Search

U ovoj doktorskoj tezi je ispitivana reakcija oksidacije joda vodonik-peroksidom u kiseloj sredini, kao važan podsistem Brej-Libhafski (BL) oscilatorne reakcije. Reakcija je praćena potenciometrijskom i spektrofotometrijskom metodom, dok je količina jodata produkovanog na kraju reakcije određivana titracijom sa jodidnim jonima u višku primenom metode zaustavljenog protoka (stopped-flow). Proces je ispitivan na tri radne temperature (19, 23 i 27 oC). Utvrđeno je da reakciji oksidacije prethodi indukcioni period u kome dolazi samo do katalitičke razgradnje vodonik-peroksida, ukazujući na postojanje velike termodinamičke barijere za oksidaciju joda. U radu je na osnovu literaturnih podataka procenjena veličina ove barijere. Obzirom da se reakcija odvija u gotovo izotermalnim uslovima, iniciranje ovog procesa i njegova nagla dominacija nakon indukcionog perioda, ukazali su na moguće uspostavljanje vrlo specifične neravnotežne preraspodele energije u sistemu. Na prirodu ovih procesa prvo je ukazano ispitivanjem efekta mehaničkog mešanja. Nasuprot očekivanjima, prisustvo mešanja je dovelo do izuzetne stohastičnosti u dužini trajanja indukcionog perioda. Data stohastičnost rezultata, u ovakvom hemijskom sistemu, vrlo jednostavnog početnog sastava, može se povezati sa formiranjem kiseoničnih nukleusa različitih kritičnih veličina. Shodno tome pretpostavljeno je da nukleacioni procesi imaju važno mesto u reakcionom mehanizmu, a njihova važnost dodatno je naglašena dodatkom hemijski inertnog staklenog praha u reakcionu smesu. Prisustvo centara nukleacije je u svim eksperimentima znatno smanjilo dužine indukcionih perioda i standardne devijacije. Dobijeni rezultati daju uvid u mogući način sprezanja hemijskih i heterogenih procesa u ovakvom i njemu sličnim sistemima. In this thesis the oxidation of iodine with hydrogen-peroxide in an acidic medium, as an important subsystem of the Bray-Liebhafsky (BL) oscillatory reaction, was investigated. The reaction was followed by the potentiometric and spectrophotometric method, while the amount of iodine produced at the end of the reaction was determined by the titration with iodide ions in excess using the stopped-flow method. The process was investigated on three working temperatures (19, 23 and 27 oC). It was determined that the oxidation reaction is preceeded by an induction period of only catalytic hydrogen peroxide decomposition, which points to an existance of a large thermodynamic barrier for iodine oxidation. In the thesis, the size of the given barrier was estimated using literature data. Considering the reaction is almost isothermal, initiating of this process and its sudden domination, after the induction period, pointed to a possible establishing of a very specific nonequilibrium energy redistribution in the system. The nature of these processes was analysed by investigating the effects of mechanical mixing. Despite the expectations, the presence of mixing leads to an outsized stochasticity of induction times. The given stochasticity of the results, in this chemical system of a very simple initial composition, is assumed to be connected with the formation of critical oxygen nuclei of different critical sizes. In accordance with that, it is proposed that the nucleation processes have an important role in the reaction mechanism, and their importance is additionally pointed out by adding chemically inert glass powder in the reaction mixture. The presence of the nucleation centers in every experiment has greatly reduced the lenght of the induction periods as well as the standard deviations of results. The obtained results give insight into a possible way of coupling of chemical and heterogeneous processes in this system and similar systems.

