Search

Рад дефинише сопство и тематизује концепт сопства у контексту романа Мери Шели, Франкенштајн: Модерни Прометеј, као једног од култних романа готске књижевности. Најпре, фокус се ставља на стални покушај редукције сопства – његовог гушења и ограничења – иако је сопство, само по себи, умногоме психобиолошки недеконструктибилна категорија и антрополошка датост. Пре свега, рад приказује константно негирање, насилно порицање и тиранију над другошћу унутар самог сопства (другост као Друго-ја), а последично, и страдање Виктора Франкенштајна –тиранина сопствене другости. Другост, која је у роману отелотворена кроз Франкенштајново чудовиште, јесте сопствена другост или другост Викторовог сопства коју он одбацује и демонизује на рачун урушавања управо свог јаства или сопства. Истовремено, ослањајући се на теоријске увиде француског филозофа Пола Рикера у књизи Сопство као други, рад покушава да укаже на немогућност разумевања човека у оквирима ригидних детерминистичких друштвених норми и на непотпуност његовог сопства (ипсеитета) без прихватања другости. Другим речима, рад инсистира на дијалектичком односу сопства (ипсеитета) и другости (алтеритета) као изворном, архетипском односу сопства и другости, а у циљу разумевања појединца као целине. Франкенштајн указује управо на нужност сагледавања њихове комплементарности, што представља велики изазов на путу успостављања правилног односа према сопству. Напослетку, овај класик готске књижевности оштро критикује редукци онистички сагледано, располућено сопство и указује на потребу сталног трагања за архетипски неудвојеним сопством – сопство у коме су ја и Друго-ја интегрални, неотуђиви делови једне исте целине.