Search

Communities which form within the worlds of digital games, especially MMORPGs are, in theory, a-national, because the basic premise of digital worlds is their limitlessness and the overcoming of boundaries that exist in the physical world. Gamers from different European countries are based on servers which are designated as international (English language European servers), these people speak different languages, but English is the default lingua franca. Even though it is generally assumed that most guilds (communities) on these servers are international, there is also a strong tendency to form "national" guilds, comprised of gamers who speak the same native language. On the one hand, this is the consequence of the desire for better/easier understanding and communication within the community, but – as analyses of gamer behaviour on Chinese and Taiwanese servers show – also the assumption of shared cultural preferences, that serve to enhance the internal cohesion of the community. “National” guilds will often recruit members by publishing calls in their native language on public channels, which serves to deter anyone who doesn't speak the language in question. In these cases it is irrelevant where (in which country) the players are physically based, as the national borders are equated with the boundaries of language. This paper will analyze recruiting messages published by “national” guilds, the behaviour/attitudes of the players and the discussions of ethnic/national issues on public channels and social networks in the MMORPG World of Warcraft. The data shows that, regardless of the assumed lack of borders in digital worlds, boundaries in online spaces are often set in accordance with ideas about nations that players have in the physical world. On the other hand, there is the possibility that some gamers, through meeting and conversing with people from different countries and cultures in the digital world, correct and change the attitudes they formed in their physic

Privatnost se danas definiše pre svega kao privatnost podataka i razmatra se u kontekstu razvoja i primene savremenih informacionih tehnologija koje, zahvaljujući tome što su povezane na internet, omogućavaju prikupljanje, čuvanje i deljenje velikog broja podataka o ličnosti. Na taj način, ove tehnologije predstavljaju i svojevrsne nove sisteme nadzora koji funkcioniše uz pomoć algoritama, odnosno veštačke inteligencije koja se pojavljuje kao novi autoritet ili subjekt moći. Ovaj rad je posvećen ispitivanju uticaja novih informacionih tehnologija na (re)definisanje pojma i granica privatnosti aktivnih korisnika i korisnica ovih tehnologija u Srbiji posle 2000 godine. Njegovu okosnicu čini etnografsko istraţivanje o tome kako se različiti aspekti privatnosti i privatnog ţivota shvataju, ţive, čuvaju i brane i/ili izlaţu pogledima drugih i strateški koriste, pa i komoditizuju. Drugim rečima, ovo istraţivanje ima za cilj da ispita da li se i kako koncept privatnosti (pre)oblikuje pod uticajem primene ovih tehnologija u različitim domenima – interpersonalni odnosi, rad, slobodno vreme i zabava. Jedno od ključnih pitanja jeste kako korisnici/ce informacionih tehnologija u Srbiji kreiraju svoje konfiguracije odnosa između javnog i privatnog, odnosno pregovaraju o sopstvenim granicama privatnosti. Upravo zbog sveprisutnosti savremenih tehnologija koje omogućavaju nadzor, postavlja se pitanje šta je danas privatnost, da li je o privatnosti uopšte moguće govoriti 5 i kako ove tehnologije menjaju značenje samog koncepta, preoblikuju ga i daju mu neke nove dimenzije i značenja. Kako su pojam i granice privatnosti, kao uostalom i sadrţaj i obim primene digitalnih tehnologija, uvek deo širih društvenih, ekonomskih i političkih procesa odgovor ne moţe biti jednoznačan i moţe vaţiti samo za određenu sredinu i kontekst.S obzirom na specifičnosti njenog društveno-istorijskog i političkog razvoja i osobenu istoriju privatnog ţivota, Srbija mi se činila kao značajan i plodotvoran tere, Privacy is currently understood primarily as privacy of data and it is discussed in the context of information technologies which enable collection, storage and sharing of huge amounts of personal data and are hence also viewed as surveillance mechanisms aided by algorithms or AI which seem to be new subjects of power. This research explores the ways in which active users of these new information technologies in Serbia are (re)defining the concept of privacy and negotiating on their personal boundaries between private and public since 2000. Its basis is the ethnographic research on how different aspects of privacy and private life are being understood, experienced, protected and defended and/or exposed to views of others, strategically used and even commodified. The aim of this research is to investigate whether or how is the concept of privacy being (re)shaped with these new technologies in different spheres including interpersonal relationships, work, leisure and entertainment. One of the key questions is how the users of these technologies in Serbia manage to create their own private/public configurations and establish their own borders of privacy. Due to the omnipresence of surveillance technologies in everyday life, it is unclear what privacy actually is today, whether it is still legitimate to talk about it and how the technologies are changing the meaning of the concept and giving it new dimensions. Since the concept of privacy and new technologies are always a part of larger social, 8 economic and political processes, the answer is not straightforward and can only be valid for a specific local context. Since Serbia has a distinctive political context and unique history of private life, it seemed like a fruitful field to research new relations between informational technologies and privacy. The legal framework for privacy protection as it exists in modern western societies was practically non-existent until 2000. when Serbia (together with Montenegro) has sta

Ispituju se upotrebe i promene koncepta kulture Uneska iz perspektiva antropološke kulturne kritike i tumače u relacijama sa pitanjem o kapacitetima misije da stvara kulturu mira, Unesco usages and shifts in the understanding of the concept of culture are examined using perspectives of anthropological cultural critique, and interpreted in relation to the question of whether the Mission is capable to fulfil its goal of creating the culture of peace

The paper gives an overview of the prevalence of the analysis of science fiction literature and science fiction in other segments of popular culture in Serbian anthropology. This overview is preceded by a consideration of science fiction as a genre while keeping in mind the fluidity of the genre and the interweaving of subgenres as well as the transformations which science fiction is undergoing in certain media (books, films, TV shows and video games). In Serbian anthropology research on science fiction is more prevalent than the study of other phenomena, as the number of anthropologists whose work is represented in the paper is fairly large compared to the size of the anthropological community as a whole. The causes for this can primarily be found in a collective focus on questions such as: who are we and who the others are, what the basis of creating and building identity is or what the role of context in recognition of species is. Anthropology gives answers to these questions through the interpretation, explanation and understanding of the world around us, while science fiction does it through the literary considerations of these same questions.

