Search

Verfassungsblog: On Matters Constitutional

Hotels present an engine of tourism development. Their standard and orientation towards specific target groups of customers determine the strength of tourism offer. In addition, they contribute to the agricultural development, too, because they are the great buyers of agricultural products. According to official data, the existing potentials of Serbian tourism have been insufficiently valorised and Serbian hotels are in pretty poor condition- compared to international standards. Taking these facts into consideration, we can raise a question whether the key problems of Serbian hotels lie exclusively in inadequate accommodation capacities, or perhaps that there is a lack of customer- oriented business philosophy. Also the question is to what extent the legal regulations contribute to the protection of customer rights and their satisfaction. Therefore, the purpose of this paper is to ascertain the level of customer orientation in Serbian hotels, so as to find out whether members of hotel staff are acquainted with the notion of customer orientation and determine the degree to which this approach has been applied in practice. Conclusions and recommendations for improvement of competitiveness of hotels in Serbia are derived on the basis of research conducted by interviewing the employees of a sample of hotels in Serbia., Original scientific paper

Предмет истраживања ове докторске дисертације је заштита права аутора у издавачком уговору, уз разматрање аспекта заштите кроз домаће и међународно законодавство. Аутор је особа која је својим радом створила неко дело. То дело може бити написано у облику књиге, чланка, белатеристике или научног рада, може бити реч о фотографији, табели, музичком делу, софтверском програму, слици, скулптури... Чин стварања је довољан да аутор стекне права над тим делом. То право је регулисано законским прописима и уговорима који су саставни део националног законодавства у свим државама. У већини европских земаља ауторска права обухватају морални и материјални аспект. Морални аспект подразумева да се дело приписује његовом аутору и да нико нема права без дозволе аутора да то дело мења или на било који други начин скрнави, нити да га преводи на други језик, адаптира за приказивање, или да га користи без навођења имена аутора. Материјални аспект искоришћавања ауторског дела подразумева да само аутор има право да ауторско дело умножи и на тај начин оствари материјалну корист. Већина аутора то своје право преноси на издавачке куће и склапањем уговора са њима та права преносе на њих. Издавачке куће се баве умножавањем и дистрибуцијом ауторских дела и на тај начин остварују одређену материјалну корист. У већини земаља исти прописи регулишу ауторска права како у свери науке, тако и у свери књижевности, образовања, забаве... Сваки закон садржи низ усвојених јавних правила која важе у друштву. Закон о ауторском и сродним правима Републике Србије (,,Сл. гласник РС“, бр. 104/2009, 99/2011, 119/2012 и29/2016.) представља законски концепт који треба на основу усвојених правила да омогући ауторима контролу над коришћењем њихових дела. Сврха закона је да заштити морална права аутора и да омогући ауторима финансијску надокнаду која ће их стимулисати за даље стваралачке активности. Закон гарантује искључиву заштиту аутора као и контролу над коришћењем ауторског дела, штитећи експресију идеје, процедуре, открића, методе, концепте. Оно што је важно јесте да саме идеје и чињенице не могу бити заштићене законом. Да би ауторско дело могло да ужива законску заштиту оно мора имати своју форму, а то значи бити фиксирано у било ком облику (папирном, дигиталном..), мора бити изговорено, написано, нацртано. За ауторско дело сматра се и још незавршено ауторско дело, делови ауторског дела, наслов ауторског дела... Оно што је карактеристично за економски аспект ауторског права јесте да то није лично право и да се оно може пренети на издавача или неко друго лице. Над делима насталим, у радном односу носилац ауторског права је институција која је дело наручила. Ауторска права су временски ограничена. У Србији Законом о