Етнотуризам у Србији - примена конструкта о идентитету

Антрополошки дискурс о феномену етнотуризма у транзиционој Србији најпре се очитава у постојању комплексно установљених релација тржишног пословања према свеобухватним променама друштвено-културне заједнице. Сукцесивна девастација економског и друштвеног система вредности током позног социјализма, распада Југославије и предтранзиције, допринели су томе да, парадоксално, међу припадницима интересних група и туристичких посленика, као један од најзначајнијих туристичких ресурса буду препознати одређени циљеви и резултати културно злоупотребљаваних и политизованих процеса ретрадиционализације. Непосредне последице промена у системима вредности и политичке инструментализације привредно-друштвеног окружења утицале су на то да настанак и утемељавање антрополошко-туризмолошког феномена српског етнотуризма умногоме одреде варијетети конструкта о идентитету српства, традиције и светосавског православља. Туризам у статусу глобално препознатог ресурса за опоравак и привредно јачање недовољно развијених држава, утицао је на то да сви учесници у етнотуризму Србије усвоје конструкте идентитета као један од приоритетних ресурса за дефинисање специфичности локалних културних изражаја као основе за креирање садржаја у циљу настанка квалитетног туристичког доживљаја. Одговор на актуелне туристичке трендове препознаје се у домену бриколираних елемената туризма културног наслеђа, уз учешће елемената из оквира сеоског, руралног, урбаног и других облика селективног и тематског туризма. У синхроној перспективи посматрано, етнотуризам у Србији почива на три угаона камена: музејском туризму, манифестационом туризму и туризму етнонасеља, а истим следом, дистрибуција ауторитета која произилази из тога заснована је на конструктима идентитета о народу/нацији, потом, на фолклоризованим идентитетским маркерима путем којих се идеја традиционалног транспонује у савремено, а напослетку и на основу идентитетских склопова који проистичу из личних читања културног система вредности. Следећа димензија с
The anthropological discourse of the phenomenon of ethno-tourism in Serbia during the transition period is primarily reflected in the complex relationship between the market economy model and comprehensive changes in the socio-cultural community. The successive devastation of the economic and social value system in late socialism, the disintegration of Yugoslavia and the pre-transition period gave rise to the situation in which, paradoxically, certain objectives and results of politicized processes of re-traditionalization, which could easily be misused, were recognized as one of the most important tourist resources among various stakeholders and prominent figures in tourism. Due to direct consequences of changing value systems and political instrumentalization of the socio-economic environment, the emergence and formation of an anthropological and tourismological phenomenon of Serbian ethno-tourism were largely determined by the varieties of the construct of a Serbian identity, tradition and Serbian Orthodox Christianity established by Saint Sava. As a globally recognized resource for the recovery and economic strengthening of underdeveloped countries, tourism encouraged all participants in ethno-tourism in Serbia to adopt identity constructs as one of the priority resources in defining the specific features of local cultural expressions as the basis for creating various types of content aimed at achieving quality tourism experience. The response to current tourist trends is identified in bricolaged elements of heritage tourism, including elements of the framework of rural, urban and other forms of selective and thematic tourism. In a synchronic perspective, ethno-tourism in Serbia rests on three cornerstones: museum tourism, event tourism and tourism in ethno villages. By analogy, the ensuing distribution of authority rests on identity constructs of a people/nation, folklorized identity markers through which the idea of traditional is transposed into modern, and f