Predmet istraživanja u ovom radu su tri srpska zoološka vrta: u Beogradu, na Paliću i u Jagodini. Prakse izlaganja egzotičnih životinja u ovim institucijama se sagledavaju kroz prizmu antropologije i istoriografije ljudsko-životinjskih odnosa, i tretiraju kao materijalni izrazi specifiĉnog odnosa prema modernosti na ovom prostoru. U radu je dat pregled antropoloških ideja o životinjama, od začetaka discipline do današnjih teorijsko-metodoloških dometa specijalističkog polja antropologije ljudsko-životinjskih odnosa, uz osvrt na pitanje životinja u domaćoj etnologiji. Ponuđena je skica istorijata izlaganja egzotičnih životinja u Evropi i predstavljeni su društveno-istorijski procesi koji su doveli do nastanka prvih modernih zooloških vrtova nakon Francuske buržoaske revolucije. Eksplicirana su tumačenja, prisutna u literaturi, koja ulogu i funkciju zooloških vrtova u zemljama EvroZapada objašnjavaju potrebom da se kolonijalna moć demonstrira publici kod kuće, ali i da se novonastala urbana radniĉka klasa 19. veka saobrazi buržoaskim načinima ponašanja. Budući da su se ovakva tumačenja pokazala kao nedostatna za razumevanje uloge i funkcije zooloških vrtova u Srbiji, jedan od osnovnih ciljeva ovog istraživanja bio je da se osmisli tumačenje analogno onom koje je dato u literaturi, koje bi bilo primenljivo na specifični društveno-istorijski i politički kontekst Srbije. U tu svrhu, izvršena je analiza diskursa i praksi tri srpska vrta, i ustanovljene su osnovne ideje koje su ulazile u njihovo osnivanje, ali i funkcionisanje danas. Na osnovu ovoga, ekstrapolirane su uloge i funkcije ovih institucija u različitim periodima srpske istorije - ugrubo, predratnom periodu, socijalističkom periodu, i periodu nakon političkih promena 2000. godine. Analiza je pokazala da su uloge i funkcije zooloških vrtova promenljive i usko povezane sa političkim kontekstom u kom ove institucije operišu, te da nije moguće dati objedinjenu teoriju. Ovo je ukazalo na manjkavosti raspoloživog teor, The research focuses on three Serbian zoos: in Belgrade, at Palić and in Jagodina. The practice of displaying exotic animals in these institutions is viewed through the prism of the anthropology and historiography of human-animal relations, and treated as a material display of the specific relationship to modernity in this locale. The paper gives an overview of anthropological ideas about animals, from the early years of the discipline up to the contemporary theoretical and methodological stances of the specific subfield of anthropology of human-animal relations, with a review of the animal issue in Serbian ethnology. I offer a draft of the history of displaying exotic animals in Europe and present the socio-historical processes which led to the establishment of the first modern zoos after the French revolution. I also give an overview of interpretations, present in the literature, which define the role of zoos in the EuroWest as institutions which served to demonstrate colonial power to audiences at home, and teach the newly-formed 19th century urban working classes bourgeois rules of conduct. Seeing as these interpretations were found lacking for the understanding of the role and function of zoos in Serbia, one of the main goals of this research was to construct an interpretation, analogous to the one given in the literature, which would be applicable to the specific socio-historical and political context of Serbia. In order for this to be done, an analysis of the discourses and practices of three Serbian zoos was conducted, and the basic ideas that went into their founding as well as contemporary operation were established. Based on this, the roles and functions of these institutions in different historical periods were extrapolated. Roughly, the historical periods are the pre-war period, the socialist period and the period after the political changes in Serbia that took place in 2000. The analysis showed that the roles and functions of zoos are mutable and close

Predmet istraţivanja u ovom radu su tri srpska zoološka vrta: u Beogradu, na Paliću i u Jagodini. Prakse izlaganja egzotiĉnih ţivotinja u ovim institucijama se sagledavaju kroz prizmu antropologije i istoriografije ljudsko-ţivotinjskih odnosa, i tretiraju kao materijalni izrazi specifiĉnog odnosa prema modernosti na ovom prostoru. U radu je dat pregled antropoloških ideja o ţivotinjama, od zaĉetaka discipline do današnjih teorijsko-metodoloških dometa specijalistiĉkog polja antropologije ljudsko-ţivotinjskih odnosa, uz osvrt na pitanje ţivotinja u domaćoj etnologiji. PonuĊena je skica istorijata izlaganja egzotiĉnih ţivotinja u Evropi i predstavljeni su društveno-istorijski procesi koji su doveli do nastanka prvih modernih zooloških vrtova nakon Francuske burţoaske revolucije. Eksplicirana su tumaĉenja, prisutna u literaturi, koja ulogu i funkciju zooloških vrtova u zemljama EvroZapada objašnjavaju potrebom da se kolonijalna moć demonstrira publici kod kuće, ali i da se novonastala urbana radniĉka klasa 19. veka saobrazi burţoaskim naĉinima ponašanja. Budući da su se ovakva tumaĉenja pokazala kao nedostatna za razumevanje uloge i funkcije zooloških vrtova u Srbiji, jedan od osnovnih ciljeva ovog istraţivanja bio je da se osmisli tumaĉenje analogno onom koje je dato u literaturi, koje bi bilo primenljivo na specifiĉni društveno-istorijski i politiĉki kontekst Srbije. U tu svrhu, izvršena je analiza diskursa i praksi tri srpska vrta, i ustanovljene su osnovne ideje koje su ulazile u njihovo osnivanje, ali i funkcionisanje danas. Na osnovu ovoga, ekstrapolirane su uloge i funkcije ovih institucija u razliĉitim periodima srpske istorije - ugrubo, predratnom periodu, socijalistiĉkom periodu, i periodu nakon politiĉkih promena 2000. godine. Analiza je pokazala da su uloge i funkcije zooloških vrtova promenljive i usko povezane sa politiĉkim kontekstom u kom ove institucije operišu, te da nije moguće dati objedinjenu teoriju. Ovo je ukazalo na manjkavosti raspoloţivog teor, The research focuses on three Serbian zoos: in Belgrade, at Palić and in Jagodina. The practice of displaying exotic animals in these institutions is viewed through the prism of the anthropology and historiography of human-animal relations, and treated as a material display of the specific relationship to modernity in this locale. The paper gives an overview of anthropological ideas about animals, from the early years of the discipline up to the contemporary theoretical and methodological stances of the specific subfield of anthropology of human-animal relations, with a review of the animal issue in Serbian ethnology. I offer a draft of the history of displaying exotic animals in Europe and present the socio-historical processes which led to the establishment of the first modern zoos after the French revolution. I also give an overview of interpretations, present in the literature, which define the role of zoos in the EuroWest as institutions which served to demonstrate colonial power to audiences at home, and teach the newly-formed 19th century urban working classes bourgeois rules of conduct. Seeing as these interpretations were found lacking for the understanding of the role and function of zoos in Serbia, one of the main goals of this research was to construct an interpretation, analogous to the one given in the literature, which would be applicable to the specific socio-historical and political context of Serbia. In order for this to be done, an analysis of the discourses and practices of three Serbian zoos was conducted, and the basic ideas that went into their founding as well as contemporary operation were established. Based on this, the roles and functions of these institutions in different historical periods were extrapolated. Roughly, the historical periods are the pre-war period, the socialist period and the period after the political changes in Serbia that took place in 2000. The analysis showed that the roles and functions of zoos are mutable and close

Mountain border area of Serbia is characterized by high potential and significance in the function of surface waters springs. In the past period, a considerable part of these areas was proclaimed surface waters springs. For the purpose of this paper, border area of Serbia towards Macedonia is defined by iso-border of 30 km. Ten individual, whole or partial, territories of surface waters springs have been located there. In the West-East line, they are spatially grouped into three larger wholes. Four accumulations have been established in the area, three are planned for construction by 2021, while five locations have been booked for the implementation of long-term water supply goals., Planinski pogranični prostor Srbije ima veliki potencijal i značaj u funkciji izvorišta površinskih voda. U proteklom periodu značajan deo ovih prostora je proglašen izvorištima površinskih voda. Za potrebe ovog istraživanja pogranični prostor Srbije prema Makedoniji definisan je izofrontirom od 30 km. Na njemu je locirano 10 pojedinačnih, u celini ili delimično, teritorija izvorišta površinskih voda. U pravcu istok zapad prostorno su grupisane u tri veće celine. Na ovom prostoru su formirane četiri akumulacije, tri su planirane za izgradnju do 2021. godine, a pet lokacija je rezervisano za realizaciju dugoročnih ciljeva vodosnabdevanja.

