Zločin iz mržnje u teoriji i praksi zemalja Zapadnog Balkana

Mržnja kao osećaj praćen isključivošću, neprijateljstvom koje je rezultat averzije ili nedostatka simpatije prema nekome ili nečemu, javlja se u različitim kontekstima, od mržnje prema neživim predmetima ili životinjama, do mržnje prema sebi ili drugim ljudima. Reč je o osećanju sa najvećim destruktivnim potencijalom, koje često prate i mnogi drugi akutni simptomi kao što su ljutnja, nasilje, a ponekad i manija progona i otvoreno neprijateljstvo. Takvo ponašanje lako vodi do konflikata između pojedinaca, društvenih grupa, čitavih nacija, pa i država. Ljudi svih rasa, pola, starosne dobi, etničke pripadnosti, nacionalnosti, religije, seksualne orijentacije, društvene klase, političkog opredeljenja, mogu biti meta osećanja mržnje. Gotovo sve države savremenog sveta na različite načine i u različitoj meri pogađa fenomen pod nazivom zločin iz mržnje. Cilj rada jeste analiza krivično pravnih odredaba kojma se reguliše institut zločina iz mržnje u zemljama Zapadnog Balkana, kao i analiza prakse postupanja policije i organa krivičnog pravosuđa po pitanju evidentiranja ovih slučajeva, radi ukazivanja na moguće pravce unapređenja delatnosti na polju detektovanja, evidentiranja i procesuiranja zločina iz mržnje. U prvom delu rada pažnja je posvećena teorijskom određenju pojma zločina iz mržnje, pre svega kriminološkom aspektu, nakon čega je kroz analizu nacionalnih pravnih okvira zemalja Zapadnog Balkana dat prikaz trenutnog stanja u tim zemljama. Osim toga, analizirani su i međunarodni pravni akti koji regulišu ovo pitanje, pre svega u kom domenu su nacionalni propisi usklađeni sa njima. Procesuiranje zločina iz mržnje takođe se razmatra u radu, sa posebnim osvrtom na pozitivne primere iz prakse, ali uz ukazivanje da društvena kontrola u većini zemalja Zapadnog Balkana nije na zavidnom nivou kada su zločini iz mržnje u pitanju. Rezultati istraživanja pokazuju da se krivična dela počinjena iz mržnje u različitim zemljama razumeju i rešavaju na veoma različite načine. Iako postoje velike razlike u broju službeno evidentiranih krivičnih dela počinjenih iz mržnje, zajednički problem predstavlja nedostatak podataka o ovim zločinima, nedovoljna edukacija službenih lica koja učestvuju u njihovom procesuiranju, a koja u velikoj meri zavisi od nevladinih i međunarodnih organizacija. Takođe, zanemarivanje motiva mržnje i neadekvatna saradnja između policije, građana i medija, rezultirali su donošenjem malog broja presuda od strane organa pravosuđa kada su ovi zločini u pitanju.