The International Center for the Settlement of Investment Disputes (ICSID) was created as a depoliticized forum for the effective protection of investors’ rights. It stands as a synonym for the transition to a qualitatively different type of individual rights’ protection in the international scene. ICSID is a self contained system which consists of the entire necessary requirement for properly functioning, with the unique enforcement of the awards regulations, and a specific mechanism for the control of the awards within the system. As specificum in international law in general, ICSID fosters the concept of relative finality of the awards, which is reflected in prescribing post-arbitration procedures. The particularity of the system is reflected in the annulment procedure (Article 52 of the ICSID Convention), which is observed as a mechanism against "blind" enforcement. Through the development of ICSID practice, although initially conceived as an exceptional legal remedy, the annulment process began to gain the characteristics of the appeal procedure. This trend is identified in the ad hoc committees’ assumption of extensive authority, and in the standard for the review of the awards. This process is described as appeal on procedural basis. Along with such development of procedure, faced with outcomes of the disputes and the value of awarded compensations, the overall climate in the international economic environment has led to the questioning of the legitimacy of ICSID. Bearing in mind that the annulment procedure has exceed the original constraints set by the ICSID Convention, the dissertation aims at examining whether the practice of ad hoc committees bears any relevance to legitimacy crisis. The conducted research suggests that the legal nature of investment disputes has evolved in a manner that places them in realm of public law issues. This explains ICSID overgrowth of classical commercial arbitrations to a system which entails considering essential state interests, and in particular, sovereign regulatory freedoms. Ad hoc committees are positioned as bodies which assume the power to suggest the creation, as well as ways for implementation of public policies of the States. This places ad hoc committees as means for the indirect control of the States. Based on the theoretical understanding of administrative law in the national systems, its essential role is determined as the control of the governing apparatus of the State. By comparison, ICSID is described as the finest mechanism of global administrative law. This is how the legal doctrine creates a conceptual framework for the work of ad hoc committees, which, by functioning as a soft law instrument, renews the meaning of the ICSID Convention and gives the legitimacy to the changed authority of this Center. Theoretical conceptualization of the work of the ad hoc committees imposes the essential question: is it necessary to fix the functioning system that is still developing and appears not to be broken? Starting from such an understanding, the dissertation aims to show that the fact that ad hoc committees are assuming the authority that goes beyond the strict limits of the ICSID Convention, stands not as recognition of system imperfections, but rather as a method for adapting to changed circumstances.

Предмет истраживања у овом раду представља одређивање чворишних тачакаоко којих се образује идентитет у поетици Растка Петровића. Циљ је доказивања тезеда његово стваралаштво антиципира савремено схватање и разумевање идентитетакао конструкције, која се одвија унутар дискурса моћи, а он настоји да регулишеидентификацијске процесе унутар субјекта. Дело Растка Петровића указује начињеницу да идентитет представља сложену и динамичну мрежу сачињену одидентитетских конституената који се непрекидно укрштају, те се на местима укрштајаобразују амбивалентне субјекатске позиције из којих аутор исповеда своју онтолошкустрепњу и свест о конститутивној амбиваленцији. Укључивањем методолошкихпремиса из области студија културе (маргинализација, трансгресија, лиминалност) упроучавање аутентичних авангардних поетичких стратегија Растка Петровића, указалисмо на чињеницу да је аутор трагајући за собом остваривао своје поетско биће. На тајначин образовао се хибридни и лиминални идентитет у динамичком пољуантагонистичких дискурса, који се непрекидно међусобно пресецају.Реч је, дакле, о томе да поетичко-естетско-филозофско исходиштестваралаштва Растка Петровића чини идеја да се биће (оно што јесте), као иконституенти његовог идентитета (пол, род, раса, нација, класна, верска ипрофесионална припадност...) разумевају као процесуалне категорије које сунепрекидно изложене променама. Петровић, заправо, отвара пут савременомантиесенцијалном тумачењу бића као флукса (оно што је ток и што се мења) унутарсимболичких мрежа, односно дискурзивних пракси. На тај начин, ствара се могућностда се појам, односно концепт идентитета тумачи као стратегијски и позицијски, те је уПетровићевом делу идентитет увек релационо конструисан и изратито обележен не-припадањем. Истовремено, идентитет сугерише истост и подржава неки обликзаједништва који варљиво испуњава онтолошку празнину.