Етноархеологија керамике је научна област која је у свету интензивно заступљена већ више деценија. Циљ ове докторске тезе је да истражи и формулише нове перспективе и методе етноархеолошког проучавања керамике какве до сада нису примењиване у српској археологији. Истраживачка питања овде постављена односе се на технолошки процес производње керамике, на употребу керамичких посуда и трагове које производња и употреба остављају у археолошком запису. Установљено је да технолошки процес израде керамике има одређене законитости које ограничавају број могућих варијабли у оперативном ланцу, али да њихове комбинације могу бити разноврсне и да их је на конкретним случајевима истраживаних заједница у прошлости тешко установити. Потврђена је претпоставка да материјал диктира технику, односно да су одабир глине и примеса у директној вези с начином на који ће посуда бити моделована и с њеном функцијом. Разматрана су питања технолошке универзалоности и технолошког континуитета у керамичкој производњи, елементи који су заједнички свим познатим технолошким процесима израде керамике и могуће преломне тачке које су довеле до промена. Потврђено је да ручно витло представља технолошки степен развитка керамичке прозводње, али и технолошки оптимум у одређеним случајевима. Резултати истраживања сугеришу претпоставку да прошлост и садашњост производње и употребе керамике повезује непрекинута нит развоја, низ догађаја који су утицали да се искуствено дође до оптималних решења у зависности од потреба, што је обезбедило континуитет знања и умећа преношених кроз време и простор. То потврђује актуелна, разнолика грнчарска пракса која сугерише да једном усвојена знања и вештине у технологији керамике нису нестајали открићем нових техника и техничких помагала, већ је настављена њихова паралелна пракса., Ceramic ethnoarchaeology is a scientific field intensively present in the world for several decades already. This doctoral thesis is aimed at researching and formulating such new perspectives and methods of the ethnoarchaeological study of ceramics that have not been applied in Serbian archaeology so far. The research questions posed in this paper are related to the technological process of ceramic production, the use of ceramic vessels and the traces that such production and use leave in the archaeological record. A fact has been established that in the technological process of ceramic manufacturing there are certain regularities limiting the number of possible variables in the operational chain, but that their combinations can be diverse and that, in the concrete cases of the researched communities in the past they are difficult to determine. The assumption that a material dictates a technique i.e. that a choice of clay and admixtures is directly connected with the manner in which a vessel will be modelled and its function has been confirmed. The questions of technological universality and technological continuity in ceramic production, the elements common to all the known technological processes of ceramic manufacturing, and possible breakpoints that have led to changes have been discussed. That the hand-wheel accounts for both the technological degree of the development of ceramic production and the technological optimum in certain cases has been confirmed. The research results suggest the assumption that the past and the present of the production and use of ceramics are interconnected by an uninterrupted thread of development, a series of events having had an influence on empirically coming to optimal solutions depending on the needs, which has ensured the continuity of knowledge and skills conveyed through time and space. This is confirmed by the current, diverse pottery practice suggesting that the knowledge and skills once having been adopted in ceramic tech

Антрополошки дискурс о феномену етнотуризма у транзиционој Србији најпре се очитава у постојању комплексно установљених релација тржишног пословања према свеобухватним променама друштвено-културне заједнице. Сукцесивна девастација економског и друштвеног система вредности током позног социјализма, распада Југославије и предтранзиције, допринели су томе да, парадоксално, међу припадницима интересних група и туристичких посленика, као један од најзначајнијих туристичких ресурса буду препознати одређени циљеви и резултати културно злоупотребљаваних и политизованих процеса ретрадиционализације. Непосредне последице промена у системима вредности и политичке инструментализације привредно-друштвеног окружења утицале су на то да настанак и утемељавање антрополошко-туризмолошког феномена српског етнотуризма умногоме одреде варијетети конструкта о идентитету српства, традиције и светосавског православља. Туризам у статусу глобално препознатог ресурса за опоравак и привредно јачање недовољно развијених држава, утицао је на то да сви учесници у етнотуризму Србије усвоје конструкте идентитета као један од приоритетних ресурса за дефинисање специфичности локалних културних изражаја као основе за креирање садржаја у циљу настанка квалитетног туристичког доживљаја. Одговор на актуелне туристичке трендове препознаје се у домену бриколираних елемената туризма културног наслеђа, уз учешће елемената из оквира сеоског, руралног, урбаног и других облика селективног и тематског туризма. У синхроној перспективи посматрано, етнотуризам у Србији почива на три угаона камена: музејском туризму, манифестационом туризму и туризму етнонасеља, а истим следом, дистрибуција ауторитета која произилази из тога заснована је на конструктима идентитета о народу/нацији, потом, на фолклоризованим идентитетским маркерима путем којих се идеја традиционалног транспонује у савремено, а напослетку и на основу идентитетских склопова који проистичу из личних читања културног система вредности. Следећа димензија с, The anthropological discourse of the phenomenon of ethno-tourism in Serbia during the transition period is primarily reflected in the complex relationship between the market economy model and comprehensive changes in the socio-cultural community. The successive devastation of the economic and social value system in late socialism, the disintegration of Yugoslavia and the pre-transition period gave rise to the situation in which, paradoxically, certain objectives and results of politicized processes of re-traditionalization, which could easily be misused, were recognized as one of the most important tourist resources among various stakeholders and prominent figures in tourism. Due to direct consequences of changing value systems and political instrumentalization of the socio-economic environment, the emergence and formation of an anthropological and tourismological phenomenon of Serbian ethno-tourism were largely determined by the varieties of the construct of a Serbian identity, tradition and Serbian Orthodox Christianity established by Saint Sava. As a globally recognized resource for the recovery and economic strengthening of underdeveloped countries, tourism encouraged all participants in ethno-tourism in Serbia to adopt identity constructs as one of the priority resources in defining the specific features of local cultural expressions as the basis for creating various types of content aimed at achieving quality tourism experience. The response to current tourist trends is identified in bricolaged elements of heritage tourism, including elements of the framework of rural, urban and other forms of selective and thematic tourism. In a synchronic perspective, ethno-tourism in Serbia rests on three cornerstones: museum tourism, event tourism and tourism in ethno villages. By analogy, the ensuing distribution of authority rests on identity constructs of a people/nation, folklorized identity markers through which the idea of traditional is transposed into modern, and f

