LEGALIZACIJA PARTIZANA U SRBIJI 1941‒1942.

Slom ustanka u Srbiji u jesen 1941. otvorio je i pitanje sudbine njegovih učesnika koji su u prethodnom periodu uzeli učešća u aktivnostima protiv nemačkih snaga i srpskih vlasti pod okupacijom. Manji deo pripadnika partizanskih odreda odstupio je sa Vrhovnim štabom u Sandžak, dok je onima koji su ostali u nekadašnjim žarištima ustanka predstojala teška borba za opstanak na terenu. Dok su aktivnosti partizana koji su produžili gerilsku borbu ili po raspuštanju svojih odreda bili uhapšeni i odvedeni u logore detaljno rekonstruisane, pitanje onih koji su tada položili oružje ostalo je u senci istorijskih istraživanja. U istoriografiji se pod pojmom „legalizacija“ 1941. podrazumeva prelazak dela vojno-četničkih odreda u okvire vojnih struktura Srpske vlade pod okupacijom. Povratak primarnim istorijskim izvorima, pre svega arhivskoj građi, ali i pojedinim memoarskim zapisima ukazuje nam da se i jedan deo partizana i komunista na sličan način legalizovao pri kolaboracionističkim formacijama. Njihova legalizacija imala je nešto drugačije karakteristike. Opšta pojava na prelazu 1941/1942. bila je i njihovo privremeno sklanjanje i prelazak u jedinice JVuO. U ovom radu analiziramo karakteristike tog procesa.