Search

Развој југословенског социјалистичког феминизма, у периоду од 1975. до 1990, из угла савремених теорија насталих на пресјеку анализа рода и класе, тема је ове докторске дисертације. Како би се одредило мјесто југословенског социјалистичког феминизма у љевичарској феминистичкој историји, прати се историја динамичног осноса покретâ за женску и радничку еманципацију од краја деветнаестог вијека, преко љевичарских феминистичких струја тзв. другог таласа, до савремених тенденција. Упоредном методом, интерпретирају се опуси Виде Томшич, Блаженке Деспот и Наде Лер-Софронић, према три критеријума: како ове ауторке реинтерпретирају класике марксизма; како објашњавају однос појмова класе и рода; и какав став имају према тзв. женском питању у оквиру радничког покрета, односно према феминистичким организацијама. На основу тога, у раду се препознају два оригинална југословенска љевичарска феминистичка приступа: самоуправни приступ женском питању, који настаје у традицији класичног марксизма, повезујући је са теоријом самоуправљања, и југословенски социјалистички феминизам, који критички приступа класичном канону, те премрежава и надграђује друготаласне лијеве приступе са теоријом и праксом самоуправљања. Проучавање овог корпуса текстова не задржава се само на интерпретацији прошлости, већ поставља питања од кључног значаја и за савремени тренутак, која се тичу могућности савезништва између феминизма и марксизма, као и других прогресивних покрета. Такође, успоставља се, током деведесетих година прошлог и прве деценије овог вијека накратко прекинут, континуитет са љевичарском феминистичком традицијом у регионалним оквирима, чиме се интервенише у поље југословенске историје теоријске мисли и феминизма и марксизма, The subject of this PhD thesis is the development of Yugoslav socialist feminism between 1975 and 1990, from the point of view of contemporary theories that emerged at the intersection of gender and class analysis. In order to delineate the position of Yugoslav socialist feminism in the history of leftist feminisms, we trace the dynamic relationship of women's and workers' liberation movements from the end of the 19th century, via so-called second-wave leftist feminist currents, to the modern tendencies. In particular, the thesis provides a comparative interpretation of the works by Vida Tomšič, Blaženka Despot and Nada Ler-Sofronić, according to these three criteria: how do these authors reinterpret the classics of Marxism; how do they explain the relationship of the concepts of class and gender; and what was their opinion on the so-called women's question within the workers' movement, that is, on feminist organizations. Based on this, we identify two original Yugoslav leftist approaches to feminism: the socialist self-management approach to the women's question, which emerged from the tradition of classical Marxism, linking it with the Yugoslav self-management theory, and the Yugoslav socialist feminism, which critically approaches the classical cannon, intersects and develops further on the second-wave leftist approaches in relation to the theory and practice of socialist self-management. In addition, the study of this corpus goes beyond mere interpretation of the past. It also addresses important questions for the present moment, regarding the possibilities of forging alliances between feminism and Marxism, as well as the other progressive movements. By doing so, we aim at re-establishing a continuity with the leftist feminist tradition in the region, a contiuity that was briefly interrupted during the 1990s and 2000s, and thus, at intervening into the history of Yugoslav thought on feminism and Marxism alike

The subject of this PhD thesis is the development of Yugoslav socialist feminism between 1975 and 1990, from the point of view of contemporary theories that emerged at the intersection of gender and class analysis. In order to delineate the position of Yugoslav socialist feminism in the history of leftist feminisms, we trace the dynamic relationship of women's and workers' liberation movements from the end of the 19th century, via so-called second-wave leftist feminist currents, to the modern tendencies. In particular, the thesis provides a comparative interpretation of the works by Vida Tomšič, Blaženka Despot and Nada Ler-Sofronić, according to these three criteria: how do these authors reinterpret the classics of Marxism; how do they explain the relationship of the concepts of class and gender; and what was their opinion on the so-called women's question within the workers' movement, that is, on feminist organizations. Based on this, we identify two original Yugoslav leftist approaches to feminism: the socialist self-management approach to the women's question, which emerged from the tradition of classical Marxism, linking it with the Yugoslav self-management theory, and the Yugoslav socialist feminism, which critically approaches the classical cannon, intersects and develops further on the second-wave leftist approaches in relation to the theory and practice of socialist self-management. In addition, the study of this corpus goes beyond mere interpretation of the past. It also addresses important questions for the present moment, regarding the possibilities of forging alliances between feminism and Marxism, as well as the other progressive movements. By doing so, we aim at re-establishing a continuity with the leftist feminist tradition in the region, a contiuity that was briefly interrupted during the 1990s and 2000s, and thus, at intervening into the history of Yugoslav thought on feminism and Marxism alike, Razvoj jugoslovenskog socijalističkog feminizma, u periodu od 1975. do 1990, iz ugla savremenih teorija nastalih na presjeku analiza roda i klase, tema je ove doktorske disertacije. Kako bi se odredilo mjesto jugoslovenskog socijalističkog feminizma u ljevičarskoj feminističkoj istoriji, prati se istorija dinamičnog osnosa pokretâ za žensku i radničku emancipaciju od kraja devetnaestog vijeka, preko ljevičarskih feminističkih struja tzv. drugog talasa, do savremenih tendencija. Uporednom metodom, interpretiraju se opusi Vide Tomšič, Blaženke Despot i Nade Ler-Sofronić, prema tri kriterijuma: kako ove autorke reinterpretiraju klasike marksizma; kako objašnjavaju odnos pojmova klase i roda; i kakav stav imaju prema tzv. ženskom pitanju u okviru radničkog pokreta, odnosno prema feminističkim organizacijama. Na osnovu toga, u radu se prepoznaju dva originalna jugoslovenska ljevičarska feministička pristupa: samoupravni pristup ženskom pitanju, koji nastaje u tradiciji klasičnog marksizma, povezujući je sa teorijom samoupravljanja, i jugoslovenski socijalistički feminizam, koji kritički pristupa klasičnom kanonu, te premrežava i nadgrađuje drugotalasne lijeve pristupe sa teorijom i praksom samoupravljanja. Proučavanje ovog korpusa tekstova ne zadržava se samo na interpretaciji prošlosti, već postavlja pitanja od ključnog značaja i za savremeni trenutak, koja se tiču mogućnosti savezništva između feminizma i marksizma, kao i drugih progresivnih pokreta. Takođe, uspostavlja se, tokom devedesetih godina prošlog i prve decenije ovog vijeka nakratko prekinut, kontinuitet sa ljevičarskom feminističkom tradicijom u regionalnim okvirima, čime se interveniše u polje jugoslovenske istorije teorijske misli i feminizma i marksizma

