sadrže poglavlja o sintaksi skupine, te za- što ne obrađuju pitanja sintaktičkih osnovnih i izvedenih jedinica. U odnosu na višeznačne ili doslovno prevedene termine sintaktič kih jedinica, predložit će se i obrazložiti nazivi tagmem i sintagmem za osnovnu odnosno izvedenu sintaktičku jedinicu., The paper considers syntagmatics and the relationship between a syntagm and a phrase-structure syntax in the teachings of Ferdinand de Saussure, whose structuralistic methodology had a great impact on the syntactic chapters in Croatian grammars. Due to its methodological imperfections and inadequacies, the study of syntagm/phrase-structure syntax as derived from de Saussure's structuralism is not the methodology contemporary Croatian grammars should rely on. The paper was motivated by dissatisfaction with the insufficient representation of the phrase-structure syntax as a syntactic discipline and a lack of its integral treatment in Croatian grammars. Since syntagm is not an appropriate term for the syntactic phrase- structure unit, and the alternative terms (e.g. phrase, expression, set, group Š fraza, izraz, skup, grupa in Croatian] ) are not precise and explicit enough, the paper proposes a fundamental division of syntactic units and the terms tagmeme/syntagmeme for the basic and derived forms. The first part provides a conclusion that de Saussure defines the syntagm through syntagmatic relationships, and that in turn they result from linear delimitation. Defined in such a way, the syntagm is not a syntactic unit, but a sequence (string) which can also represent some other units of different grammatical levels. The second part gives an outline of Croatian grammars and syntaxes according to their familiarity with phrase-structure syntax. It also provides four reasons and eight general conclusions about the methodology used in Croatian grammars. The last section considers the relationship between the methodology and the theory through a grammatological aspect. It offers a relationship grid that covers minimal, primitive, basic and derived syntactic units with regard to syntactic entities of relation, syntactic categories, and the proposed terms of tagmeme and syntagmeme.