Имајући у виду високе стопе раста spa и wellness туризма на глобалном нивоу, квантитет и квалитет конкурентских понуда бележи континуирани раст, те је у таквим условима врло захтеван задатак изборити се за адекватну позицију на тржишту. Будући да се Србија, упркос изузетно повољним природним ресурсима за развој бањског туризма, још увек убраја у недовољно развијене дестинације, од посебног значаја за будуће унапређење овог вида туризма и позиционирање бања као туристичких дестинација на међународном туристичком тржишту, јесте управо њихова трансформација од традиционалних лечилишта у модерне центре spa и wellness туризма. Основни циљ истраживања у оквиру ове дисертације је постављање научно релевантних основа тумачења процеса трансформације традиционалних бања Србије у савремене центре spa и wellness туризма, које ће бити апликативно прихватљиве и поткрепљене адекватним теоријским оквиром. Задаци истраживања односили су се на разраду проблематике туризма у бањама Србије, с једне стране анализом мотивације туриста који посећују бање, а са друге анализом атрибута атрактивности бања. У дисертацији се покушао развити модел који би обухватио све факторе који утичу на процес доношења одлуке туриста када је реч о избору бање као места за одмор. Досадашње студије или су обухватале само мотивацију (push и pull мотиве) или само ограничења, док је у овој студији представљен интегралан модел који укључује сва три фактора. Разумевање и прилагођавање мотивацији и понашању туриста је једини начин да бање буду конкурентне на туристичком тржишту. Анкетно истраживање спроведено је на узорцима туриста у више бања у Србији. Анализа свих фактора који утичу на процес доношења одлуке о избору бања као туристичких дестинација у Србији урађена је уз помоћ аналитичко - хијерархијског процеса (АХП метод)., Bearing in mind the high growth rates of spa and wellness tourism on a global level, the quantity and quality of competitive bidding has continuous growth, and in these conditions it is extremely difficult for everyone to get adequate market position. Since Serbia, despite the extremely favorable natural resources for the development of spa tourism, is still among the underdeveloped destinations, of particular importance for the future improvement of this type of tourism and positioning of spas as a tourist destination on the international tourist market is the transformation of the traditional spas in modern spa centers and wellness tourism. The main aim of the research part of this thesis is to set up a relevant scientific basis for interpretation of the transformation process of traditional spas Serbia into modern centers spa and wellness tourism; this basis must be applicable, relevant and supported by adequate theoretical framework. The task of this research was to identify the problems of development of tourism in Serbian spas, on the one hand through the analysis of the motivation of tourists who visit spas, and on the other by analyzing attributes of attractiveness spas. This thesis aims to develop a model that would encompass all the factors that influence the decision-making process of tourists when it comes to choosing the spa as a place to rest. Previous studies either included only motivation (push and pull motives) or constraints, while this study presents an integrated model that includes all three factors. Understanding and adapting to the motivation and behavior of tourists is the only way to be competitive at the spa tourism market. The survey was conducted on samples of several tourists in spas in Serbia. Analysis of all the factors that influence the decision-making process on the selection of spas as tourist destinations in Serbia was carried out with the help of Analytical - Hierarchy Process (AHP method).

Ваљевске планине су део јединственог венца Подрињско–ваљевских планина, који представља истакнуту црту рељефа западне Србије. Простиру се у смеру запад–северозапад – исток–југоисток, од превоја Прослоп, који одваја Соколске планине (подрињски низ) од Медведника (ваљевски низ) до Проструге, на крајњим североисточним обронцима Рајца изнад Бољковачког раседа. Ваљевске планине чине: Медведник, Јабланик, Повлен, Магљеш, Маљен, Сувобор и Рајац. Природна разноликост Ваљевских планина од литолошке грађе, преко климатских одлика до биљног покривача резултирала је разноврсношћу вода и њихових појава. Тиме је иницирано ово истраживање, са циљем детаљног упознавања особености – богатства и разноврсности површинских вода овог краја и њихових односа, као и природно–географских услова који су их обликовали..., The Valjevo mountain range is part of a unique range of Podrinje–Valjevo Mountains, which at the same time represents a prominent characteristic of western Serbia relief. Valjevo mountains stretch in the west–northwest – east–southeast direction, from Proslop mountain pass, which separates Sokolske mountains (Podrinje range) from Medvednik (Valjevo range), all the way to Prostruga at the farthest northeast slopes of Rajac mountain above Boljkovački fault. Valjevo mountains include Medvednik, Jablanik, Povlen, Maglješ, Maljen, Suvobor and Rajac. The natural diversity of Valjevo mountains including their lithological composition, climatic features and plant cover has resulted in a variety of waters and their phenomena. This fact initiated a detailed research of the richness and diversity of surface waters in this area and their relationships, as well as of natural and geographical conditions that formed these phenomena...

Bearing in mind the high growth rates of spa and wellness tourism on a global level, the quantity and quality of competitive bidding has continuous growth, and in these conditions it is extremely difficult for everyone to get adequate market position. Since Serbia, despite the extremely favorable natural resources for the development of spa tourism, is still among the underdeveloped destinations, of particular importance for the future improvement of this type of tourism and positioning of spas as a tourist destination on the international tourist market is the transformation of the traditional spas in modern spa centers and wellness tourism. The main aim of the research part of this thesis is to set up a relevant scientific basis for interpretation of the transformation process of traditional spas Serbia into modern centers spa and wellness tourism; this basis must be applicable, relevant and supported by adequate theoretical framework. The task of this research was to identify the problems of development of tourism in Serbian spas, on the one hand through the analysis of the motivation of tourists who visit spas, and on the other by analyzing attributes of attractiveness spas. This thesis aims to develop a model that would encompass all the factors that influence the decision-making process of tourists when it comes to choosing the spa as a place to rest. Previous studies either included only motivation (push and pull motives) or constraints, while this study presents an integrated model that includes all three factors. Understanding and adapting to the motivation and behavior of tourists is the only way to be competitive at the spa tourism market. The survey was conducted on samples of several tourists in spas in Serbia. Analysis of all the factors that influence the decision-making process on the selection of spas as tourist destinations in Serbia was carried out with the help of Analytical - Hierarchy Process (AHP method)., Imajući u vidu visoke stope rasta spa i wellness turizma na globalnom nivou, kvantitet i kvalitet konkurentskih ponuda beleži kontinuirani rast, te je u takvim uslovima vrlo zahtevan zadatak izboriti se za adekvatnu poziciju na tržištu. Budući da se Srbija, uprkos izuzetno povoljnim prirodnim resursima za razvoj banjskog turizma, još uvek ubraja u nedovoljno razvijene destinacije, od posebnog značaja za buduće unapređenje ovog vida turizma i pozicioniranje banja kao turističkih destinacija na međunarodnom turističkom tržištu, jeste upravo njihova transformacija od tradicionalnih lečilišta u moderne centre spa i wellness turizma. Osnovni cilj istraživanja u okviru ove disertacije je postavljanje naučno relevantnih osnova tumačenja procesa transformacije tradicionalnih banja Srbije u savremene centre spa i wellness turizma, koje će biti aplikativno prihvatljive i potkrepljene adekvatnim teorijskim okvirom. Zadaci istraživanja odnosili su se na razradu problematike turizma u banjama Srbije, s jedne strane analizom motivacije turista koji posećuju banje, a sa druge analizom atributa atraktivnosti banja. U disertaciji se pokušao razviti model koji bi obuhvatio sve faktore koji utiču na proces donošenja odluke turista kada je reč o izboru banje kao mesta za odmor. Dosadašnje studije ili su obuhvatale samo motivaciju (push i pull motive) ili samo ograničenja, dok je u ovoj studiji predstavljen integralan model koji uključuje sva tri faktora. Razumevanje i prilagođavanje motivaciji i ponašanju turista je jedini način da banje budu konkurentne na turističkom tržištu. Anketno istraživanje sprovedeno je na uzorcima turista u više banja u Srbiji. Analiza svih faktora koji utiču na proces donošenja odluke o izboru banja kao turističkih destinacija u Srbiji urađena je uz pomoć analitičko - hijerarhijskog procesa (AHP metod).