Овај рад своје методолошко утемељење проналази у претпоставци да јеплуралитет у теоријским приступима и критичким праксама нужан, управо због2сложености и амбивалентности појма идентитет, који је интердисциплинаран по свомедосегу. Истовремено, овај рад се бави различитим аспектима идентитета са циљем дасе сачува и истакне свест о интеракцији између конституената идентитета и теоријско-критичких пракси које се њима баве. У фокусу нашег истраживања налази се културни,родни и наративни идентитет, тачније, модуси њихових конструкција. У том смислу,ова студија доказује да поетика, али и живот Растка Петровића представљајупарадигму културолошке и родне лиминалности. Сходно томе, путујући моделегзистенције показује се као пресудан у творби идентитета који се формира каохибридни, услед седиментације различитих култура.Исцрпна анлиза родног идентитета, односно маскулинитета, истичесубверзивни потенцијал Петровићевог дела у односу на патријархалнуфалогоцентричну бинарну културолошку матрицу. Растко Петровић несумњивоисказује свест о идеолошком карактеру родне улоге која му је намењена, те је процес„постајања“ мушкарцем изузетно сложен, обележен противуречностима и стрепњом.Посебан комплекс питања која се нужно намећу када је у питању ауторефлексијапредставља језик, јер је писац принуђен да доказ властитог постојања тражи у језику, упојмовима који су такође производ дискурса који не одобрава алтернативну мушкост.Тумачење наративног иденитета као ипсеитета које смо користили у раду,дакле, упознавање и конституисање себе као метакатегоријалног Другог, маркирало језначај културног дијалога коме је Растко Петровић несумњиво стремио. У питању једијалог у коме припадници мањинских/маргиналних култура и субкултура постајуравноправни саговорници. Истовремено, размена културних дарова обезбеђивала бипотенцијал за, из данашње перспективе посматрано, повлашћен статус агенса устварању сопствене културе, као и активно учешће у мапирању културе у свету., Predmet istraživanja u ovom radu predstavlja određivanje čvorišnih tačakaoko kojih se obrazuje identitet u poetici Rastka Petrovića. Cilj je dokazivanja tezeda njegovo stvaralaštvo anticipira savremeno shvatanje i razumevanje identitetakao konstrukcije, koja se odvija unutar diskursa moći, a on nastoji da regulišeidentifikacijske procese unutar subjekta. Delo Rastka Petrovića ukazuje načinjenicu da identitet predstavlja složenu i dinamičnu mrežu sačinjenu odidentitetskih konstituenata koji se neprekidno ukrštaju, te se na mestima ukrštajaobrazuju ambivalentne subjekatske pozicije iz kojih autor ispoveda svoju ontološkustrepnju i svest o konstitutivnoj ambivalenciji. Uključivanjem metodološkihpremisa iz oblasti studija kulture (marginalizacija, transgresija, liminalnost) uproučavanje autentičnih avangardnih poetičkih strategija Rastka Petrovića, ukazalismo na činjenicu da je autor tragajući za sobom ostvarivao svoje poetsko biće. Na tajnačin obrazovao se hibridni i liminalni identitet u dinamičkom poljuantagonističkih diskursa, koji se neprekidno međusobno presecaju.Reč je, dakle, o tome da poetičko-estetsko-filozofsko ishodištestvaralaštva Rastka Petrovića čini ideja da se biće (ono što jeste), kao ikonstituenti njegovog identiteta (pol, rod, rasa, nacija, klasna, verska iprofesionalna pripadnost...) razumevaju kao procesualne kategorije koje suneprekidno izložene promenama. Petrović, zapravo, otvara put savremenomantiesencijalnom tumačenju bića kao fluksa (ono što je tok i što se menja) unutarsimboličkih mreža, odnosno diskurzivnih praksi. Na taj način, stvara se mogućnostda se pojam, odnosno koncept identiteta tumači kao strategijski i pozicijski, te je uPetrovićevom delu identitet uvek relaciono konstruisan i izratito obeležen ne-pripadanjem. Istovremeno, identitet sugeriše istost i podržava neki oblikzajedništva koji varljivo ispunjava ontološku prazninu.Ovaj rad svoje metodološko utemeljenje pronalazi u pretpostavci da jepluralitet u teorijskim pristupima i kritičkim praksama nužan, upravo zbog2složenosti i ambivalentnosti pojma identitet, koji je interdisciplinaran po svomedosegu. Istovremeno, ovaj rad se bavi različitim aspektima identiteta sa ciljem dase sačuva i istakne svest o interakciji između konstituenata identiteta i teorijsko-kritičkih praksi koje se njima bave. U fokusu našeg istraživanja nalazi se kulturni,rodni i narativni identitet, tačnije, modusi njihovih konstrukcija. U tom smislu,ova studija dokazuje da poetika, ali i život Rastka Petrovića predstavljajuparadigmu kulturološke i rodne liminalnosti. Shodno tome, putujući modelegzistencije pokazuje se kao presudan u tvorbi identiteta koji se formira kaohibridni, usled sedimentacije različitih kultura.Iscrpna anliza rodnog identiteta, odnosno maskuliniteta, ističesubverzivni potencijal Petrovićevog dela u odnosu na patrijarhalnufalogocentričnu binarnu kulturološku matricu. Rastko Petrović nesumnjivoiskazuje svest o ideološkom karakteru rodne uloge koja mu je