Search

Predmet rada je semantička analiza verbalnih kauzativnih konstrukcija u norveškom i srpskom jeziku, sa osnovnim teorijskim polazištem u širem kognitivnofunkcionalnom okviru baziranom na teoriji prototipa i analizi semantičkih uloga. Primarnim ciljevima rada se mogu smatrati sprovođenje detaljne analize eksterne faktitivne kauzacije iskazane analitičkim kauzativnim konstrukcijama iz perspektive jednog jezika (norveškog), a potom i analiza datih konstrukcija iz konstrastivne (norveško-srpske) perspektive. Budući da se u radu polazi od pretpostavke da kauzativnost kompleksna pojmovno-semantička kategorija koja izražava našu konceptualizaciju kognitivno bazičnih uzročno-posledičnih odnosa, jedan od prvih koraka u istraživanju bilo je nužno definisanje kompleksne kauzativne situacije. Ona je definisana kao makrosituacija koja se dominantno interpretira kao odnos dva događaja, čini prototip tranzitivnog situacionog okvira i kao takva prototipično pretpostavlja učešće dva konceptualno maksimalo odeljena učesnika različitog odnosa snaga i različitog stepena aficiranosti (agens, pacijens). Polazeći od utemeljene distinkcije između analitičkih, morfoloških i leksičkih kauzativa utvrdili smo da oba jezika na raspolaganju imaju složen sistem produktivnih i manje produktivnih formalnih sredstava izražavanja supkomponenti kauzativne makrosituacije, pri čemu se i same kauzativne konstrukcije moraju posmatrati kao prototipske kategorije. Ustanovili smo da postoji određeni stepen divergencije koji se prvenstveno tiče produktivnog obrazovanja analitičkih kauzativnih konstrukcija uz pomoćne kauzativne glagole u norveškom jeziku (visok stepen gramatikalizacije konstrukcije), pri čemu srpski jezik gradi odgovarajuću kauzativnu konstrukciju pomoću generičnih jednokomponentnih kauzativnih glagola koji i dalje čuvaju punoznačnost svoje semantičke strukture (visok stepen leksikalizacije). U semantičkoj analizi kauzativnosti pošli smo pravcem analize učesnika kauzativne situcije (agens, kauzant, pacijens), a potom smo na osnovu analize njihovog saodnosa identifikovali i istražili osnovne tipove kauzacije koje u norveškom jeziku kodiraju analitički kauzativi. Kriterijalnim obeležjem kauzatora mora se smatrati osobina iniciranja radnje koja dovodi do primetne promene stanja drugog učesnika, te se tako kao prouzrokovači javljaju i manje prototipični agensi koji su percipirani kao izazivači određenih procesa: prirodne sile, neživi entiteti, situativni i eventivni agensi, te bezlični generalizovani kauzator. Iako se prototipični agens smatra prototipičnim kauzatorom, ustanovili smo da njegove osobine svesti, sposobnosti voljnog planiranja i namernog iniciranja radnje nisu osobine koje većina kauzativnih glagola licencira. Potom su analizirani tipovi kauzacije izraženi norveškim analitičkim kauzativima sa glagolima få i gjøre, i njihovi ekvivalenti u srpskom jeziku. Kao pomoćni kauzativni glagoli oni pokazuju visok stepen desemantizovanosti i nemarkiranosti, na poziciji subjekta njihovih rečenica se kodiraju raznoobrazni agentivni učesnici, a ova dva glagola izražavaju veoma visok stepen ’neutralne’ kauzacije. Analiza pokazuje da upravo ovakav nedostatak semantičkih restrikcija pretpostavlja relativno visok stepen nekorespondentnosti sa semantički ekvivalentnim izrazima u srpskom jeziku, u kom ne postoji u ovoj meri gramatikalizovana analitička kauzativna konstrukcija i u kom će se odabirom autosemantičnih kauzativnih glagola koji uvode analitičku