Search

Поступила в редакцию: 30.06.2022. Принята к печати: 15.10.2022. Submitted: 30.06.2022. Accepted: 15.10.2022. Статья посвящена агиографическим переложениям эпохи Палеологов. Очертив корпус релевантных источников, мы обсуждаем достоинства и недостатки двух теорий, господствующих в научной литературе, посвященной поздневизантийской агиографии: теорию «старых святых» и теорию «метафразирования». Несмотря на несомненную эвристическую ценность, оба подхода создают превратное впечатление о специфике интересующих нас текстов. Слабость теории «старых» святых состоит, во‑первых, в том, что невозможно однозначно определить, какой временной зазор между временем жизни святого и написанием его жития необходим, чтобы из категории «новых» он перешел в категорию «старых», а во‑вторых, в том, что житие «старого» святого не обязательно является переложением существующего текста, а, в свою очередь, не всякое переложение письменного источника по определению посвящено «старому» святому. Второй подход также требует осторожности, поскольку термин «метафразирование» неизбежно вызывает ассоциации с Минологием Симеона Метафраста. Агиография эпохи ранних Палеологов не похожа на тексты из Минология минимум по четырем параметрам: эти тексты дошли в составе авторских коллекций (а не минологических собраний); они создавались по случаю (а не в рамках единого заказа); они имеют индивидуальное (а не коллективное) авторство; методы переработки источников выходят за рамки поабзацного переложения и допускают значительные содержательные изменения. This article focuses on the hagiographical rewriting from the Palaiologan Period. Having outlined the corpus of relevant texts, the author discusses the two paradigms that currently permeate the scholarship dealing with the Late Byzantine hagiography, the “old saints” paradigm and the “metaphrasis” paradigm. Both approaches, despite their indisputable heuristic value, do not take into consideration all aspects of hagiographical rewriting in the period in question. The first paradigm is not adequate because, first, it is virtually impossible to determine how great the chronological distance between the hero and the text must be to make him or her “old”, and, second, because the life of old saint does not amount to a rewriting; vice versa, a rewritten text does not necessarily mean that we are dealing with the life of old saint. Regarding the second approach, the term “metaphrasis” inevitably creates an association with the metaphrastic Menologion, which is not entirely justifiable because the early Palaiologan hagiographic corpus differs from it minimum in four important ways: these texts are often transmitted in authorial collections (instead of menologia); they were composed on occasion (instead of being part of a prearranged program); they have individual (instead of collective) authorship; the rewriting techniques allow for major alterations in the contents and are rarely limited to passage-for-passage transposition. Статья подготовлена в рамках проекта «Междисциплинарные исследования агиографических традиций» при поддержке фонда «Гуманитарные исследования» ФГН НИУ «Высшая школа экономики» в 2022 г. The research was supported by the Humanitarian Research Foundation of the Faculty of Humanities, HSE University in 2022, project Interdisciplinary Hagiographic Studies.

Рад се бави полемиком Нићифора Григоре са Григоријем Паламом, развојем и током њиховог спора у циљу приказивања значаја и улоге овог дела Григориног списа у оквиру целокупне Ромејске историје. Због простора који је историчар дао свом сукобу са Паламом, овај део Историје с правом се може окарактерисати као Григорина лична повест. То није апологија, већ дело полемичког карактера попут његових Антиретика, о чему сведоче и догматски говори против Паламе, интегрално укључени у Ромејску историју. Полемику са исихастом Григора је схватао не као свој лични бој, већ као борбу за одбрану Ортодоксије. The paper deals with the dispute between Nikephoros Gregoras and Gregory Palamas, the development and course of their quarrel in order to show the significance and role of this part of Gregoras’ historical work within the entire Roman history. Due to the significant number of books dedicated to his conflict with Palamas, this part of Gregoras’ History can justifiably be characterized as Gregoras’ personal account. It is not an apology, but a work of polemical character alike his Antirretics, which is best proven by the dogmatic speeches against Palamas, integrally included in The Roman history. Gregoras understood and, thus, presented the polemic with the hesychast not as his personal battle, but as a struggle for the defense of Orthodoxy

