Filipović, Mirko, Kirin, Snežana, Marković, Predrag, Bogdanović, Marija, Milenković, Miloš, Vasojević, Nena A., Filipović, Mirko, Kirin, Snežana, Marković, Predrag, Bogdanović, Marija, Milenković, Miloš, and Vasojević, Nena A.
У расправама теоретичара из различитих научних области, тема људског ресурса све је присутнија. Међу економистима и стручњацима из сродних дисциплина преовладава сагласност да економски раст и развој, али и укупан друштвени напредак, у великој мери зависе од инвестиција у знање, односно све облике образовања и обуке целокупног становништва. Убрзана преоријентација, у развијеним економијама света, од сировинске компоненте ка оној људској, снажна је потврда места и улоге људског ресурса у њиховим развојним стратегијама. Људски ресурс, схваћен као учење и образовање, не јавља се само као битан фактор развоја индивидуалнoг потенцијалa већ и благостања друштва у целини. Препознавање значаја образовања за укупан развој земље подстиче, чак и развијене државе света, да стипендирањем студената подрже њихове напоре да своје професионално и укупно обрзовање унапреде у оним срединам које могу да им понуде највише. Значај овога, данас може да се уочи у образовним политикама развијених држава света као и у настојњу да се формира јединствен научни и образовни простор Европе. Србија је већ од 30-их и 40-их година 19 века, у свим фазама развоја, препознавала значај образовања за економски и друштвени напредак. Није само улагала напор да развије домаће школство, већ је најбоље ученике слала на школовање и усавршавање у иностранствo. Као једaн од најзначајнијих историчара истраживача у овој области, Љубинка Трговчевић-Митровић је описала државни план да се интелектуалнa елита Србије оформи на иностраним универзитетима, значајним у 19. веку. „То је период када почиње превласт рационализма и са њиме високо уважавање разноликих знања, па самим тим науке и образовања“ (Трговчевић, 2003). Циљ је био да се у свакој генерацији одаберу најдаровитији ученици, који ће затим бити послати на школовање у иностранство, и да се на тај начин допринесе модернизацији традиционалног друштва. Образовањем тих ученика у иностранству, стварала се кадровска база, која је омогућавала даљи развој образовног си, In the debates of the theorists from different scientific fields, the topic of human resources has been continuously emerging. Among the economists and experts from related disciplines, there has been a prevailing consensus that economic growth and development, and an overall social development largely depend on the investments in knowledge, in other words, in all forms of education and learning of the entire population. An accelerated shift in the developed economies of the world from the raw material component to human, is a strong confirmation of the place and role of the human resource in their development strategies. Human resource, understood as learning and education, emerges as an important factor not only in the development of the individual potential but also in the welfare of society as a whole. This recognition of the importance of education for the overall development of a country encourages even the developed countries that by providing scholarships for students, support their efforts to improve their professional and overall education in those areas which can offer them the most. The importance of this issue today can be seen in education politics of the developed countries of the world and in the effort of forming the unique educational and scientific area of Europe. Since 1830s and 1840s, Serbia has, in all its stages of development, recognized the importance of education for the economic and social development. Not only did Serbia make an effort to develop domestic school system but also to send the best students abroad for education and professional training. Ljubinka Trgovcevic-Mitrovic, one of the most important historians in the research field, described the government plan of forming a Serbian intellectual elite in foreign universities in the 19th century. “This is a period when the predominance of rationalism begins and with it the high appreciation of the diversity of knowledge, and therefore science and education “ (Trgovcevic, 2003). The g