Globalizacija, svejedno da li se posmatra kao projekat ili kao proces, predstavlja planetarni događaj koji bitno utiče na društvene odnose i pravne institucije, u najširem značenju ovih pojmova. Samim tim, pojmovi prava, države, politike – podložni su novom razumijevanju, upravo zahvaljujući globalnim, planetarnim promjenama. Polazeći od stanovišta da globalizacija podrazumijeva – uspostavljanje svjetskog tržišta, i liberalne demokratije (Fukujama) koja garantuje, prije svega, slobodu preduzetništva i jednakost pred pravnim insitucijama, koje u globalizivanom svijetu treba da budu što je moguće više unifikovane, mogu se postaviti pitanja: (1) kakvu ulogu ima sport u globalizovanom svijetu i (2) kakav odnos prema sportu imaju države u kojima su na djelu ekonomske i društvene reforme čiji je cilj prihvatanje globlanog tržišta (slobodnog prometa ljudi, kapitala, roba i usluga) i načela liberalne demokratije (koja podrazumijevaju procese deregulacije, smanjenja opsega državnih ingerencija). Politika sporta u tranzicionim zemljama, naročito kada se radi o uspostavljanju i njegovanju široke sportske baze (dostupnosti sporta za sve), naglašeno je restriktivna. Ukoliko imamo u vidu da su ove promjene posledica deregulacije, koja je najdirektnije povezana sa uvođenjem slobodnog tržišta i uspostavljanjem liberalno-demokratskog uređenja, odnosno da je samo povlačenje države iz određenih područja socijalne brige (u šta spada i njegovanje široke sportske baze) kauzalno podređeno zahtjevima međunarodnih institucija (ekonomskih, kao što su Svjetska banka i MMF, i poltičkih, npr. institucija Evropske unije), istraživanje odnosa države i politke sporta u globalizovanom svijetu ima nesumnjivu društvenu aktuelnost. Istraživanje ovdje sporvedeno, koje treba da problematizuje promjene u razumijevanju uloge države u doba globalizacije, i njihov uticaj na državnu politiku sporta, ima interdisiplinarni karakter. Kombinujući teoretski rad sa radom na terenu, naše istraživanje, dosledno nave, Globalization, whether considered as a project or as a process, is a planetary manifestation that significantly influences social relations and legal institutions, in the broadest sense of these terms. Consequently, the concepts of law, state, politics - are subject to a new understanding, undeniably thanks to global, planetary changes. Starting from the view that globalization implies - the establishment of a world market, and liberal democracy (Fukuyama) which guarantees, above all, the freedom of entrepreneurship and equality before legal institutions, which in the globalized world should be as unified as possible, the questions can arise: (1) what is the role of sport in a globalized world, and (2) what kind of attitude towards sport have countries in which are economic and social reform processes are undergoing aiming at accepting the global market (free movement of people, capital, goods and services) and the principles of liberal democracy (which imply the processes of deregulation, reduction of the scope of state powers). The policy of sport in transition countries, especially when it comes to establishing and fostering a broad sports base (attainability of sports for all), is emphasized restrictive. If we bear in mind that these changes are the consequence of deregulation, which is most directly related to the introduction of a free market and the establishment of a liberal-democratic order, more exactly that the simple withdrawal of the state from certain areas of social care (which includes the cultivation of a broad sports base) is causally subordinate to the demands of the international institutions (economic ones, such as the World Bank and the IMF, and the political ones, for example, the European Union institutions), the examination of the relations between the state and the politics of sports in the globalized world has undoubted social actuality. The research here discussed, which should address the changes in understanding the role of the state in

Рад се у основи бави феноменом политичке фрагментације синдикалног плурализма у Србији уз посредовање експланаторне варијабле политичког идентитета најважнијих синдикалних конфедерација која се анализира из угла њених историјских корена. Претходећи, теоријски део рада у коме се тематизира однос синдиката и политичког система, има функцију прибављања неопходне теоријске оправданости истраживања, као и увођења у истраживачки проблем. Овај део је значајан јер указује на потребу разумевања саме суштине политичке функције савремених синдиката путем које они постају актери политичког процеса. Посматрана у одговарајућој временској перспективи, њене актуелне перформансе могу се једино на прави начин разумети једноставним увидом у формативни период развоја синдиката. Полазну основу рада представља детекција политичке немоћи синдиката у Србији која се манифестује у њиховим релацијама са државом, политичким партијама, приликом усвајања радног законодавства, спровођења процеса својинске трансформације, социјалног дијалога. Као једно од могућих објашњења кандидује се управо политичка фрагментација синдикалног плурализма. Аргументација се, стога, креће у правцу указивања на то да она негативно утиче на процесе дугорочног обједињавања синдикалних ресурса и остваривање заједничког и стратешки важног политичког утицаја. Политичка фрагментација синдикалног плурализма Србије је последица постојања дивергентних политичких идентитета три синдикалне конфедерације (Савеза самосталних синдиката Србије, УГС „Независност“, Асоцијације слободних и независних синдиката). Политички идентитети синдикалних конфедерација су значајна еспланаторна варијабла јер детерминишу њихову политичку функцију и представљају наслеђе дводеценијског развоја синдикалног плурализма у Србији. При томе, треба правити разлику између формативног периода (1990-е године) и фазе њихове репродукције (од 2001. па надаље). Сумарно, овај истраживачки подухват подразумева дефинисање: 1) синдиката као политичко-економског актер, The paper deals essentially with the phenomenon of political fragmentation of union pluralism in Serbia, with the intermediation of the explanatory variable of the political identity of the most important union confederations, which is analyzed from the angle of its historical roots. The previous,theoretical part of the paper in which the relationship between the union and the political system is discussed, has the function of obtaining the necessary theoretical justification of the research, as well as the introduction into the research problem. This part is significant because it points to the need of understanding the very essence of the political function of modern unions through which they become the actors of the political process. Observed in the appropriate temporal perspective, its actual performances can only be understood in the right way by a simple insight into the formative period of union development. This work's starting point is the detection of the political powerlessness of the unions in Serbia, which manifests itself in their relations with the state, political parties, in the adoption of labor legislation, the implementation of the process of ownership transformation, social dialogue. One of the possible explanations for this is the political fragmentation of union pluralism. Argumentation, therefore, moves in the direction of indicating that it negatively influences the processes of long-term merging of union resources and the achievement of a common and strategically important political influence. The political fragmentation of union pluralism in Serbia is a consequence of the existence of divergent political identities of the three union confederations (Confederation of autonomous trade unions of Serbia, the United branch unions "Nezavisnost", the Association of Free and Independent Unions). Political identities of trade union confederations are significant esplanatory variables because they determine their political function and represent th

Општа полазна основа рада је ситуација да демократски тип организације власти и друштвеног система има културно утемељење, односно суштинске културне предуслове од чијег присуства зависи могућност њеног установљења и опстанка. Анализа се фокусира на међузависност прихватања демократских вредности и културне партиципације, посебно културних потреба и потрошње, тј. културних пракси у Србији, уопште. Конкретни резултати огледају се у спецификацији фактора који су највише утицали и највише утичу на структурисање вредносног система, са једне стране, и ниво културне партиципације, са друге стране и могу се користити за утврђивање улоге коју има културна партиципација, нарочито сегмент културне потрошње у процесима конституисања вредносних образаца, али и конституисања друштвених група и њиховом деловању. Историјски посматрано, већина таласа модернизације Србије заустављана је ратовима који су у основи имали проблем националног питања, што је условило фиксираност елита на решавање националног и државног питања и њихову недовољну орјентацију на модернизацијске процесе. Карактеристике оваквог историјског наслеђа створиле су темељне претпоставке за специфичну пост социјалистичку трансформацију у Србији, која је значајно каснила у односу на друге пост социјалистичке земље, јер је настајала у периоду специфичног процеса блокиране трансформације. Једна од битних одлика ове трансформације у вредносном домену је постојање вредносне неконзистенције друштвених класа у Србији која се огледа кроз истовремено подржавање различитих вредносних оријентација у сфери политичке регулације и у сфери економске регулације друштвених односа, кроз раст либерално-демократске оријентације у домену политичке регулације, уз истовремено подржавање редистрибутивне улоге државе у домену економске регулације..., It is general assumption that democratic rule involves a social system rooted in culture i.e. that it involves crucial cultural prerequisites that affect the possibilities for its establishment and survival. This analysis focuses on interdependent acceptance of democratic values and cultural participation, especially in terms of cultural needs and consumption i.e. cultural practices in Serbia in general. Concrete results are reflected in specification of factors of highest influence to the structuring of the value system on the one hand, and the level of cultural participation on the other. They can serve to determine the role of cultural participation especially in the segment of culture consumption in the process of constituting value patterns, as well as forming and acting of social groups. Historically speaking, most Serbian modernization waves were halted by wars revolving around national issues. They caused fixation of the elites on the solving of the national and statutory questions and moved their focus away from the modernization processes. Such heritage has created basic assumptions for specific postsocialist reforms in Serbia which occurred considerably late in comparison to other post-socialist countries, within specific processes of blocked transformation. One of the important features of transformation in the domain of values is existence of valueinconsistent social classes in Serbia, reflected in simultaneous imitation of different value orientations in policy and regulation sphere and in the sphere of economic regulation of social relations through increase of liberal-democratic orientation in the domain of regulatory policy and imitative redistribution role of the state in the domain of regulatory economy...

