Search

Izveštaj o sistematskim arheološkim istraživanjima na lokalitetu Svinjarička čuka kod Lebana tokom 2018. i 2019. godine.

During the Epipaleolithic-Mesolithic periods, groups of foragers reduced their residential mobility and modified their subsistence strategies which gradually led to the farming system at the onset of the Neolithic. The archaeological complex of the Danube Gorges provides a valuable context to examine Mesolithic-Neolithic behavioral adaptations because of its continuous occupation and unique bioarcheological record. This thesis reconstructs dietary strategies by conducting new multi-isotopic analyses on human tissues in order to better apprehend: the relationships between foragers’ subsistence adaptations and socio-environmental changes, the ways of diffusion of new dietary behaviors and their biodemographic consequences. Stable isotope ratios are compared chrono-geographically and interpreted in the light of archaeological and biological contextual information. Results point to the increasing importance of anadromous fish in the subsistence from 7000 BC in a context of intensified occupation along the riverbanks. After 6200 BC, the local foragers were in direct contacts with Early Neolithic communities settled downstream, who favored the consumption of terrestrial resources probably from domestic species. Some first-generation migrants display stable isotope values characteristic of a terrestrial diet, while their descendants likely adapted to the local means of subsistence oriented toward fishing. Hence, the Neolithization of the Gorges encompasses complex behavioral interactions and gradual socio-cultural changes within a frame of subsistence continuity. Important differences distinguish the children feeding practices of the foragers of the Inner Gorges and of Early Neolithic individuals buried downstream. These different parenting strategies may have influenced the demography of Early Neolithic communities and could be amongst the explanations for the Neolithic Demographic Transition., Током епипалеолита и мезолита групе ловаца-сакупљача смањују мобилност и почињу да мењају своје прехрамбене навике, што постепено доводи до развоја пољопривреде почетком неолита. Археолошки локалитети у Ђердапу пружају драгоцен контекст за истраживање адаптација људи током мезолита и неолита, будући да су овде обале Дунава биле континуирано насељене, као и због јединственог биоархеолошког материјала. Ова теза бави се реконструкцијом стратегија исхране применом анализа стабилних изотопа узоркованих из људског ткива у циљу бољег разумевања: везе између адаптације исхране ловаца-сакупљача и промена у природном и социјалном окружењу, путева ширења нових образаца прехране и њихових биодемографских последица. Добијене вредности стабилних изотопа људи поређене су хронолошки и географски и интерпретиране у светлу археолошких и биолошких података. Резултати указују да око 7000 г. п.н.е долази до промене у обрасцима исхране локалног становништва која се огледа у повећаној употреби анадромних врста рибе, што се поклапа са интензивним насељавањем уз обале Дунава у Ђердапу. Након 6200 г. п.н.е ловци-сакупљачи у Ђердапу долазе у директни контакт са ранонеолитским заједницама које су живеле низводно, претежно у области Кључа, чија исхрана се базирала углавном на копненим изворима хране, углавном доместикованих биљака и животиња. Неки од миграната прве генерације имају вредности стабилних изотопа које указују на конзумирање копнених извора хране, док су њихови потомци усвојили локални начин прехране, где је риба имала важну улогу. Дакле, неолитизација Ђердапа обухвата комплексне, постепене интеракције и социо-културне промене у контексту континуитета у исхрани. Резултати показују и да су постојале различите стратегије прехране деце ловаца- сакупљача у унутрашњости Ђердапа у односу на исхрану деце ранонеолитских заједница које су живеле низводно, у области Кључа. Ове различите стратегије родитељства могле су утицати на демографију ранонеолитских заједница и бити једно од објашњења н