The Nišava River Basin is very multiform and specific as in geographical, so as in hydrological terms, which is conditioned by its particular location on the contact of the Serbian-Macedonian Mass and the Carpatho-Balkan Mountains, extremely complex geological structure and tectonics, diverse climatic conditions. The main objective of this paper is to analyse the hydrological conditions in the Nišava River Basin, that is, the factors that affect the formation of waters. This was achieved through determination of the degree of influence of certain physical-geographical factors on the type of spring, way of precipitation runoff and water regime of the Nišava River and its tributaries. The aim was also to determine trends of changes in the value of the climate elements that had a crucial impact on the discharge formation in watercourses - temperature and precipitation, as well as to determine the probability of occurrence of the characteristical water levels and discharges for better water management planning and water use. One of the main objectives was to determine the probability of occurrence of extreme discharges in order to prevent flooding and droughts, as well as the level of anthropogenic impacts on the discharges of certain parts of the Nišava River Basin, both in quantitative terms, but also in time and space discharge distribution. The paper applied mostly the cartographical, graphical, and above all, mathematical and statistical methods. It was found that the dissection and complexity of the relief forms in the basin conditioned a huge distinction in the exposition and elevation of the terrain, which were the two main factors that had a strong impact on the discharge formation. The exsistance of a trend of increase in annual air temperatures was determined, especially during the summer months, which negatively reflected on the discharge. Also, a trend of decrease in precipitation amount in the basin was determined. As a consequence, the trend of decrease i

Rasina district disposes of significant natural resources, among which water resources represented by surface watercourses of the rivers of Zapadna, Velika and Južna Morava and their tributaries, as well as underground waters (phreatic, artesian aquifers, karst and mineral sources) are the most significant. The main goal of this paper is detailed analysis and presentation of the state of available water resources on the territory of Rasina district and determining possibilities, in accordance with obtained results, for their integration in developmental policy of the district. Analytical, evolutionary and comparative method, as well as generalization method, cartographic and poll method made the basis of the research procedure. In studying water resources at first we analyzed basic physical – geographical factors which influence the regime of surface and underground waters. Thus we set the basis for the following hydrological research. After determining the state of all the waters on the territory of Rasina district, we determined which portion of those resources can be used for water supply of population, whereas which portion can be used for the purpose of industry, agriculture and hydro-energetic purpose. Likewise, we provided detailed analysis of the harmful influence of irrational water resources exploitation in the above mentioned sectors, as well as the possibilities for overcoming these negative actions together with rational managing of water resources in accordance with the principles of sustainable development and European standards. On the basis of these researches, a conclusion is imposed that Rasina district disposes of sufficient quantities of water, necessary for the needs of population, industry and agriculture. However, the biggest problem is unplanned economy of such an important natural resource, misuse of water and inadequate protection of sources. Planned and sustainable managing of water resources implies their exploitation for the purpose of

У време оснивања првих музеја у Европи етнологија/антропологија је развијала своја интересовања у правцу истраживања „других“ и „далеких“ култура, као и ка истраживању „националне“ или „етничке“ културе. Ова два правца истраживања одразила су се двојако на конципирање музејских збирки. Са једне стране почеле су да се формирају збирке „егзотичних“ и „ретких“ предмета, а са друге, предмета који су репрезентовали карактеристике локалне културе, традиције и идентитета. У складу са овим другим критеријумом формиране су и етнографске збирке у домаћим музејима. Оне су у свом раду као циљ поставиле приказивање традицијскe културe локалних заједница. Као главне карактеристике предмета који су увођени у етнографске збирке постављени су старост, естетика и повезаност са културом руралне средине. Овакви критеријуми за избор предмета у нашим музејима представљали су одраз дешавања у теоријској етнологији која је била усмерена на проучавање свих аспеката традицијске, „патријархалне“ културе. Током седамдесетих година интересовања теоријске етнологије/антропологије почињу да се померају са „традиционалног сеоског друштва и културе“ на урбану средину и савременост. У том периоду је и светска музеологија већ била захваћена променама које су се рефлектовале као померања фокуса са музејског предмета на људе. Међутим, наведене промене се нису знатније одразиле на етнографску музеологију у нашим музејима. На почетку 21. века домаћа етнографска музеологија се сусрела са бројним критикама, посебно из угла теоријске етнологије/антропологије. Оне су се односиле на сва поља деловања, на проблеме и артефакте које третира, концепције изложби и интерпретацију наслеђа. Суочавајући се са критикама и покушавајући да одговоре на изазове савремености, музејски етнолози/антрополози су започели организован рад на редефинисању етнографске музеологије. Данас сакупљање, чување и излагање етнографских предмета није више ограничено само на званичне музеје. Као последица друштвених околности и процеса ретра, At the time of the establishment of the first museums in Europe, ethnology and anthropology developed its interests in exploring “other” and “distant” cultures, simultaneously researching “national” or “ethnic” culture. These two exploration routes reflected differently on the concept of museum collections. On one hand, the establishment of collections of “exotic” and “rare” objects took place, and on the other hand, the collections of objects which capture the features of local culture, tradition, and identity. In accordance with the latter criterion, domestic museums founded new ethnographic collections who were aiming to display the traditionalist cultures of local communities. The main features, such as age, esthetics, and the connection with the culture of the rural surrounding, were set for objects which were acquired by the ethnographic collections. These criteria for choosing objects in domestic museums epitomize the circumstances in theoretical ethnology which was orientated towards exploring all aspects of a traditionalist, “patriarchal” culture. During the 70s, the focus of theoretical ethnology and anthropology started moving from the “traditional, rural society and culture” to civic surrounding and modernity. It was the time when the worldwide museology was already affected by the changes reflected as the transfers of focus from a museum object to population. However, these changes have not significantly impacted the ethnographic museology in domestic museums. At the beginning of the 21st century, the domestic ethnographic museology faced numerous criticism, especially from the point of theoretical ethnology and anthropology. The criticism referred to all fields of study, to problems and artefacts it treated, to concepts of exhibitions, and to the interpretation of heritage. Confronting the criticism and trying to respond to the challenges of modernity, museum ethnologists and anthropologists began an organized work on redefining the ethnographic museol