Шест деценија на тлу Европе одвија се економски, социјални и политички in vivo експеримент којим је данас обухваћено готово пола милијарде људи..., An economical, social and political in vivo experiment has been going on European soil for six decades,now involving almost half a billion people...

Крај XX и почетак XXI века обележиле су драматичне промене на глобалном плану. Процеси демократизације, демократске трансформације и консолидације демократије, захватили су до тада тоталитарне комунистичке поретке Централне и Источне Европе, да би потом узели маха и у другим деловима света. Нови облици друштвених интеракција уз рушење дотадашњих баријера и пратећи „демократски дефицит“, отворили су простор за редизајнирање постојећих и увођење нових демократских установа. На почетку XXI века народне иницијативе и референдуми добијају на пуном значају, а грађани добијају све шире могућности да активно партиципирају у доношењу политичких одлука. Јачањем њихових когнитивних капацитета и одлуке које се доносе овим путем имају све већу политичку тежину. Институционални механизми директне демократије се уграђују у све већи број политичких система широм света. Кључни разлог овога тренда лежи у настојању да се између грађана и политичких агената како би се повратило пољуљано поверење у демократски облик владавине. Директна демократија неизбежно доприноси и јача међуграђанске везе, асоцијативну демократију, социјални капитал: најзначаjније компоненте за успешно функционисање демократског поретка. Директна демократија и учешће грађана у законодавним и контролним процедурама, као и активна грађанска партиципација у јавним пословима неизбежно воде демократској социјализацији. Из тог разлога, централне представничке институције, попут парламента, нису довољан гарант опстанка демократских вредности у једном друштву. Партиципативни и директно-демократски инструменти од посебног су значаја за грађанску социјализацију и изградњу демократске политичке културе. У савременим демократијама се углавном институционализује хибридни модел који с једне стране обухвата представничку демократију, док с друге стране она бива допуњена различитим облицима директне демократије, попут референдума и народних, грађанских иницијатива, The turn of the 21st century was marked by dramatic changes on a global scale. The processes of democratisation, democratic transformations and consolidations of democracy swept through the hitherto totalitarian communist regimes in Central and Eastern Europe, gaining additional momentum in other parts of the world. New forms of social interactions, combined with the breakdown of previous barriers and the accompanying “democratic deficit“ opened a space for re-designing of the existing and introduction of new democratic institutions. At the beginning of the 21st century, people's initiatives and referenda reach their full significance, while citizens enjoy increasing opportunities to actively participate in political decision-making. Along with the increase of their cognitive capacities, decisions made in this manner gain political weight. The institutional mechanisms of direct democracy are incorporated in a growing number of political systems around the world. The key reason behind this trend lies in the attempt to create a connection between citizens and political agents in order to restore the shaken confidence in the democratic system. Direct democracy inevitably contributes to and bolsters links among citizens, associative democracy, social capital – the key components for the successful functioning of democracy. Direct democracy and civil participation in public affairs inevitably lead to the democratic socialisation. For this reason, the central representative institutions, such as the parliament, do not provide sufficient guarantee for the survival of democratic values in society. The participatory and direct democracy instruments are of particular importance for civil socialisation and political culture creation. The model institutionalised in most contemporary democracies is a hybrid one including participatory democracy on the one hand, while on the other being complemented by different forms of direct democracy, such as referenda and people's, or civic

У систему вредности који је владајући већ више од пола века, сасвим је јасно да на делу имамо геостратешко моделовање света, чији је центар идеја о глобалној држави, о успостављању система у којем национална држава има све мањи значај, уступајући своје место наднационалним структурама. Последњих деценија, а посебно након светске економске кризе и великог избегличког таласа који управо потреса Европу а који су, удружени, довели до политичке нестабилности која се очитује у скоро свим сегментима политика ЕУ, као наднационалне организације пар екселанс, створено је погодно тле за појављивање и развој неонационализма, чије су карактеристике ксенофобија и антиимиграционизам. Предмет докторске дисертације јесу феномени глобалне друштвене неједнакости и антиимиграционизма, као и њихова политичко-идеолошка платформа, узрокована логиком глобализације у њеном најопштијем и најпрепознатљивијем виду, што подразумева економију, политику и културу, док је циљ дисертације указивање на везе између глобализације, друштвене неједнакости и ксенофобије, поготово у Европи, односно на значајан раст политичких снага екстремне деснице, који поспешује осећај неповерења и страха према странцима, последично и према имигрантима. Економске премисе филозофије глобализације подстичу раслојавање социјалне заједнице, имплицирајући глобалну неједнакост, ону унутар једне државе и ону на индивидуалном плану, класну, расну и сваку другу неједнакост. Поменута филозофија, а посебно њени социјално-економски елементи, национално сматрају секундарним вредношћу док у оквиру њих глобално тржиште и мултинационалне корпорације формулишу промене друштва у целини, поготово промене односа у свету рада, чиме снажно утичу на повећавање јаза између различитих слојева друштва, доводећи до шире социјалне кризе. Када аналитички посматрамо социјално-економске аспекте глобализације, уочавамо одређене правце развоја као што су формирање глобалних економских односа, постојање мултинационалне економске мреже и редефинисање тр, In the system of values which has been dominant for more than half the century, it is quite clear that, at the moment, we are witnessing the geostrategic modeling of the world, which has the idea of the global state in its center, the establishment of a system in which a national state has lesser and lesser importance, giving its place to supranational structures. In the last decades, especially after the global economic crisis and the large wave of refugees which are currently flooding Europe, which combined, have led to political instability which is manifested in almost all aspects of EU policy, as a supranational organization par excellence, the fertile ground for the emergence and development of the neo-nationalism, which is characterized by xenophobia and anti-immigrationism is created. The subject of the doctoral thesis are the phenomena of global social inequality and anti-immigrationism, as well as their political and ideological platform, caused by the logic of globalization in its most general and most recognizable form, which includes economy, politics and culture, while the goal of the thesis is to point out the links between globalization, social inequality, and xenophobia, especially in Europe, i.e. significant increase in the political power of the extreme right, which enhances the feeling of distrust and fear of foreigners, and, consequently, towards immigrants. The economic premises of globalization philosophy encourage social stratification of a community, while implying global inequality, the one within one state and the one at an individual level, class, racial and any other inequality. The abovementioned philosophy, especially its socio-economical elements, considers national as a secondary value, while within those elements, global market and multinational corporations formulate changes in a society as a whole, especially the change of relationships in the work domain, which strongly influence the increasing gap between the different strata of

Ова дисертација бави се политичком мишљу Афроамериканаца, а у фокусу су двојица несумњиво најзначајнијих афроамеричких мислилаца, Фредерик Даглас и Вилијам Де Бојс, и њихова различита виђења будућности Афроамериканаца у Сједињеним Државама..., This dissertation is dedicated to Afro-American political thought, and in its focus are, without doubt, two most prominent Afro-American thinkers, Frederick Douglass and William Du Bois, and their different views on the future of African Americans in the United States...