ауторском и сродним правима прописано је да та заштита траје 70 година након смрти аутора. За ауторска дела је карактеристично да су од свог настанка прелазила државне границе па је и разумљива тежња међународне заједнице да се успостави међународна заштита ауторских права. Данас у свету постоји већи број међународних конвенција које су потписале различите земље. Најширу примену, можемо слободно рећи, има Бернска конвенција која је донета 1886. и више пута ревидирана. Бернска конвенција обавезује своје чланице да ауторско право третирају на исти начин како за домаће тако и за стране ауторе. У правној теорији ауторско право сврстава се осим у приватно и у групу природних права. Зато ауторско право припада аутору чином самог остварења дела. Заштита ауторског права је у суштини превентивно право које је усмерено на поступање других лица ради спречавања неовлашћене комерцијализације - духовне творевине аутора. Живимо у свету глобализоване економије где медији и издавачка индустрија у све већој мери доживљавају структурне промене паралелно са монополизацијом и централизацијом контроле тржишта. Готово истовремено у многим земљама долази до слабљења контроле јавних иснституција а битка за контролу над правима аутора добија све шире размере. У том смислу и заштити права аутора се посвећује све већа пажња. У уводном делу рада дате су основне поставке значаја теме докторске дисертације, дефинисан предмет и циљ истраживања и поставњене хипотезе истраживања. Хипотезе на којима је засновано истраживање при изради ове докторске дисертације односе се на: 1. утицај делотворног система заштите ауторских права при склапању издавачких уговора на развој нових стваралачких подухвата аутора чиме се утиче на бржи економски развој целокупног друштва; 2. квалитетан издавачки уговор потписан између аутора или носиоца ауторских права и издавача знатно смањује могућност повреде ауторских права и позитивно утиче на развој издавачке делатности. Општи део овог рада односи се на настанак и развој ауторског права од античког доба до савременог доба. У овом делу дата је анализа како домаћег тако и међународног законодавства који представљају изворе ауторског права. Трећи део рада представља анализу ауторског уговора кроз опис елемената ауторског уговора. Овај део рада бави се субјектима ауторског права, садржином ауторског права, као и ограничењем ауторског права. У трећем делу рада бавимо се и ауторским правом кроз анализу развоја привредног друштва, као и начинима преноса ауторског права. Издавачки уговор као врста ауторског уговора је тема четвртог дела рада кроз који је описан појам и карактеристике издавачког уговора, врсте издавачког уговора, а анализом појединих издавачких уговора детаљно су описани сви елементи издавачког уговора, као и права и обавезе како аутора (носиоца ауторског права), тако и издавача. Пети део дисертације односи се на врсте ауторскоправне заштите као и анализе закона. У шестом делу рада приказане су кроз анализу процедуре прибављања рукописа од аутора у издавачкој кући па до потписивања издавачког уговора и исплате ауторског хонорара. Истраживачки део рада обухвата усмено и писмено истраживање на задате хипотезе рада, и представља седми део рада. У осмом делу рада дат је закључак у коме смо објаснили постигнуте резултате истраживања. Ова тема је посебног значаја с једне стране у научно-теоријском смислу јер је реч о недовољно обрађеној материји пре свега у домаћој стручној литератури, а са друге стране и у практичном смислу имајући у виду учесталост расправљања о захтевима за заштиту права аутора. Релевантну истраживачку грађу чине домаћи и страни извори из ове области, анализа бројне судске праксе, међународне конвенције, што представља посебан допринос у анализи и системском излагању уочених резултата изтраживања. Predmet istraživanja ove doktorske disertacije je zaštita prava autora u izdavačkom ugovoru, uz razmatranje aspekta zaštite kroz domaće i međunarodno zakonodavstvo. Autor je osoba koja je svojim radom stvorila neko delo. To delo može biti napisano u obliku knjige, članka, belateristike ili naučnog rada, može biti reč o fotografiji, tabeli, muzičkom