Ромејска историја Нићифора Григоре, великог византијског интелектуалца, поред мемоарског списа Јована Кантакузина, представља један од најзначајнијих извора за проучавање историје позног Византијског царства. Дело је подељено на XXXVII књига и обрађује широки временски период од 1204. до 1359. године. Надовезујући се на историјске списе два великана византијске историографије, Георгија Акрополита и Георгија Пахимера, Нићифор Григора је већи део своје Историје посветио њему савременим догађајима, дакле крају XIII и првој половини XIV столећа. Григора је највише пажње посветио политичкој историји, грађанским ратовима, црквеним питањима, социјалним и економским проблемима, али и приказивању културног полета Царства, за који се у науци усталио назив ренесанса Палеолога.Овако богато и волуминозно дело византијског полихистора до сада је у науци најчешће коришћено као извор података у циљу што боље спознаје последњих векова постојања Царства. Главни циљ овог рада, међутим, представља тумачење Григориног историјског списа као историографског дела које припада ризници византијске књижевности. У фокус истраживања су стога стављене околности и културна клима које су утицале на настанак Ромејске историје, начела према којима се аутор водио током писања свог дела, пишчево поимање историје, извори које је користио ради приказивања одређених догађаја, као и однос према претпостављеним „колегама по перу”. Поимање сопствене прошлости, портретисање догађаја који су чинили прекретницу у даљем опстанку Царства после 1204. године, као и личности које су тој прошлости дале обележје осликава се у материјалу који је историчар одабрао да прикаже, као и у оном који је одлучио да изостави. Посебан акценат стављен је на разлике у Григорином приказивању догађаја које је описивао уз коришћење изворног материјала и оних којима је сам био савременик, а некима и сведок. Начело аутопсије које су писци византијске историографије сматрали особито важним у свом делу истицао је и Нићифор Григора у циљу давања Ромејској историји печат којим се потврђивала веродостојност исказа. С тим у вези особита пажња поклоњена је Григориној карактеризацији ликова, пре свега царским фигурама чији се портрети посебно издвајају и који историјском спису византијског полихистора намећу биографску структуру, која, међутим, није у целости испоштована. Поред тога, истакло се и постојање две Историје у једној: она која је била планирана и писана и она која сенакнадно издвојила када је писац са приказивања догађаја у Царству прешао на осликавање личног спора са вођом исихаста, Григоријем Паламом, што је довело до рађања повести о Григорином диспуту са византијским теологом. Најзад, посебна целина посвећена је и наративним формама које је Григора користио, како би у својој „историјској радионици” написао дело које је обухватало безмало 160 година историје Царства Ромеја... The Roman History of Nikephoros Gregoras, a great Byzantine intellectual, apart from The Memoirs of John Kantakuzenos, represents one of the most important sources for the study of the history of the late Byzantine Empire. The work consists of XXXVII books and covers a wide period from 1204 to 1359. Leaning on the historical writings of two great Byzantine historiographers, George Akropolites and George Pachymeres, Nikephoros Gregoras devoted most of his History to contemporary events, i. e. the end of the XIII and the first half of the XIV century. Gregoras paid much attention to political history, civil wars, church matters, social and economic problems, as well as to the presentation of the cultural upsurge in the Empire, the so-called Renaissance of the Palaiologoi.So far, this rich and voluminous work of the Byzantine polymath has mostly been used as a rich source of information for the better understanding of the last centuries of the Empire’s existence. The main objective of the doctoral dissertation, however, is the interpretation of Gregoras’ historical writing as a historiographical work which belongs to the treasury of Byzantine literature. The focuses of the research are, therefore, the circumstances and cultural climate that influenced the emergence of The Roman History, the principles which guided the author during the writing of his work, his understanding and perception of history, the sources he used to present certain events, as well as his relation to his presumed "colleagues". The perception of one's own past, the portrayal of events that marked a turning point in the further survival of the Empire after 1204, as well as of characters that left their mark in the past, is reflected in the material the historian chose to present, as well as in the one he decided to leave out. Special accent is put on the differences in Gregoras’ presentation of the events he described using available source material from the ones he witnessed as a contemporary. The principle of autopsy, considered to be particularly important by the authors of Byzantine historiography, was also emphasized in the work of Gregoras with the aim to provide The Roman History with a seal of credibility. In this regard, particular attention is paid to Gregoras’ portrayal of characters, mainly imperial figures, whose portraits are especially distinguished and which imposed a biographical structure on the historical work of the Byzantine polymath, which was, however, not entirely attained. In addition, the existence of two Histories within one is emphasized: the one that was planned and written and the one that was singled out subsequently, when the writer started to narrate the events related to the Hesychast controversy, which led to the creation of History of Gregoras’ personal dispute with the leader of the Hesychasts, Gregory Palamas. Finally, special chapter is dedicated tothe narrative forms Gregoras used to create a work that covered nearly 160 years of the history of the Eastern Roman Empire in his "historical workshop"...