Социјална држава, и поред бројних предвиђања да ће подлећи под изазовима савременог друштва, и даље наставља да постоји као један од најзначајнијих начина остваривања социјалних права и социјалне сигурности грађана. Један од најважнијих изазова развоју социјалне државе јесте свакако неолиберални модел друштвеног развоја који није ни мало наклоњен социјалној држави, а који је на жалост постао доминантан облик теоријске парадигме и политичке праксе нашег времена. Од избора ова два модела друштвеног и политичког развоја зависи и начин на који ће бити организовани стратегија редуковања сиромаштва и остваривање социјалне кохезије. Социјална држава се у савременом друштву, које карактеришу динамичне друштвене и политичке промене, континуирано налази пред бројним институционалним и социјалним питањима. Предмет истраживања овог рада представљају модели социјалне државе, њена стратегија редуковања сиромаштва, као остваривање социјалне кохезије у контексту динамике савременог друштва, са посебним компаративним освртом на облике и институционалну праксу ових питања на примеру Србије у периоду од 2000. до 2013. године. Главна хипотеза од које овај рад полази је да социјална држава као комплексно институционално и политичко питање има дуготрајан социјални изазов да се избори са проблемом сиромаштва уз истовремено остваривање социјалне кохезије, а који не може бити превазиђен уколико и даље у савременом друштву доминира неолиберални концепт савремене државе..., A part from numerous predictions that the social state would succumb to the challenges of the contemporary society this still continues to exist as one of the most important forms of social rights realization as well as citizens’ social security. One of the most important challenges of the social state development is certainly a neoliberal model of the social development which is not at the least prone to the social state but which is unfortunately a dominant form of the theoretic paradigm and the political practice of our time. Since the existence of choice between these two models of the social and the political development there is a particular model for the organizing of the poverty reduction strategy and social cohesion achievement. The social state in the contemporary society characterized by dynamic, social and political changes is continuously facing numerous institutional and social problems. The object of this research is the existence of social state models, its poverty reduction strategy, especially pointing out to those models and the institutional practice of these problems on the example of Serbia from 2000 to 2013. The main hypothesis of this paper is that the social state as a complex, institutional and political issue has a long term social challenge to fight out the problem of poverty whilst at the same time achieving 9 the social cohesion. This problem cannot be surpassed unless in the contemporary society the neoliberal concept of the contemporary state stops being a dominant one...

Овај истраживачки напор нуди одговор на упитаност колико је Слободан Јовановић, као велико име српске друштвене науке, у своме научном делу био заокупљен сложеним корпусом српске политичке баштине. Овом истраживачком задатку припада „право првенства“ јер према научној мисли Слободана Јовановића успоставља нову сазнајну димензију стављајући у први план предуго научно затурену и политички затирану тему српске политичке традиције. Истраживач је у научном, интелектуалном и политичком отиску Слободана Јовановића „препознао“ афирматора политичке социологије и у склопу тога политичку традицију и процесе везане за њу. Користећи „традиционалне“ истраживачке методе и умеће прибирања поузданих научних сазнања аутор је доличну пажњу наменио теоријским аспектима српске политичке традиције. Као резултат истраживања научној јавности је понуђен разуђенији приступ категорији српске политичке традиције који у много чему премаша досадашња виђења ове тематике. Целину тог теоријског концепта српске политичке традиције творе: 1) извори (српска средњовековна држава и црква, косовски мит, епска поезија, историјске личности, византијски, османлијски и европски утицаји, значајни мислиоци, локални обичаји и светковине); 2) обележја (слободарство, правдољубље, родољубље, једнакост, неслога, ауторитарност, насиље и репресија, национализам, стереотипи); 3) садржина (устави, политичке институције, друга политичка и правна акта, парламентарни живот, страначке борбе, значајни политички догађаји и личности, политички ритуали, државни симболи и празновање), и 4) спољни и унутрашњи фактори који обликују политичку традицију (политичке елите, владари, народ, војска, савезници, светски тутори, интеграције, транзиције). У истраживању је потенцирана универзалност традиције као планетарне творевине која се прелива преко генерацијских граница, државних и националних међа, простора и времена. Традиција је означена као целина колективног искуства, устаљених схватања, понашања и вредности чиме је осигураван опс, This research has "priority", as according to the scientific theory of Slobodan Jovanovic, a new knowledge dimension is established imposing the scientific theme that was pushed away for long time, concerning the Serbian political tradition. The researcher of recognized intellectual and political heritage. Using "traditional" research methods and the knowledge of collecting reliable scientific knowledge, the author paid required attention to the theoretical aspects of the Serbian political tradition. As a result of the research, it is offered to the science publicity a weaker approach to the matter of the Serbian political tradition that overcomes in a great deal the existing view of this theme. The essence of this theoretical concept contains: 1. medieval Serbia and its church, the Kosovo myth, epic poetry, historical heroes, Byzantine Empire, Osmanli and European influence, eminent scientists, local costumes and events, 2. significations like freedom ship, justice, equality, conflict, the authorities, treasure and violence, nationalism, stereotypes, 3. the content ( regulations, political institutions, other political and legal acts, parliamental status, political fights, significant political affairs and persons, political procedures, governmental symbols and celebrations), and, 4. foreign and interior actors that construct the political tradition, political elites, rulers, people, army, allies, the world`s tutors, integration, transition. In this research it is stressed the universal tradition as a planet gain that is beyond generation borders, state and national borders, time and space. Tradition is marked as an overall national experience behavior and values that secure the existence development and personal identity same as the identity of society. Its role of "standard" is stressed, as well as the behavior in political life of Serbia in a longer time. Tradition gains the most valuable in political life. Each reasonable policy counts on political tradition as