delu, softverskom programu, slici, skulpturi... Čin stvaranja je dovoljan da autor stekne prava nad tim delom. To pravo je regulisano zakonskim propisima i ugovorima koji su sastavni deo nacionalnog zakonodavstva u svim državama. U većini evropskih zemalja autorska prava obuhvataju moralni i materijalni aspekt. Moralni aspekt podrazumeva da se delo pripisuje njegovom autoru i da niko nema prava bez dozvole autora da to delo menja ili na bilo koji drugi način skrnavi, niti da ga prevodi na drugi jezik, adaptira za prikazivanje, ili da ga koristi bez navođenja imena autora. Materijalni aspekt iskorišćavanja autorskog dela podrazumeva da samo autor ima pravo da autorsko delo umnoži i na taj način ostvari materijalnu korist. Većina autora to svoje pravo prenosi na izdavačke kuće i sklapanjem ugovora sa njima ta prava prenose na njih. Izdavačke kuće se bave umnožavanjem i distribucijom autorskih dela i na taj način ostvaruju određenu materijalnu korist. U većini zemalja isti propisi regulišu autorska prava kako u sveri nauke, tako i u sveri književnosti, obrazovanja, zabave... Svaki zakon sadrži niz usvojenih javnih pravila koja važe u društvu. Zakon o autorskom i srodnim pravima Republike Srbije (,,Sl. glasnik RS“, br. 104/2009, 99/2011, 119/2012 i29/2016.) predstavlja zakonski koncept koji treba na osnovu usvojenih pravila da omogući autorima kontrolu nad korišćenjem njihovih dela. Svrha zakona je da zaštiti moralna prava autora i da omogući autorima finansijsku nadoknadu koja će ih stimulisati za dalje stvaralačke aktivnosti. Zakon garantuje isključivu zaštitu autora kao i kontrolu nad korišćenjem autorskog dela, štiteći ekspresiju ideje, procedure, otkrića, metode, koncepte. Ono što je važno jeste da same ideje i činjenice ne mogu biti zaštićene zakonom. Da bi autorsko delo moglo da uživa zakonsku zaštitu ono mora imati svoju formu, a to znači biti fiksirano u bilo kom obliku (papirnom, digitalnom..), mora biti izgovoreno, napisano, nacrtano. Za autorsko delo smatra se i još nezavršeno autorsko delo, delovi autorskog dela, naslov autorskog dela... Ono što je karakteristično za ekonomski aspekt autorskog prava jeste da to nije lično pravo i da se ono može preneti na izdavača ili neko drugo lice. Nad delima nastalim, u radnom odnosu nosilac autorskog prava je institucija koja je delo naručila. Autorska prava su vremenski ograničena. U Srbiji Zakonom o autorskom i srodnim pravima propisano je da ta zaštita traje 70 godina nakon smrti autora. Za autorska dela je karakteristično da su od svog nastanka prelazila državne granice pa je i razumljiva težnja međunarodne zajednice da se uspostavi međunarodna zaštita autorskih prava. Danas u svetu postoji veći broj međunarodnih konvencija koje su potpisale različite zemlje. Najširu primenu, možemo slobodno reći, ima Bernska konvencija koja je doneta 1886. i više puta revidirana. Bernska konvencija obavezuje svoje članice da autorsko pravo tretiraju na isti način kako za domaće tako i za strane autore. U pravnoj teoriji autorsko pravo svrstava se osim u privatno i u grupu prirodnih prava. Zato autorsko pravo pripada autoru činom samog ostvarenja dela. Zaštita autorskog prava je u suštini preventivno pravo koje je usmereno na postupanje drugih lica radi sprečavanja neovlašćene komercijalizacije - duhovne tvorevine autora. Živimo u svetu globalizovane ekonomije gde mediji i izdavačka industrija u sve većoj meri doživljavaju strukturne promene paralelno sa monopolizacijom i centralizacijom kontrole tržišta. Gotovo istovremeno u mnogim zemljama dolazi do slabljenja kontrole javnih isnstitucija a bitka za kontrolu nad pravima autora dobija sve šire razmere. U tom smislu i zaštiti prava autora se posvećuje sve veća pažnja. U uvodnom delu rada date su osnovne postavke značaja teme doktorske disertacije, definisan predmet i cilj istraživanja i postavnjene hipoteze istraživanja. Hipoteze na kojima je zasnovano istraživanje pri izradi ove doktorske disertacije odnose se na: 1. uticaj delotvornog sistema zaštite autorskih prava pri sklapanju izdavačkih ugovora na razvoj novih stvaralačkih poduhvata autora čime se utiče na brži ekonomski