Основни циљ истраживања у оквиру ове дисертације је постављање научнорелевантних, теоријско исправних и апликативно прихватљивих основавредновања физичкогеографских фактора водног биланса у функцији одрживогкоришћења водних ресурса у сливу Тимока.Задаци истраживања се, пре свега, односе на изналажење најрелевантнијихузрочно-последичних веза и односа фактора природне средине и водних ресурса,као и водних ресурса и њиховог одрживог коришћења.Познавање елемената речних режима и биланса представља неопходанпредуслов оптималног коришћења површинских вода.С обзиром на сложеност и обим предмета истраживања, у раду је постојалапотреба за применом одговарајућих метода погодних за постављање полазниххипотеза, доказивање ставова, проверавање и обликовање научних закључака докојих се у раду желело доћи.У раду се тежило својеврсном доприносу методологији и унапређењулогичко-сазнајног поступка при чему су објективност, прецизност и практичнапримењивост добијених резултата били у фокусу. Допринос је дат описивањем,систематизацијом, објашњењима и новим подацима, као и чињеницом да се воднибиланс и одрживо коришћење водних ресурса посматрају у просторном контекстуи у узрочно-последичном односу међузависности.Водни режим је анализиран на основу података измерених на 10хидролошких станица у сливу. Анализа средњемесечних и годишњих водостајарека у сливу је показала да је континуалност кретања водостаја током годинеусловљена заједничким дејством плувијалног и нивалног чиниоца.Тимок припада рекама са плувио-нивалним режимом умерено-континенталне варијанте. Режим протицаја Тимока је у директној зависности одрежима протицаја његових саставница, Белог и Црног Тимока. Амплитудапротицаја показује да је максимални средњемесечни протицај 12,1 пута већи одминималног средњемесечног протицаја, што указује на неуједначен режимпротицаја..., The main purpose of the body of research presented in this thesis is to establishscientifically relevant, theoretically correct and applicatively acceptable bases for theevaluation of physical geographic factors of the water balance with the aim of achievinga sustainable use of water resources in the Timok River Basin.The tasks of the study are primarily related to identifying the most relevant causalconnections and relations between environmental factors and water resources, as well asthose between water resources and their sustainable use.The knowledge of the elements of river regimes and balances is a necessaryprecondition for an optimal use of surface waters.Having in mind the complexity and the scope of the subject of research, it wasnecessary to apply appropriate methods in order to define the initial hypotheses, provethe postulates, test and shape scientific conclusions towards which this study has led us.This thesis seeks to contribute to the methodology and improve the logicalcognitive procedure, while laying focus on objectivity, accuracy and practicalapplicability of the results. The contribution consists in descriptions, systematization,explanations and new data, as well as the fact that the water balance and sustainable useof water resources are analyzed in a spatial context, taking into account the causalrelationship between interdependent variables.The water regime is analyzed on the basis of data measured at ten hydrologicalstations in the basin. The analysis of average monthly and annual water levels in theriver basin has shown that continuous water level fluctuations during the year are aresult of a joint effect of pluvial and nival factors.The Timok belongs to rivers with a moderately continental pluvio-nival regime.Its flow regime directly depends on the flow regimes of its constituent tributaries, theBeli Timok and the Crni Timok. The amplitude of the flow shows that the maximumaverage monthly flow is 12.1 times higher than the minimum average m

Predmet istraživanja ove disertacije je koncept „kultura revizije“ (eng. audit culture) koji se sve češće koristi u savereminim istraživanjima sistema visokog obrazovanja koji teže ili jesu organizovani prema savremenom anglo-saksonskom i kontinentalnom modelu. Definicija ovog koncepta u velikoj je meri diskutabilna i pod njim se može misliti na čitav skup društvenih, političkih i ekonomskih okolnosti, pretpostavki, verovanja i praksi koje se sve više uobičavaju u sisteme funkcionisanja univerziteta. S obzirom da koncept kulture revizije koristimo kao glavno operativno sredstvo pri istraživanju, u prvom delu rada smo pokušali da ga što jasnije predstavimo i definišemo. U najopštijem smislu, misli se na skup normativnih praksi i tehnologija namenjenih za nadgledanje rada pojedinaca i čitavih institucija iz oblasti javnog sektora i procenjivanje njihovih rezultata. Osnovni cilj u radu nam je bio da uvidimo da li se koncept „kultura revizije“ može koristiti pri opisu i pokušaju razumevanja prirode promena domaćeg akademskog konteksta. Zbog toga se ovo istraživanje može posmatrati kao vrsta komparativnog doprinosa tezi prema kojoj savremene reforme u domenu visokog obrazovanja, ali pre svega njeni administrativni aspekti, dovode do transformacije čitave akademske kulture. Da bismo došli do takvog odgovora, istražili smo i predstavili širi disciplinarni kontekst teorijskih stanovišta koja se odnose na razvoj institucije i Zapadne ideje univerziteta, njegovu društvenu ulogu i transformacije kroz koje je ova institucija prošla do današnjih dana. Nakon toga smo ponudili analizu domaćeg akademskog konteksta., The main subject of the dissertation is „audit culture“, a concept which has been frequently used in contemporary studies of Anglo-Saxon and Continental higher education systems. The definition of the concept is still questionable and may refer to range of social, political and economic circumstances, assumptions, beliefs and practices which are recognizable in contemporary systems of higher education. Concerning the fact that we use audit culture concept as the main operative tool in the research, at the beginning of the work we tried to offered more plausible definition of the term. In the broadest sense of the word, audit culture includes a set of normative practices and technologies designed to monitor and evaluate individual and collective work in the public sector area. The primary concern in this work is to find out whether we could use the audit culture concept in our pursuit for understanding the nature of domestic higher education system reforms. Considering that aim, presented research could be seen as a type of comparative contribution to the thesis which says that contemporary reforms of higher education systems and particularly its administrative aspects, lead to transformation of the academic culture itself. For the sake of argument, we explored and presented the wider disciplinary context of theoretical thinking on the development of the Western concept of a university, its social function and it’s historical transformations. Ultimately, we offer analysis of our native academic context.