Докторска дисертација "Улога синдиката у демократским променама и транзицијским земљама: Случај Србија (1990 - 2013)" бави се истраживањем деловања синдиката у оквиру укупне демократске транзиције у Републици Србији. Истраживање обухвата два аспекта: 1) аспект улоге коју је синдикат, као друштвени актер, остварио у периоду од 1990. до 2013. године у области економских односа и развоју укупног плуралистичког карактера српског друштва и 2) аспект потенцијала синдиката за даље конструктивно учешће у процесу консолидације демократије. У дисертацији се полази од релевантних историјских чињеница, у циљу теоријског образложења тезе о савременој улози синдикалног покрета, као класичног традиционалног друштвеног покрета и његовом месту у глобализованом друштву. Истраживање започиње освртом на основне елементе теорије синдиката: појмовно одређење, класификацију модела синдикалног организовања, врсте циљева, функција и метода деловања синдиката, те утврђивање корпуса синдикалних слобода и права, као интегралног дела корпуса међународно гарантованих људских и грађанских права. Прво поглавље дисертације бави се анализом положаја синдиката у условима савременог неолибералног окружења, са посебним акцентом на социјално-економске последице глобализације по свет рада. Идеализованој визији неолибералног поретка супростављају се тезе савремених теоретичара које трагају за социјално праведнијим начинима превазилажења растуће неједнакости и социјалног раслојавања. Други део рада, на основу теоријски заснованих критеријума за одређење степена демократске консолидације транзиционих промена у Републици Србији, идентификује кључне недостајуће претпоставке и степен утицаја њиховог одсуства на укупан исход транзиционог процеса. У том контексту, рад истражује утицај избора транзиционог модела на брзину и успешност реформи у Србији, са посебним освртом на ефекте процеса приватизације - како на укупни економски развој земље, тако и на положај запослених и синдиката., Doctoral dissertation "The role of trade unions in democratic changes in transition countries: The case of Serbia (1990 - 2013)" is engaged in exploration of the activities of the trade unions in the context of a democratic transition in Serbia. The survey covers two aspects: 1) aspect of the role played by the trade union, as a social actor, made between 1990 and 2013 in the field of economic relations and the development of the overall pluralistic character of Serbian society and 2) aspect of the potential of the trade unions to continue constructive participation in the process of consolidation of democracy. The thesis is based on the relevant historical facts, in order to theoreticaly explain the thesis of contemporary role of the trade union movement, as a classic traditional social movement and its place in a globalized society. The study begins with reference to the basic elements of the theory of trade unions: conceptual definition, classification model of union organization, types of goals, functions and methods of operation of trade unions, and forming corpus of trade union freedoms and rights, as an integral part of the corpus of internationally guaranteed human and civil rights. The first chapter of the thesis deals with the analysis of the situation of trade unions in contemporary neo-liberal environment, with special emphasis on the social and economic consequences of globalization for the world of work. Idealized vision of the neoliberal order is confronted to the thesis of the modern theorists searching for socially equitable ways to overcome growing inequality and social stratification.

An economical, social and political in vivo experiment has been going on European soil for six decades,now involving almost half a billion people..., Šest decenija na tlu Evrope odvija se ekonomski, socijalni i politički in vivo eksperiment kojim je danas obuhvaćeno gotovo pola milijarde ljudi...

Pitanje mogućnosti formiranja ekološkog pokreta u Srbiji u kontekstu postsocijalistiĉke transformacije društva i procesa evrointegracija, predstavlja predmet bavljenja ove doktorske disertacije. Rad se sastoji iz tri veće celine i poglavlja u kome su izneta zakljuĉna razmatranja. U prvom delu rada, razvijeni su uporedno-istorijski, kontekstualni, konceptualni i metodološki okvir istraţivanja, kao polazne osnove za dalje analize. Kako bi mogle biti obuhvaćene sve relevantne dimenzije kompleksnog fenomena ekološkog pokreta i sloţena mreţa ĉinilaca koji utiĉu na njegov nastanak i razvoj, u istraţivanju su kombinovano korišćene razliĉite metodološke tehnike: anketno ispitivanje stavova i praksi na reprezentativnom uzorku graĊana Srbije (N=1952) i predstavnika lokalnih samouprava (N=232), polustrukturisani intervjui sa predstavnicima nevladinih organizacija (N=44), kao i dve studije sluĉaja zajednica sa izraţenim ekološkim problemima - Panĉeva i Bora. Drugi deo rada je posvećen opisu i analizi pojedinaĉnih elemenata ekološkog pokreta: ekoloških aktivista, ekoloških grupa / organizacija, ekoloških mreţa, kolektivnog identiteta i ekoloških konflikata. Na osnovu detaljne analize karakteristika osnovnih elemenata pokreta, u zakljuĉnom poglavlju drugog dela rada daje se odgovor na pitanje: da li u Srbiji postoji ekološki pokret? Osnovni istraţivaĉki nalaz je da u Srbiji nije došlo do formiranja klasiĉnog participativnog tipa ekološkog pokreta, kakav je prisutan u zemljama Zapada. TakoĊe, nema ni naznaka znaĉajnijeg prisustva elemenata transakcionog ekološkog aktivizma (pokreta), ĉiji je prisustvo zabeleţeno u zemljama Centralne Evrope. Umesto toga, svedoci smo razvoja specifiĉnog modela ekološkog kolektivnog delanja koji smo nazvali "ekološkim trećim sektorom". Naime, za razliku od participativnog i transakcionog delanja, koji imaju naglašeno politiĉku dimenziju, aktivnosti organizacija u okviru trećeg sektora su preteţno "apolitiĉne" po karakteru, usmerene na pruţanje usluga, he environmental movement in Serbia, in the context of post-socialist transformation and the EU integration process. The paper consists of three major parts and the concluding chapter. In the first part a comparative - historical, contextual, conceptual and methodological framework of the research is developed, as a starting point for the further analyses. In order to capture all relevant dimensions of the complex phenomenon of environmental movement and the composite set of factors that influence its emergence and development, the study is using a combination of different methodological techniques: a survey of attitudes and practices based on a representative sample of Serbian citizens (N = 1952) and local government representatives (N = 232), in parallel with the semi-structured interviews with representatives of non-governmental organizations (N = 44), and the two case studies of communities with serious environmental problems – the municipalities of Pancevo and Bor. The second part contains the description and analysis of individual elements of the environmental movement: environmental activists, environmental groups / organizations, environmental networks, collective identity and environmental conflicts. Based on a detailed analysis of the characteristics of the key elements of environmental movement, the concluding chapter of this part of the paper offers an answer to the question - is there an environmental movement in Serbia? The main research finding is that participatory type of environmental movement that is typical for the Western countries has not been formed in Serbia. There are even no indications of the existence of significant elements of transactional environmental activism (movement), that is present in the countries of Central Europe. Instead, we are witnessing the development of a distinct model of collective environmental action that we have named "the third environmental sector". Different from the participative and transactional activism whic