razvoj celokupnog društva; 2. kvalitetan izdavački ugovor potpisan između autora ili nosioca autorskih prava i izdavača znatno smanjuje mogućnost povrede autorskih prava i pozitivno utiče na razvoj izdavačke delatnosti. Opšti deo ovog rada odnosi se na nastanak i razvoj autorskog prava od antičkog doba do savremenog doba. U ovom delu data je analiza kako domaćeg tako i međunarodnog zakonodavstva koji predstavljaju izvore autorskog prava. Treći deo rada predstavlja analizu autorskog ugovora kroz opis elemenata autorskog ugovora. Ovaj deo rada bavi se subjektima autorskog prava, sadržinom autorskog prava, kao i ograničenjem autorskog prava. U trećem delu rada bavimo se i autorskim pravom kroz analizu razvoja privrednog društva, kao i načinima prenosa autorskog prava. Izdavački ugovor kao vrsta autorskog ugovora je tema četvrtog dela rada kroz koji je opisan pojam i karakteristike izdavačkog ugovora, vrste izdavačkog ugovora, a analizom pojedinih izdavačkih ugovora detaljno su opisani svi elementi izdavačkog ugovora, kao i prava i obaveze kako autora (nosioca autorskog prava), tako i izdavača. Peti deo disertacije odnosi se na vrste autorskopravne zaštite kao i analize zakona. U šestom delu rada prikazane su kroz analizu procedure pribavljanja rukopisa od autora u izdavačkoj kući pa do potpisivanja izdavačkog ugovora i isplate autorskog honorara. Istraživački deo rada obuhvata usmeno i pismeno istraživanje na zadate hipoteze rada, i predstavlja sedmi deo rada. U osmom delu rada dat je zaključak u kome smo objasnili postignute rezultate istraživanja. Ova tema je posebnog značaja s jedne strane u naučno-teorijskom smislu jer je reč o nedovoljno obrađenoj materiji pre svega u domaćoj stručnoj literaturi, a sa druge strane i u praktičnom smislu imajući u vidu učestalost raspravljanja o zahtevima za zaštitu prava autora. Relevantnu istraživačku građu čine domaći i strani izvori iz ove oblasti, analiza brojne sudske prakse, međunarodne konvencije, što predstavlja poseban doprinos u analizi i sistemskom izlaganju uočenih rezultata iztraživanja.

Предмет истраживања у овом раду је анализа уговора о делу од његовог постанка па до савременог доба. Анализом су обухваћени и уговори који су проистекли из уговора о делу, као што су уговор о грађењу, уговор о продаји, уговор о раду, уговор о превозу ствари и лица, уговор о ауторском делу. Пошто уговор о делу личи и на неке друге двострано обавезне уговоре, али се по својим особинама разликује и јасно издваја од њих, у раду је обрађена и ова проблематика. Односно дефинисана је разлика и сличности уговора о делу са наведеним уговорима. У том смислу, долази се до закључка да наведени уговори имају одређене сличности, али у исто време и одређене разлике које карактеришу сваки од њих. Уговор о делу је постојао још у римском праву и води порекло из уговора locatio conductio operis. То је уговор којим се једна страна conductor – обавезивала да изврши неки конкретан посао, као што је прављење ципела, превоз вина и сл., а друга страна locator се обавезивала да за то плати одређену накнаду. Оно што је веома занимљиво јесте то што је још у римском праву прављена разлика између обичних послова и оних послова за које је требало посебно образовање. Наиме, у римском праву, послови који су изискивали веће знање а које су поседовали посебно учени људи (учитељи, адвокати), нису били предмет locatio conductio operis него mandatuma који је био доброчини, односно бесплатни уговор. Из законске дефиниције о делу могу се извући и његове основне особине. У питању је именовани, двострано обавезни и теретни уговор, неформални (консенсуални), комутативни. Може имати и својство уговора intuitu personae, када га наручилац закључује с обзиром на посебна својства (стручна, научна, уметничка) посленика, у којем случају он своју обавезу не може преносити на треће лице. Иманентно својство овог уговора представља управо то што је оквир послова који се уговарају веома широк, зато што он обухвата послове засноване на некој телесној ствари, као што су нпр. производња, оправка, превоз, али и послове уметничке, научне или литералне вокације. За уговор о делу је карактеристично