The ancient Greek literature used the term Mysian Spoils (Mu upsilon sigma omega nu lambda epsilon iota alpha) to describe some territories or properties that the neighboring and enemy armies could plunder without retaliation. More generally speaking, the term was used to describe the plunder, enslavement, and hardship in general. The term Mysian Spoils could be found in the works of many ancient authors, and it also became part of the rich collection of Old Greek proverbs. As such, it continued to exist and could be found in the vast array of various forms of expression by the Byzantine authors. This text showcases examples of usage of this term in the historical works by the Late Byzantine authors George Pachymeres and Nikephoros Gregoras, as well as the examples from the satirical text Mazaris' Journey to Hades. The mentioned historians used the term Mysian Spoils quite appropriately, being aware that well-trained readers will not only understand the meaning of this expression, but also appreciate their own scientific knowledge of the literary heritage of antiquity. Pachymeres and Gregoras emphasized the basic meaning of the term, sometimes with elegant wit, as a designation of robbery, before which the defenders were powerless. The author of the satirical essay Mazaris' Journey to Hades advanced further, turning the expression Mysian Spoils into the metaphor of a disease that beats the mortal body of the satire hero, with the typical color of a writer

This article consists of two main parts. The first part quotes, once again, relevant sources for Theodore II Lascaris’ status as co-emperor and discusses some of Theodore II’s activities as co-ruler. The second part deals with the testimonies of three Byzantine historians: George Acropolites, George Pachymeres and Nikephoros Gregoras, who provide us with different information concerning Theodore II Lascaris as co-emperor. While Acropolites refers to Theodore II as basileuj even before he actually came to the throne, Pachymeres and Gregoras claim that Theodore II was never his father’s coruler. Thus, it is the aim of this study to offer an explanation for the differences in the testimonies of the mentioned historians. [Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. 177032]

Gregoras’ description of The Holy Mountain is one among several geographical excursuses in the historian’s work. The aim of this paper is to give a translation and commentary of his description, focusing especially on the question whether it should be perceived as a mere locus amoenus or as an intentional excursus of the author who, by narrating of the beauty and serenity of the place, wanted to show what it has become with the arrival of the Hesychasts and the emergence of their theological doctrine. Екскурс о Светој Гори у историјском спису Нићифора Григоре један је од многобројних описа којима се Ромејска историја иначе одликује. Овај екскурс, међутим, не треба схватити као опште место, већ као намерну дигресију аутора, којом се желео постићи одређени циљ. Григорин опис Атона налази се у 14. књизи његове Историје, која је највероватније написана у периоду између 1346. и 1351. године. У питању су година у којој је Григора први пут јавно иступио против свог противника, Григорија Паламе (1346. година), и година осуде Нићифора Григоре на црквеном сабору у Цариграду (1351. година). Григора приповеда о природним лепотама Атона, мирном и побожном животу његових становника, а потом своје излагање наставља причом о јеретицима, богумилима и месалијанцима, који су четрдсетих година XIV века боравили на Светој Гори. Они су својим учењем претили да упрљају миран и непорочан живот, те су стога били осуђени на сабору (вероватно 1342. године) и избачени са Атона. Треба имати у виду да је Григорино нападање месалијанаца и богумила, међу којима се у византијским изворима XIV и XV века не прави никаква разлика, заправо његов напад на исихасте. Mélanges offerts à Mirjana Živojinović/Зборник у част Мирјане Живојиновић