Problematika multikulturalizma, pokrenuta teškoćama liberalnih demokratija u upravljanju etnokulturnim različitostima i njihovom inkorporiranju u postojeći institucionalni poredak, zaokuplja pažnju akademske laičke javnosti posljednjih godina. Pojam „multikulturalizam“ najčešće se upotrebljava u dva značenja. Najprije u deskriptivnom i neutralnom smislu kao sinonim za multikulturalnost, kada označava činjenicu postojanja kulturno-etničkog pluralizma unutar nacionalnih država. U užem smislu upotrijebljen pojam predstavlja ideološko-normativni i programsko-politički odgovor na izazov integracije različitih kulturno-etničkih manjina u nacionalnu državu, na način koji podrazumijeva priznanje njihovog kulturno-etničkog identiteta. Multikulturalizam se u političkom i teorijskom smislu, javlja kao reakcija na neuspjeh modela asimilacije u integraciji različitih kulturnoetničkih grupa u nacionalnu državu. Savremene države, posebno najrazvijenije, u uslovima globalizacije izložene su talasima imigranata različitih kulturno-etničkih obilježja. Ideal homogenosti kojem su težile nikada nije mogao biti do kraja sproveden, a model asimilacije se, počev od sedamdesetih godina XX vijeka, uglavnom označava kao nerealan, nepotreban i nepravedan. Globalizacija je doba koje, uprkos svojoj neuravnoteženosti, podrazumijeva mnogo intenzivnije slabljenje granica i uklanjanje barijera u odnosu na bilo koji prethodni istorijski period. S tim u vezi, može se naglasiti nekoliko procesa i promjena u zapadnoevropskim razvijenim demokratijama koji su u neposrednoj vezi sa globalizacijom a pogoduju, da tako kažemo, aktuelnosti i opstanku multikulturalizma. Najprije, globalizacija usložnjava kulturni pluralizam unutar velikog broja zemalja izazivajući tzv. „turbulenciju migracija“ što dalje stavlja u prvi plan problem integracije sve većeg broja imigranata različite kulturno-etničke pripadnosti. Globalizacija je umnožavanjem kulturno-etničke različitosti unutar razvijenih nacionalnih država intenzi, The issue of multiculturalism, launched by the difficulties of the liberal democracies in the management of ethno-cultural diversity and its incorporation into the existing institutional order, attracts the attention of academic lay public in recent years. The term "multiculturalism" is usually used in two senses. First, in a descriptive and neutral sense as a synonym for multiculturalism, when it refers to the fact of existing of a cultural and ethnic pluralism within the nation-state. In the strict sense used term is ideological and normative, programmatic and political response to the challenge of the integration of different cultural and ethnic minorities into the nation state in a way that implies recognition of their cultural and ethnic identity. Multiculturalism in a political and theoretical way occurs as a reaction to the failure of the assimilation model in the integration of a different cultural and ethnic groups into the nation-state. Modern states, especially the most developed ones, in the terms of globalization are exposed to waves of immigrants of a different cultural and ethnic characteristics. The ideal of homogeneity, which modern and developed contries desired, could never be fully implemented, and the model of assimilation, starting from the seventies of the twentieth century, is mainly defined as an unrealistic, unnecessary and unjust. Globalization is the age that, despite of its imbalances, involves much more intensive weakening of borders and the removal of barriers related to any previous historical period. In this regard, one can emhasize a few processes and changes in the developed Western European democracies, which are directly related to the globalization and are in the favor of relevance and survival of the multiculturalism. First, globalization is complicated by cultural pluralism within many countries causing the “Turbulence of migration”, that foregrounds the problem of integrating a growing number of immigrants of different cultur

Zaštićenim područjima u Republici Hrvatskoj upravljaju Javne ustanove za upravljanje zaštićenim dijelovima prirode koje se osnivaju uredbom Vlade; za zaštitu prirode u Republici Hrvatskoj nadležno je Ministarstvo zaštite okoliša i prirode pri čemu se upravni poslovi zaštite prirode obavljaju u Upravi za zaštitu prirode a stručni poslovi u Državnom zavodu za zaštitu prirode na državnoj razini te u Uredima državne uprave u županijama i Gradu Zagrebu nadležnima za poslove zaštite prirode, odnosno javnim ustanovama za upravljanje zaštićenim prirodnim vrijednostima županija, gradova i općina te javnim ustanovama nacionalnih parkova i parkova prirode. U upravljanju zaštićenim područjima u Republici Hrvatskoj izrazito je prisutna politička dimenzija budući da država svoja osnivačka i upravljačka prava prenosi na resorno ministarstvo (izvršno političko tijelo) koje zatim delegira menadžment koji neposredno upravlja zaštićenim područjem, pri čemu je teško ili nemoguće izbjeći politički utjecaj. Ovakvim izborom tipa upravljanja država se osigurava da će definirani politički ciljevi nacionalne razine biti implementirani na sve razine zaštićenog područja. Na takav način izabran menadžment generalno definira smjernice razvoja zaštićenog područja te se u smislu provedbe istih na nižoj hijerarhijskoj razini (zaštićenom području) između ostalog i politički dodatno osigurava na način da na prijedlog za to ovlaštenih tijela unutar zaštićenog područja odobrava/ usvaja/ donosi akte odnosno definira smjer daljnjeg razvoja zaštićenog područja. Upravno vijeće čije članove bira ministar resornog ministarstva upravlja zaštićenim područjem dok poslovanje ustanove koja upravlja zaštićenim područjem organizira i vodi ravnatelj kojeg na temelju javnog natječaja također imenuje ministar resornog ministarstva. Iz navedenog je vidljivo da je donošenje odluka u zaštićenom području u većoj ili manjoj mjeri politički uvjetovano te da sustav omogućava da se politička odluka (ne)posrednim putem integri, Protected areas in the Republic of Croatia are managed by public institutions that are founded by government directive; authorized for nature protection in the Republic of Croatia is the Ministry for environment and nature protection, and administrative affairs are officiated in the directorate for nature protection and professional affairs in Public institute for nature protection (national level) and public administration in counties and Zagreb authorized for nature protection affairs. In protected areas management in the Republic of Croatia political dimension is extremely present because the Government transfers its founder and managerial rights on to the authorized ministry ( executive political authority) which then delegates the management that directly manages protected areas, whereat it is not possible to avoid political impact. By choosing this type of management the Government ensures that the set political aims on national level will be implemented on all levels of the protected area management. In that way the management defines guidelines for protected areas development; also, to make sure that political aims are implemented in lower hierarchical levels ( protected areas), it authorises, adopts and brings documents i.e. defines the direction of further protected area developement. Members of Governinig council of the protected area are choosen and named by the ministar; the council manages protected area daily business activities are managed by general manager who is also ( after conducted public tender ) is also named by the ministar. All above shows that decision making in protected areas is in certain level politically conditioned, and that the system itself allowes political decision to (in)directly integrate in all levels of decision making, with or without the democratic ability to have influence on it, since the authotity that de facto suggests and makes decisions (ministry) is apsolute authority. Even though the position of general manager is n

Циљ овог рада је провера генералне хипотезе да је легитимна само она револуција која се изводи у име хуманих и рационалних циљева, ефикасним средствима примереним циљевима и чији резултати не поништавају циљеве. Историјска верификација обухватила је револуцију у Низоземској (1566-1609), Пуританску (1640-1660) и Славну револуцију (1688-1689) у Енглеској, Америчку револуцију (1775-1783), Француску буржоаску револуцију (1789-1799), Јулску револуцију у Француској 1830, Фебруарску револуцију у Француској 1848, Фебруарску и Октобарску револуцију у Русији 1917. године. У процесу истраживања примењене су историјско-компаративна, биографска метода и метода анализе садржаја, као и логички поступци анализе, синтезе и генерализације. У предреволуционарној и револуционарној ситуацији, легитимност „старог режима“ већ је озбиљно уздрмана, што омогућава почетни успех револуције. У процесу преношења легитимности са „старог режима“ на настајући „нови поредак ствари“, револуција прво стиче негативну легитимност, али она мора и јасно да означи свој циљ, како би се знало чему тежи и да би пружила гаранције да из ње неће проистећи само промена носиоца власти. То значи да она мора, поред обарања „старог режима“ да има и други циљ – успостављање новог поретка, са новим системом вредности и начином владања, а трајност и стабилност новог поретка не може да буде заснована на негативној легитимности, која нестаје уколико револуција не успе у свом науму и не испуни очекивања због којих је подигнута. Циљеви и вредности за које се револуција залаже, у име којих се подиже и због којих стиче подршку, представљају неку врсту замене за исправност владарског наслова. Они јој дају метаправну снагу и надлегално достојанство. Зато револуција може да изађе из правног оквира „старог режима“, а да не буде узурпаторска. Да б и ј една револуција била легитимна није, међутим, довољно да њени прокламовани циљеви буду узвишени. Важно је да поступци револуционара буду усмерени ка остваривању циљева револуције, ка, The aim of this study was to verify the general hypothesis which argues that a revolution is legitimate only if it is done in the name of humane and rational goals, conducted by efficient means that are consistent with the goals and if its results do not negate that goals. Historical verification included the Rrevolution in the Netherlands (1566-1609), Puritan (1640-1660) and the Glorious revolutions (1688-1689) in England, the American Revolution (1775-1783), the French Bourgeois Revolution (1789-1799), the July Revolution in France in 1830, the February Revolution in France in 1848, the February and the October revolutions in Russia in 1917. year. In the process of research were applied comparative historical, biographical method and the method of content analysis, and logical processes of analysis, synthesis and generalization. In pre-revolutionary and revolutionary situation, the legitimacy of the "old regime" has already been severely shaken, allowing the initial success of the revolution. In the process of transferring the legitimacy of the "old regime" to the emerging "new order of things," revolution firstly acquires a negative legitimacy, but it also has to promote clearly its goal, in order to know its tendency and to provide assurances that it will not result only in a change of government representatives. This means that revolution must have another goal, besides overthrowing the "old regime" and that goal is to establish a new order, a new value system and way of governance, and the durability and stability of the new regime can not be based on the negative legitimacy, which disappears if the revolution does not achieve its goals and does not meet the expectations. The aims and values of the revolution are a kind of replacement for the correctness of the ruler's title. They give to the revolution supreme strength and dignity. That is why the revolution can come out of the legal framework of the "the old regime" and at the same time not to be usurper. In