то што је наручилац заинтересован за резултат који посленик треба да постигне својим радом, односно ангажовањем својих физичких и интелектуалних способности. Ипак, као занимљиво се може навести то да посао на чије се извршење посленик обавезао не подразумева увек и постизање циља који се имао у виду приликом закључења уговора. Предмет уговора о делу чине посао извршиоца посла и награда за извршени посао. Наиме, уговор о делу је закључен када се стране сагласе о делу посленика и о награди коју дугује наручилац (битни елементи уговора). На основу спроведеног компаративног истраживања дошло се до закључка да је уговор о делу регулисан у грађанским законицима европских земаља и да се по својој правној суштини не разликује од законског појма уговора о делу који је регулисан у Закону о облигационим односима Републике Србије. У раду је направљен кратак осврт на будућу Грађански законик Републике Србије. Уочава се потреба законодавства за допуњавањем одредаба које регулишу уговор о делу. У раду је направљено истраживање у виду анкете. Испитано је 100 физичких и 50 правних лица. На основу поменутог истраживања, уочавамо да се правна и физичка лица слажу да Закон о облигационим односима задовољава потребе уговорних страна, али да је потребна измена и допуна одредаба које регулишу уговор о делу. Predmet istraživanja u ovom radu je analiza ugovora o delu od njegovog postanka pa do savremenog doba. Analizom su obuhvaćeni i ugovori koji su proistekli iz ugovora o delu, kao što su ugovor o građenju, ugovor o prodaji, ugovor o radu, ugovor o prevozu stvari i lica, ugovor o autorskom delu. Pošto ugovor o delu liči i na neke druge dvostrano obavezne ugovore, ali se po svojim osobinama razlikuje i jasno izdvaja od njih, u radu je obrađena i ova problematika. Odnosno definisana je razlika i sličnosti ugovora o delu sa navedenim ugovorima. U tom smislu, dolazi se do zaključka da navedeni ugovori imaju određene sličnosti, ali u isto vreme i određene razlike koje karakterišu svaki od njih. Ugovor o delu je postojao još u rimskom pravu i vodi poreklo iz ugovora locatio conductio operis. To je ugovor kojim se jedna strana conductor – obavezivala da izvrši neki konkretan posao, kao što je pravljenje cipela, prevoz vina i sl., a druga strana locator se obavezivala da za to plati određenu naknadu. Ono što je veoma zanimljivo jeste to što je još u rimskom pravu pravljena razlika između običnih poslova i onih poslova za koje je trebalo posebno obrazovanje. Naime, u rimskom pravu, poslovi koji su iziskivali veće znanje a koje su posedovali posebno učeni ljudi (učitelji, advokati), nisu bili predmet locatio conductio operis nego mandatuma koji je bio dobročini, odnosno besplatni ugovor. Iz zakonske definicije o delu mogu se izvući i njegove osnovne osobine. U pitanju je imenovani, dvostrano obavezni i teretni ugovor, neformalni (konsensualni), komutativni. Može imati i svojstvo ugovora intuitu personae, kada ga naručilac zaključuje s obzirom na posebna svojstva (stručna, naučna, umetnička) poslenika, u kojem slučaju on svoju obavezu ne može prenositi na treće lice. Imanentno svojstvo ovog ugovora predstavlja upravo to što je okvir poslova koji se ugovaraju veoma širok, zato što on obuhvata poslove zasnovane na nekoj telesnoj stvari, kao što su npr. proizvodnja, opravka, prevoz, ali i poslove umetničke, naučne ili literalne vokacije. Za ugovor o delu je karakteristično to što je naručilac zainteresovan za rezultat koji poslenik treba da postigne svojim radom, odnosno angažovanjem svojih fizičkih i intelektualnih sposobnosti. Ipak, kao zanimljivo se može navesti to da posao na čije se izvršenje poslenik obavezao ne podrazumeva uvek i postizanje cilja koji se imao u vidu prilikom zaključenja ugovora. Predmet ugovora o delu čine posao izvršioca posla i nagrada za izvršeni posao. Naime, ugovor o delu je zaključen kada se strane saglase o delu poslenika i o nagradi koju duguje naručilac (bitni elementi ugovora). Na osnovu sprovedenog komparativnog istraživanja došlo se do zaključka da je ugovor o delu regulisan u građanskim zakonicima evropskih zemalja i da se po svojoj pravnoj suštini ne