This article consists of two main parts. The fi rst part quotes, once again, relevant sources for Theodore II Lascaris’ status as co-emperor and discusses some of Theodore II’s activities as co-ruler. The second part deals with the testimonies of three Byzantine historians: George Acropolites, George Pachymeres and Nikephoros Gregoras, who provide us with different information concerning Theodore II Lascaris as co-emperor. While Acropolites refers to Theodore II as basileu,j even before he actually came to the throne, Pachymeres and Gregoras claim that Theodore II was never his father’s coruler. Thus, it is the aim of this study to offer an explanation for the differences in the testimonies of the mentioned historians. Циљ рада је покушај указивања на чињеницу да догађај који се заиста одиграо може бити изостављен из дела историчара, у већини случајева намерно, што касније доводи до забуне у делима његових наследника. Заблуда коју је тиме створио први аутор, чији је циљ био да се, због сопствене пристрасности, ћутке пређе преко неких чињеница, чини друге историчаре његовим „партнерима у злочину,“ који, по њиховој сопственој вољи, преобликују недостатак информација, користећи га тако на начин који најбоље одговара њиховој причи. Случај Теодора II Ласкариса као савладара послужио је као један од примера за илустрацију наведеног исказа.

The aim of this article is to publish Nikephoros Gregoras’ unknown discourse on the three military saints, Demetrios, Georgios, Theodoros from the Bodl. Holk. 25, the only 16th-century codex containing the text that has been preserved. The article also features detailed commentary on the writer᾽s method of processing and combining information from his earlier texts or other previous writers., Parekbolai. An Electronic Journal for Byzantine Literature, Vol 2 (2012)

Cette étude comprend la présentation et l’édition critique de deux lettres et six poèmes de Léon Bardalès qui fut l’un des dignitaires impériaux byzantins de la fin du XIIIe et du début du XIVe siècle. Pour l’occasion, toutes les données concernant l’auteur et son activité politique et littéraire sont réévaluées conformément aux informations fournies par les lettres que Bardalès a reçues d’épistoliers connus de son époque, comme Maxime Planude, Nicéphore Choumnos et Nicéphore Grégoras. Dans l’édition, les erreurs et fautes d’inattention des éditeurs précédents sont corrigées, et un apparat des sources est ajouté., Parekbolai. An Electronic Journal for Byzantine Literature, Vol 1 (2011)

U radu su date kratke prosopografske beleške o dvoje običnih ljudi u Vizantiji XIV veka. Reč je o jednoj imenom nepoznatoj Skitkinji, odnosno Kumanki, o kojoj piše vizantijski istoričar Nićifor Grigora, i izvesnom Antoniju, koji se pominje u dokumentu carigradske patrijaršije iz februara 1374. godine. The paper presents two brief prosopographic notes on two ordinary people in the 14th century Byzantium, and their relation to faith. First, there is a Scythian woman, or Kuman, whose name we do not know, whose life resembles an adventure novel, and who is referred to by the Byzantine historian Nikephoros Gregoras. Although coming from a Turkic tribe, she wholeheartedly embraced Christianity, and came to Byzantium through very unusual circumstances. Quite different from her was a certain Antony, mentioned in a February 1374 Constantinople Patriarchate document. He was not very firm in his faith, changing it on several occasions. Antony was first an Orthodox Christian, then a Muslim, and later converted to Catholicism. Finally, as the circle was closed, he returned to Orthodox Christianity.

Con el objetivo de determinar la producción manuscrita de un centro de copia como fue el monasterio de Cora en constantinopla en la primera mitad del s. XIV, se tienen en cuenta los datos proporcionados por el análisis codicológico y paleográfico, así como por la tradición del texto. Se ha aplicado el modelo a los códices de Platón cuya copia aparece vinculada a Cora en función de la tradición del texto y de sus copistas: Oxford Bodleian Clarke 39, Vat. gr. 228, Vat. gr. 1029