Predmet istraživanja ove disertacije predstavljaju imaginarne distopije budućnosti koje su prikazane u filmovima na temu postapokalipse. Osnovno obeležje ovih filmova naučne fantastike jeste da se u njima prikazuje mogući svet posle kraja sveta do koga je došlo usled neke katastrofe globalnih razmera. Radnja postapokaliptičnog filma odvija se u bližoj ili daljoj budućnosti i prati život onih koji su preživeli katastrofu. U postkataklizmičnoj budućnosti dolazi do radikalne transformacije postojećih političkih, društvenih i kulturnih struktura. Fiktivni postapokaliptični svet u velikom broju filmova ovog (pod)žanra naseljavaju relativno mala, zatvorena „društva“ koja se prikazuju kao izolovane zajednice koje po svojoj strukturi nalikuju na društva koja su kulturni antropolozi u prošlosti istraživali, odnosno koja su nekada važilla za „tipičan“ predmet analize u antropologiji. Analiza se sastoji od šest studija slučaja – u radu se razmatraju značenja kulturnih predstava o (is)hrani, materijalnom nasleđu, urbanom okruženju, kao i o tome na koji način su zamišljeni socijalni odnosi u postkataklizmičnim društvima prikazanim u ovim filmovima. U skladu sa antropološkim pristupom istraživanju dugometražnih igranih filmova, filmovi na temu postapokalipse posmatraju se kao savremeni mitovi u kojima se izražavaju i istražuju ključne kulturne kontradikcije, odnosno u kojima nam se nude imaginarne rezolucije preovlađujućih sociokulturnih tenzija od Drugog svetskog rata do danas. Cilj ovog rada jeste da pokaže šta nam antropološka analiza filmskih narativa postapokalipse može reći o društvu/kulturi koja ih je proizvela, o imaginaciji epohe i sociokulturnim i ideološkim promenama koje su se dešavale tokom druge polovine XX veka., The research subject of this dissertation is comprised of imaginary dystopias of the future presented in movies about the post-apocalypse. The basic trait of these science fiction films is that they display a possible world after a doomsday which occurred due to a global catastrophe. The action takes place in the nearer or farther future and follows the lives of those who survived the end of the world. In the post-cataclysmic future extant political, social and cultural structures are radically transformed. In most films of the (sub)genre the fictional post-apocalyptic world is peopled by relatively small, closed “societies” which are shown as isolated communities which are structurally similar to societies explored by cultural anthropologists in the past, and which were once typical fare for anthropological study. The analysis consists of six case studies – the dissertation considers the meanings of cultural ideas about food, material heritage, urban environments, as well as how social relations in these post-apocalyptic societies are imagined within these films. In accordance with the anthropological approach to studying feature live-action films, movies about the postapocalypse are viewed as contemporary myths which express and explore key cultural contradictions and offer imaginary resolutions to cultural tensions from the Second World War onward. The aim of this dissertation is to show what the anthropological analysis of film narratives on the post-apocalypse can tell us about the society/culture which produced them, about the imagination of the era and about the sociocultural and ideological changes which occurred during the second half of the XX century.

Основни циљ истраживања у оквиру ове дисертације је постављање научно релевантних, теоријско исправних и апликативно прихватљивих основа вредновања физичкогеографских фактора водног биланса у функцији одрживог коришћења водних ресурса у сливу Тимока. Задаци истраживања се, пре свега, односе на изналажење најрелевантнијих узрочно-последичних веза и односа фактора природне средине и водних ресурса, као и водних ресурса и њиховог одрживог коришћења. Познавање елемената речних режима и биланса представља неопходан предуслов оптималног коришћења површинских вода. С обзиром на сложеност и обим предмета истраживања, у раду је постојала потреба за применом одговарајућих метода погодних за постављање полазних хипотеза, доказивање ставова, проверавање и обликовање научних закључака до којих се у раду желело доћи. У раду се тежило својеврсном доприносу методологији и унапређењу логичко-сазнајног поступка при чему су објективност, прецизност и практична примењивост добијених резултата били у фокусу. Допринос је дат описивањем, систематизацијом, објашњењима и новим подацима, као и чињеницом да се водни биланс и одрживо коришћење водних ресурса посматрају у просторном контексту и у узрочно-последичном односу међузависности. Водни режим је анализиран на основу података измерених на 10 хидролошких станица у сливу. Анализа средњемесечних и годишњих водостаја река у сливу је показала да је континуалност кретања водостаја током године условљена заједничким дејством плувијалног и нивалног чиниоца. Тимок припада рекама са плувио-нивалним режимом умерено- континенталне варијанте. Режим протицаја Тимока је у директној зависности од режима протицаја његових саставница, Белог и Црног Тимока. Амплитуда протицаја показује да је максимални средњемесечни протицај 12,1 пута већи од минималног средњемесечног протицаја, што указује на неуједначен режим протицаја..., The main purpose of the body of research presented in this thesis is to establish scientifically relevant, theoretically correct and applicatively acceptable bases for the evaluation of physical geographic factors of the water balance with the aim of achieving a sustainable use of water resources in the Timok River Basin. The tasks of the study are primarily related to identifying the most relevant causal connections and relations between environmental factors and water resources, as well as those between water resources and their sustainable use. The knowledge of the elements of river regimes and balances is a necessary precondition for an optimal use of surface waters. Having in mind the complexity and the scope of the subject of research, it was necessary to apply appropriate methods in order to define the initial hypotheses, prove the postulates, test and shape scientific conclusions towards which this study has led us. This thesis seeks to contribute to the methodology and improve the logical cognitive procedure, while laying focus on objectivity, accuracy and practical applicability of the results. The contribution consists in descriptions, systematization, explanations and new data, as well as the fact that the water balance and sustainable use of water resources are analyzed in a spatial context, taking into account the causal relationship between interdependent variables. The water regime is analyzed on the basis of data measured at ten hydrological stations in the basin. The analysis of average monthly and annual water levels in the river basin has shown that continuous water level fluctuations during the year are a result of a joint effect of pluvial and nival factors. The Timok belongs to rivers with a moderately continental pluvio-nival regime. Its flow regime directly depends on the flow regimes of its constituent tributaries, the Beli Timok and the Crni Timok. The amplitude of the flow shows that the maximum average monthly flow is 12.1 times higher t