razlikuje od zakonskog pojma ugovora o delu koji je regulisan u Zakonu o obligacionim odnosima Republike Srbije. U radu je napravljen kratak osvrt na buduću Građanski zakonik Republike Srbije. Uočava se potreba zakonodavstva za dopunjavanjem odredaba koje regulišu ugovor o delu. U radu je napravljeno istraživanje u vidu ankete. Ispitano je 100 fizičkih i 50 pravnih lica. Na osnovu pomenutog istraživanja, uočavamo da se pravna i fizička lica slažu da Zakon o obligacionim odnosima zadovoljava potrebe ugovornih strana, ali da je potrebna izmena i dopuna odredaba koje regulišu ugovor o delu. The subject of this paper is to analyze the service contract from its beginning until the present time. The analysis included contracts arising from the service contract, such as construction contract, contract of sale, work contract, transport contract of goods and persons, copyright contract. Since the service agreement has similarities with other two-sided, binding contracts but on the other hand its features vary and clearly stand out this paper deals with the issue by defining the differences and similarities of a sevice agreement compared to the aforementioned agreements. Therefore, it can be concluded that those agreements have certain similarities but at the same time there are differences characterising each of them. The service contract dates back to Roman law and originates from the contract locatio conductio operis, a contract by which one party conductor - obliged to perform a specific job, such as making shoes, the transport of wine etc. while the other party a locator obliged to pay the specified fee for the job. A very interesting curiosity is that even Roman law distinguished between regular work activities and those which required special education. In fact, in Roman law, work which demanded greater education that could have been provided only by highly educated people (teachers, lawyers) was not the subject of locatio conductio operis but of mandatum, a free of charge contract. With reference to the legal definition of work/service rhe main features of a service contract can be drawn. They can be named, two-sided, onligatory, informal (consensual), commutative agreements. They can be intuitu personae type of contract when a contracting party signs on an employee with regard to their specific expertise (professional, scientific, artistic) and in which case their obligation can not be transferred to a third party. An immanent feature of this agreement is the fact that the range of contracted work can be very broad as it includes tactile activities such as production, repair, transportation, as well as activities of artistic, scientific or literary vocation. A service contract is characterized by the fact that the contracting party is interested in the result of the employee's work and engagement of their physical and intellectual abilities. However, it is important to indicate that the work to which the employee commited does not always include target achievement planned at the time of agreement signing. The subject of a service contract are the work for which an employee is contracted and a reward for the completed work. The service contract is signed when the parties agree on the work of the employee and the reward to be paid by the contracting party (the essential elements of the contract). Upon conducted comparative research it can be concluded that the service contract is regulated in civil codes of European countries and legally is no different from the legal concept of a service contract regulated by the Obligations Law of the Republic of Serbia. This paper makes a brief reference to the future Civil Code of the Republic of Serbia. There is a need for supplementing the provisions of legislation regulating service contracts. The research conducted for this paper was done in the form of survey. The study included 100 individuals and 50 legal entities. Based on the research, it can be concluded that both physical and legal entities agree the Obligation Law meets their needs whereas the amendments to the provisions regulating service contract are necessary.