namenjena, te je proces„postajanja“ muškarcem izuzetno složen, obeležen protivurečnostima i strepnjom.Poseban kompleks pitanja koja se nužno nameću kada je u pitanju autorefleksijapredstavlja jezik, jer je pisac prinuđen da dokaz vlastitog postojanja traži u jeziku, upojmovima koji su takođe proizvod diskursa koji ne odobrava alternativnu muškost.Tumačenje narativnog ideniteta kao ipseiteta koje smo koristili u radu,dakle, upoznavanje i konstituisanje sebe kao metakategorijalnog Drugog, markiralo jeznačaj kulturnog dijaloga kome je Rastko Petrović nesumnjivo stremio. U pitanju jedijalog u kome pripadnici manjinskih/marginalnih kultura i subkultura postajuravnopravni sagovornici. Istovremeno, razmena kulturnih darova obezbeđivala bipotencijal za, iz današnje perspektive posmatrano, povlašćen status agensa ustvaranju sopstvene kulture, kao i aktivno učešće u mapiranju kulture u svetu., This thesis aims to determine the crucial points of identity formation in RastkoPetrović’s poetics with the intention to verify the idea that Rastko Petrović’s workanticipates the modern understanding of identity as a construct which emerges from thediscourse of power with its identificational processes within the subject. Rastko Petrović’soeuvre is an excellent example of the fact that identity represents a complex and dynamicnetwork of identity constituents that constantly intertwine, and, in the places where thecontacts happen, they form ambivalent subject positions from which the author narrates hisontological fear and the awareness of the constitutive ambivalence. By including some ofthe methodological premises from the field of cultural studies (such as marginalization,transgression, liminality) into the research of Petrović’s authentic avant-garde poeticstrategies, the thesis shows that, while searching for his inner self, Petrović was epitomizinghis poetical self, thus forming a hybrid and liminal identity in the dynamic field ofantagonistic discourses that constantly intersect.Therefore, we can say that the poetic, philosophical and aesthetic sources ofPetrović’s work are found in the idea that self (what is), as well as the constituents of hisidentity (sex, gender, race, nation, class, religious beliefs, professional orientation…) areunderstood as processing cathegories constantly exposed to changes. What is more, it canbe said that Rastko Petrović clears the path for the modern, antiessetialist interpretations ofself as flux (that which is a flow, which changes constantly) within the symbolic network, i.e.discoursive practices. In this way, arises the possiblity of interpretation of the notion, or theidea of identity, as strategic, or positional, meaning that in Petrović’s works identity isalways relationally constructed and strongly marked by non-belonging. At the same time,identity means sameness and supports at least some kind of unity feebly fulfilling theonthological void.Methodological foundation of this thesis is found in the assumption that the pluralityin critical and theoretical approaches is necessary, precisely because of the complexity andambivalence of identity, the term whose scope and range are interdisciplinary positioned. Atthe same time, the thesis examines various aspects of identity with the objective topreserve and enhance the awareness about the interaction between the constituents of4identity and theoretical and critical practices that deal with it. Cultural, gender and narrativeidentities or, more precisely, the modes of their constructions, form the central part of thethesis. In this sense, this thesis shows that the poetics, but also the life of Rastko Petrović,represent a paradigm of cultural and gender liminality, while the life on the constant moveproves to be crucial in the creation of identity which is formed as a hybrid one because ofmany layers coming from various cultures. A detailed analysis of gender identity or, moreprecisely, masculinity, stresses the subversive potential of Petrović’s work when juxtaposedto patriarchal, logocentric, binary cultural matrix. Rastko Petrović expresses an awareness ofthe ideological character of the gender role he was assigned with; therefore, the process of“becoming” a man is a highly complex one, marked with contradictions and fear. A separatecluster of questions that inevitably appear with introspection is found in language, sincewriter is compelled to search for the proofs of his existence in the language and in thenotions which are also a product of discourse that does not approve of the alternativemasculinity.The interpretation of narrative identity as ipseity, used in this work, as well as theintroduction and constitution of self as a meta-categorical Other, marked the importance ofcultural dialog which Rastko Petrović undoubtedly strived for. It is a dialog where themembers of minority cultures and subcultures are equal participants. At the same time, theexchange of cultural gifts provides the potential for a privileged status of agens in creationof one’s own culture, and also in active mapping of the world culture.