Ovo doktorsko istraživanje je nastalo s ciljem sticanja dubljeg uvida u domete, inicijative, i kontroverze delovanja ženskog pokreta u kontekstu bh. društva kao postsocijalističkog i postratnog. Pošli smo od okvira da je supstancijalna demokratizacija društva nemoguća bez rodne ravnopravnosti i proliferacije društvenih pokreta kao kolektivnih aktera civilnog društva (u ovom slučaju ženskog pokreta). Imajući u vidu da u načinu delovanja ali i istraživanjima civilnog društva u BiH dominiraju atomističke pretpostavke kao i orijentacija ka projektnom načinu delovanja i rada ženskih grupa, smatralo se bitnim artikulisati važnost i značaj društvenih pokreta kao takvih. Naglasak je bio na kvalitativnim metodama istraživanja koje su participativne i emancipatorske, imajući takođe u vidu da su društveni pokreti složeni fenomeni koji izmiču strukturaciji i kvantitativnim tehnikama istraživanja. Istraživanje je pokazalo da ženski pokret još nije dovoljno profilisan kao takav imajući u vidu trendove projektizacije, „nvoizacije“, elitizma i fragmentacije, nauštrb normativnih ideala civilnog društva i društvenih pokreta kao što su solidarnost, autonomija, antihijerarhija. No, imajući u vidu da se poslednjim teži i da same aktivistkinje kritički reflektuju postojeći trendove, i da se u društvenom diskursu referira na bh. ženski pokret, on zauzima vidljivo i značajno mesto u postojećim oblicima razvoja civilnog društva u Bosni i Hercegovini. Pri tome svakako treba imati u vidu i globalne okvire u kojima ženski pokret gubi svoju kontrakulturnu oštricu usled dominacije neoliberalne ideologije, kao i uspona različitih „regresivnih“ ideja i pokreta, a što se reflektuje i na bh. ženski pokret. Ono što je takođe uočeno je da bh. aktivistkinje imaju ambivalentan odnos prema feminizmu, i da pokušavaju da stvore poveznicu sa nekadašnjim socijalisti_kim periodom, insistirajući na kontinuitetu, samodefiniciji i autonomiji. Na taj način se prevladavaju donatorske politike „agenda setting“ (nam, The purpose of this doctoral research is to gain a deeper insight into achievements, initiatives and controversies of activism of women’s movement in the context of B&H as a postsocialistic and postwar society. It was conceived within the framework which proposes that substantial democratization of society is not possible without gender equality and proliferation of social movements as collective actors of civil society (in this case of women’s movement). Taking into account that the atomistic perception and project-driven way of working predominates in the way civil society (as well as research) in B&H operates, it was perceived as important to articulate the significance of social movements as such. The stress was on qualitative research methodology, which is participatory and emancipatory, considering the fact that social movements are complex phenomena that escape structuring and precise scientific measurement. The findings show that women’s movement in B&H has not been profiled yet, considering the trends of project-driven approach, „ngoization“, elitism and fragmentation, at the cost of normative ideals of civil society such as solidarity, autonomy, and anti-hierarchy. Yet, taking into account that the female activists strive toward these normative ideals, critically reflect the current trends, and that female activism is present in significant part in public discourse, women’s movement in B&H takes visible and significant place within the current streams of civil society development. At the same time, what also needs to be taken into account are global trends in which women’s movement loses its counter-cultural features due to the domination of neoliberal ideology, as well as the rise of different “regressive“ ideas and movements, which is also reflected on B&H women’s movement. It is also perceived that female activists in B&H have ambivalent attitudes toward feminism, and they strive to make connection with previous socialistic period, insisting on continui

Predmet analize ovog rada je odnos demokratije i medija u eri globalizacije, koji je složen a često i protivrečan. Naime, liberalna teorija je polazila od pretpostavke da bolja informisanost građana omogućava jačanje demokratije, što se nije uvek pokazalo tačnim. U meri u kojoj se demokratija formalno širi i postaje sve više „način života“, ona danas, paradoksalno, doživljava krizu na svom izvorištu. Tržišna ekonomija je kroz istoriju bila jedan od stožera demokratskog društva, jer, bez ekonomskih sloboda nema ni političkih. Međutim, paradoksalno, tržišna orijentacija medija, logika profita na kojoj s ve više funkcionišu u današnjem svetu, ne retko podriva njihovu ulogu u promovisanju demokratskih principa i borbi za opšte dobro. Umesto „četvrtog staleža“, mediji postaju prostor borbe za simboličku moć, odnosno nadmetanja oko stvaranja značenja i tumače nja stvarnosti. To je, zapravo, danas ključno poprište borbe u politici i javnom životu uopšte, umesto za klasične poluge vlasti. Naime, i majući u vidu sve veću složenost modernih društava, sve su učestalija mišljenja da je manipulacija neizbežna u libera lnim demokratijama, jer one nemaju resurse da zadovolje interese svih građana. Tako Lipmana (Lippmann), uznemirava činjenica da probleme koji uzdrmavaju demokratiju nije moguće rešiti demokratskim metodama. Zato je veoma važna uloga medija u određivanju a gende (agenda setting) – mada u krajnjoj instanci njenu suštinu oblikuju politički i ekonomski centri moći. Mediji ne kotrolišu politiku, ali kreiraju prostor u kome se danas uglavnom odvija politika, odnosno u kome je jedino moguć dijalog. Dakle, mediji r eaguju na te okolnosti, ali ih ne stvaraju. To znači da m ediji više slede nego što vode. Stoga se može reći da su osim kontrolora vlasti (watchdog), mediji, istovremeno, i „poslušno kučence“ (lap dog). Sve je više pokazatelja da su mediji opterećeni višes trukim hroničnim demokratskim deficitom, koji ne proizilazi samo iz njihovog neuspeha u konstituisanju demo, 8 SUMMARY The main purpose of this paper is to fathom the relat ionship between democracy and the media in the era of globalization, which is complex and often contradictory. Liberal theory is guided by the assumption that a better informed citizenry strengthens democracy, although this has not always proven to be corr ect. As formal democracy spreads – and from being originated as a rule it’s becoming more „lifestyle" - at the same time, paradoxically, it is suffering from a crisis at its core. The market economy has historically been considered one of the pillars of a democratic society, because, without economic freedoms political ones are inconceivable . However, paradoxically, a market driven media, the logic of profit which is ingrained in their operation in the contemporary world, often undermines their role in prom oting democratic principles and the search for the common good. Instead of playing the role of the „ Fourth Estate", the media become a space where competing interests battle over the symbolic power, creation and interpretation of meaning and reality. It is a key battlefield on which political and public battles are fought, rather than for the control over the traditional levers of power. G iven the increasing complexity of modern societies, manipulation appears inevitable within liberal democracies, because there are never enough resources to meet the demands of all citizens (Habermas). For that reason Lippmann confronts the disturbing awarnes that the problems that vex democracy seem unmanagable by democratic methods. The media's role is of the utmost import ance in setting society's agenda, although its essence is ultimately shaped by political and economic power centers which pull strings. The media does not neceserarly exert control over politics, however, they provide the space in which politics is played out, or the dialogue is only possible. In this sense, the media responds to circumstances but does not create them. This means that the me

