Antioksidacione osobine alkalnih i kiselih hidrolizata pektina dunje (Cydonia oblonga)

Termin pektin se odnosi na strukturno najsloženiju porodicu polisaharida u prirodi. Nalazi se u ćelijskom zidu biljaka. Jako je značajan po svojoj sposobnosti da poboljša kvalitet hrane. Njegova izvanredna struktura i svojstva su doprinela da se dosta koristi kao stabilizator i zgušnjivač. Prvo pominjanje pektina je u jednom Engleskom članku 1750. godine o pripremi želea od jabuka. Francuski hemičar i farmaceut, Henri Braconnot je 1825. god. izolovao i opisao ovo jedinjenje. Kada govorimo o komercijalnoj proizvodnji, 1930-ih godina Hermann Herbstherith je pisao o mogućoj upotrebi jabukovih komina koje su se odbacivale kao nusproizvod u proizvodnji voćnog soka. Naziv pektin potiče od grčke reći „pektos“, što znači čvrst i tvrd i ukazuje na sposobnost pektina da formira hidrogel. Sadržaj pektina varira u zavisnosti od izvora biljnog materijala. Postoji nekoliko nusproizvoda poljoprivredne i prehrambene industrije koje imaju visok sadržaj pektina: komine od jabuka, šećerna repa, suncokret itd. Pektin je jako bitan u ljudskoj ishrani jer predstavlja prebiotsko i rastvorljivo dijetetsko vlakno, deluje tako što smanjuje koncentracuju glukoze u krvi, koncentraciju LDL holesterola, imunostimulišuće i antikancerogeno. Cilj ovog završnog rada je bilo ispitivanje antioksidativnih osobina kiselih i alkalih hidrolizata pektina iz kore i pulpe dunje.