U savremenim društvima javna politika je postala toliko značajan koncept organizovanja i upravljanju da se, kako antropolozi ističu, gotovo izjednačio sa tradicionalnim konceptima kao što su porodica ili društvo. Predmet disertacije je javna politika koja se praktikuje u sferi kulture, kulturna politika u savremenoj Srbiji, s ciljem da pruži antropološko viđenje kako kulturna politika u savremenoj Srbiji radi i zašto ponekad ne radi onako kako donosioci odluka (ali) i stručna javnost planiraju i žele. Teorijski i metodološki okvir nađen je u antropologiji javne politike, relativno novom polju antropoloških izučavanja. Imajući u vidu pitanja koja postavlja antropologija javne politike, u disertaciji je pažnja posvećena diskursima i njihovim delovanjima, akterima i njihovim delovanjima te pitanju ravnoteže u delovanju različitih aktera, okvirima u kojima se vrši vrednovanje rada ustanova i profesionalaca u kulturi, pitanju odnosa javne politike u sferi kulture prema tzv. „tradicionalnoj“ kulturi i razvijanju unutrašnje kulture. Razmatrajući posebne teme (kulturna politika u oblasti kulturnog nasleđa, zakone i zakonodavnu aktivnost, pitanje evaluacije, te kulturno – umetnički amaterizam) namera u disertaciji jeste i ukazivanje na potencijalne pravce ostvarivanja saradnje između etnologa i antropologa i drugih profesionalaca u sferi kulture a kako bi se glasovi sa margina glasnije čuli., In contemporary societies public policy, as many anthropologists argued, has became very important concept in organization and governance of the society, almost equal with other organizing concepts such as family or society. Dissertation is focused upon public policy in the sphere of culture, cultural policy. Aim of dissertation is to throw anthropological light on processes of cultural policy in contemporary Serbia as an attempt to reveal how does it work and why sometimes it doesn’t work as planned. Theoretical and methodological frame was found in anthropology of policy, reasonably new field of anthropology. Bearing in mind questions that anthropology of policy poses, particular issues that dissertation address include discourses behind actions and decisions of different actors, the role of different actors and how the balance between actions is acheived, what are the frames for evaluation, how cultural policy addresses development of „genious“ culture and „traditional“ culture. Analysis of cultural policy in the field fo cultural heritage, laws and legsilation process in the sphere of culture, amateurs in arts and culture are done with an intention to point out the possibilities for establishing closer cooperation between anthropologists and other scholars and professionals in the spehere of culture so their voice becomes louder in the ears of decision makers.

ширем као систем знакова и симбола који премрежавају град и који представља просторни оквир за стварање и имплементацију различитих идентитетских политика) се у овом истраживању посматра у односу на његове могућности изградње идентитета, а конкретно се испитује промена, динамика и садржај градског текста у транзиционом периоду на простору бивше Југославије. Дискутују се карактеристике декомеморације и комеморације простора у контексту преласка из социјалистичког у постсоцијалистички период, и промене општег националног оквира (распад Југославије и стварање нових држава), а на основу података из више градова регије. Интерпретирајући случајеве де- комеморације појмова и особа, симболичке и идентитетске трансформације појединачног градског простора или града као целине, а посебно комплексне метаморфозе целокупног система назива улица и кореспондирајуће меморијалне културе у појединим градовима, указује се на поједине специфичности метаморфоза у градском тексту у регији. Промене градског текста задњих деценија и даље су одлучујуће условљене формалним и неформалним хијерархијама политичке моћи, при чему се симболичка мапа града прерађује путем више различитих поступака просторних интервенција, system of signs and symbols crossing over the city which represents a spatial frame for creation and implementation of different identity politics) is researched with regards to its capacity for identity building, and more specifically the shifts, dynamics, and contents of the city-text in the transition period in former Yugoslavia. Based on data gathered in several cities of the region, commemoration and decommemoration of space in the context of the transition from socialism to post-socialism and change of the broader national frame (break-up of Yugoslavia and creation of new states) is discussed. By interpreting cases of de-commemoration of notions and persons, symbolic and identity transformations of specific urban spaces or cities as a whole, and especially complex transformations of entire systems of street names and corresponding memorial culture in specific cities, several characteristics of the changes of city-texts will be pointed out to. The changes of the city-texts in the last decades are still decisively determined by formal and informal hierarchies of political power, with the symbolic map of the city being altered through particular means of spatial intervention

Milenko Filipović, a Serbian ethnologist who worked between 1924 and 1969, is carefully considered from several aspects in this doctoral dissertation, whose aim is to identify the position he takes in Serbian ethnology. Given the fact that he published nearly four hundred works and was interested in a large number of aspects of the nation’s life, and that his practical work permeated all possible aspects of the profession of an ethnologist, Milenko Filipović seemed to have had to deserve a prominent place in the history of Serbian ethnology. That could also be concluded from texts dedicated to him, in which his human and professional qualities are praised. Often, however, he was not appraised on the basis of the analysis of his works but on the basis of an intuitively gained impression. In a large number of texts about Milenko Filipović, written on the occasion of his death, we could learn about his colleagues’ wonder and their exceptional respect for him as a scientific phenomenon; yet, the explanations of his importance reduced for the most part to the quantitative contribution he had made to ethnology in a form of numerous printed works and professional activities he participated in. In merely few texts, the authors tackled Filipović’s works, namely their particular thematically restricted segments, in more detail, stepping deeper into the analyses of Filipović's approaches and procedures he had applied. So, first of all, we have taken into consideration texts which were written about him, i.e. we have portrayed Milenko Filipović from the point of view of the re-creation of impressions he and his written work had on his colleagues. Also, we have tried to reach the goal of the dissertation by, as well, casting light on Milenko Filipović’s own attitude towards ethnology and basic ethnological terms, which we have made an effort to recreate on the basis of his sporadic statements about them, taking notice of what he thought of Jovan Cvijić and Vuk Karadžić, who he t, Миленко Филиповић, српски етнолог који је деловао од 1924. до 1969. године, размотрен је из неколико углова у овој докторској дисертацији, чији је циљ да утврди позицију коју он заузима у српској етнологији. Будући његов штампани опус бројао близу четири стотине наслова а његово интересовање обухватало велики број области живота нације, као што је и његова практична делатност залазила у све могуће аспекте професије етнолога, чинило се да је Миленко Филиповић морао заслужити запажено место у историји српске етнологије. То се могло закључити и из текстова њему посвећених, у којима се похвално говори о његовим људским и професионалним квалитетима. Међутим, он махом није оцењиван на основи анализе радова, него на основи утиска који се интуитивно стиче. У множини текстова о Миленку Филиповићу који су настали пригодом његове смрти могла се прочитати свеукупна задивљеност и изузетно поштовање колега према његовој научној појави, али су се објашњења његовог значаја свела претежно на квантитативни његов допринос етнологији у виду многих радова које је објавио и многих стручних делатности у којима је учествовао. У свега неколико текстова су се њихови аутори детаљније позабавили Филиповићевим опусом, и то појединим његовим сегментима, тематски омеђеним, залазећи у анализе Филиповићевих приступа и поступака које је примењивао. Тако смо, пре свега, узели у обзир текстове који су написани о њему, то јест сагледали смо Миленка Филиповића са становишта реконструисања утисака које су он и његово писано дело учинили на колеге. Такође, ка циљу ове докторске дисертације се ишло и осветљавањем становишта самог Миленка Филиповића према етнологији и основним етнолошким појмовима, која смо покушали да реконструишемо на основи спорадичних његових изјашњавања о њима, као што смо се осврнули и на његово мишљење о Јовану Цвијићу и Вуку Караџићу, које је он сматрао кључним великанима српске етнологије. Приказали смо и осам Филиповићевих радова, које су поједини колеге истакли као најбоља његова