Dоktоrskа disеrtаciја prаti rаzvој kоncеpаtа pоlitičkе lеvicе, pоlitičkе dеsnicе i pоlitičkоg cеntrа, оd njihоvоg nаstаnkа svе dо dаnаšnjih dаnа. Krоz gеnеrаlnо rаzmаtrаnjе оvih kоncеpаtа dоktоrskа disеrtаciја nudi i niz mini-biоgrаfskih pоrtrеtа znаčајnih tеоrеtičаrа i držаvnikа, kојi su оbеlеžili pоmеnutе pојmоvе u еvrоpskој pоlitičkој i intеlеktuаlnој istоriјi. Аutоr disеrtаciје, pоrеd disciplinоvаnоg iznоšеnjа nаučnih činjеnicа, nа litеrаlаn nаčin prеzеntuје intеrеsаntnu gеnеrаlnu fаbulu u kојој sе kао glаvni аktеri pојаvlјuјu vоdеćе ličnоsti mоdеrnе еvrоpskе istоriје. Disеrtаciја prikаzuје kаkо ćе, nеkаdа јеdinstvеni pоlitički prоstоri lеvicе i dеsnicе, u pоstmоdеrnоm vrеmеnu biti pоdеlјеni grаđаnskim i аntigrаđаnskim shvаtаnjеm pоlitikе, dоk ćе pоdеlа nа lеvicu i dеsnicu u njihоvim klаsičnim оblicimа biti јоš sаmо sеkundаrnа. Dоktоrskа disеrtаciја pоkаzuје dа nаs tо dоvоdi u јеdnu nоvu tеоriјsku i prаktičnu situаciјu, tе аutоr disеrtаciје u zаklјučnim nаpоmеnаmа rаdа zаklјučuје dа ćе zа stаbilnоst, dеlоtvоrnоst i lеgitimnоst pоlitičkih instituciја nа pоčеtku 21. vеkа biti pоtrеbnа јеdnа nоvа pоstidеоlоškа pоlitikа i pоstidеоlоškа pоlitičkа sоciоlоgiја., Doctoral dissertation follows the development of the concepts of the Political Left, the Political Right and the Political Center from the time of their creation to the present day. Through a general discussion of these concepts dissertation offers a series of mini - biographical portraits of important scholars and statesmen, who epitomized these concepts in European political and intellectual history. Author of dissertation, together with disciplined presentation of scientific facts, offers the interesting general story in which as the main actors appear leading figures of modern European history. The dissertation shows how, in the past a unique political space of the Left and the Right, in the postmodern period will be divided by civil and anti-civic understanding of politics, while the division between the Left and the Right in their classical forms remains only secondary. Doctoral dissertation finally demonstrates that previous happenings brings us into a new theoretical and practical situation, and the author of the thesis in the concluding remarks of work concludes that for stability, effectiveness and legitimacy of political institutions at the beginning of the 21st century we need a new post-ideological politics and post-ideological political sociology.

Doktorska disertacija nastoji da objasni rezultate višestranačkih parlamentarnih izbora u Srbiji od 1990. godine do prve mirne smene vlasti 2000. godine sa stanovišta informisanosti publike o izbornim opcijama. U njoj je potvrđena generalna hipoteza da su informativni televizijski programi o izborima za Skupštinu Srbije tokom 1990-tih godina onemogućavali slobodnu i poštenu utakmicu izbornih rivala. Umesto da biračima ponude adekvatne informacije kao osnovu za racionalan izbor, oni su sistematski favorizovali jednog izbornog učesnika u odnosu na druge. U radu se utvrđuju glavne medijske strategije uticaja na mišljenje birača na osnovu empirijske analize televizijske prezentacije izbora u periodu 1990-2000. godina. Kvantitativno-kvalitativna analiza sadržaja obuhvata redovne informativne programe i specijalizovane izborne programe proizvedene tokom kampanje za izbore za Skupštinu Srbije 1990, 1992, 1993, 1997. i 2000. godine. Analiza je fokusirana na utvrđivanje centralne strategije medijske prezentacije izbora u svakom pojedinačnom ciklusu, identifikovanje slike društvene i političke realnosti kao konteksta u koji se smeštaju informacije o aktivnostima izbornih učesnika, utvrdjivanje glavne teme-dileme izborne kampanje u odnosu na koju se pozicioniraju izborni učesnici i utvrđivanje televizijskih imidža glavnih izbornih rivala. Analizi medijske slike izbora prethodi razmatranje političkog, pravnog i medijskog konteksta u kome su izbori održani. Analiza je potvrdila radne hipoteze da je izborno izveštavanje državne televizije RTS (RTB) od 1990. do 2000. godine podsticalo biračku podršku za vladajuću stranku – Socijalističku partiju Srbije (SPS) ili njenu koaliciju – sistematskom diskriminacijom njenih izbornih rivala; da su specijalizovani izborni programi državne televizije favorizovali interese vladajuće partije SPS ili njene koalicije u odnosu na interese drugih izbornih učesnika i favorizovali interese izbornih učesnika u odnosu na interese birača; i da je redovn, The doctoral thesis aims to explain the results of multiparty parliamentary elections in Serbia from 1990 until the first peaceful change in power in 2000 from the standpoint of information about election options available to voters. The thesis confirms a general hypothesis that the information TV programs about elections for the Parliament of Serbia during the 1990-ies prevented a free and fair competition of election rivals. Instead of offering adequate information to voters as a basis for a rational choice, TV programs systematically favored one election participant over others. The thesis identifies the main media strategies of influencing the opinion of voters on the basis of empirical analysis of television presentation of elections in the period 1990-2000. The quantitative-qualitative content analysis is applied to regular news programs and specialized electoral broadcasts produced during campaigns for elections for the Parliament of Serbia in 1990, 1992, 1993, 1997 and 2000. The analysis is focused on identifying the central strategy of the media presentation in each election cycle, the picture of social and political reality as a context for the information on activities of election participants, the main issue of the election campaign and TV images of the main election rivals. The analysis of the media picture of the elections is preceded by a review of political, legal and media context in which the elections took place. The analysis confirmed the working hypothesis that the election coverage of the state television RTS (RTB) from 1990 until 2000 mobilized the voters’ support for the ruling party – Socialist Party of Serbia (SPS) or its coalition – by a systematic discrimination of its election rivals; that the specialized programs of the state television favored the interests of the ruling party SPS or its coalition in comparison to interests of other election contestants as well as the interests of election participants over the interests of voters; and