konstrukciju zahtevati detaljnija specifikacija načina kauzacije. Odnos učesnika poslužio je kao osnova za izdvajanje pet tipova kauzacije koje izražavaju norveški analitički kauzativi, a to su (a) efektivna, (b) induktivna, (c) afektivna, (d) evaluativna i (e) intrapersonalna kauzaciju, svaka sa više podtipova, a kao posebni, šesti tip izdvajamo benefaktivnu kauzaciju kodiranu posebnim tipom konstrukcije koja je u norveškoj gramatičkoj literaturi poznata pod nazivom få-pasiv. Predmet rada je semantička analiza verbalnih kauzativnih konstrukcija u norveškom i srpskom jeziku, sa osnovnim teorijskim polazištem u širem kognitivnofunkcionalnom okviru baziranom na teoriji prototipa i analizi semantičkih uloga. Primarnim ciljevima rada se mogu smatrati sprovođenje detaljne analize eksterne faktitivne kauzacije iskazane analitičkim kauzativnim konstrukcijama iz perspektive jednog jezika (norveškog), a potom i analiza datih konstrukcija iz konstrastivne (norveško-srpske) perspektive. Budući da se u radu polazi od pretpostavke da kauzativnost kompleksna pojmovno-semantička kategorija koja izražava našu konceptualizaciju kognitivno bazičnih uzročno-posledičnih odnosa, jedan od prvih koraka u istraživanju bilo je nužno definisanje kompleksne kauzativne situacije. Ona je definisana kao makrosituacija koja se dominantno interpretira kao odnos dva događaja, čini prototip tranzitivnog situacionog okvira i kao takva prototipično pretpostavlja učešće dva konceptualno maksimalo odeljena učesnika različitog odnosa snaga i različitog stepena aficiranosti (agens, pacijens). Polazeći od utemeljene distinkcije između analitičkih, morfoloških i leksičkih kauzativa utvrdili smo da oba jezika na raspolaganju imaju složen sistem produktivnih i manje produktivnih formalnih sredstava izražavanja supkomponenti kauzativne makrosituacije, pri čemu se i same kauzativne konstrukcije moraju posmatrati kao prototipske kategorije. Ustanovili smo da postoji određeni stepen divergencije koji se prvenstveno tiče produktivnog obrazovanja analitičkih kauzativnih konstrukcija uz pomoćne kauzativne glagole u norveškom jeziku (visok stepen gramatikalizacije konstrukcije), pri čemu srpski jezik gradi odgovarajuću kauzativnu konstrukciju pomoću generičnih jednokomponentnih kauzativnih glagola koji i dalje čuvaju punoznačnost svoje semantičke strukture (visok stepen leksikalizacije). U semantičkoj analizi kauzativnosti pošli smo pravcem analize učesnika kauzativne situcije (agens, kauzant, pacijens), a potom smo na osnovu analize njihovog saodnosa identifikovali i istražili osnovne tipove kauzacije koje u norveškom jeziku kodiraju analitički kauzativi. Kriterijalnim obeležjem kauzatora mora se smatrati osobina iniciranja radnje koja dovodi do primetne promene stanja drugog učesnika, te se tako kao prouzrokovači javljaju i manje prototipični agensi koji su percipirani kao izazivači određenih procesa: prirodne sile, neživi entiteti, situativni i eventivni agensi, te bezlični generalizovani kauzator. Iako se prototipični agens smatra prototipičnim kauzatorom, ustanovili smo da njegove osobine svesti, sposobnosti voljnog planiranja i namernog iniciranja radnje nisu osobine koje većina kauzativnih glagola licencira. Potom su analizirani tipovi kauzacije izraženi norveškim analitičkim kauzativima sa glagolima få i gjøre, i njihovi ekvivalenti u srpskom jeziku. Kao pomoćni kauzativni glagoli oni pokazuju visok stepen desemantizovanosti i nemarkiranosti, na poziciji subjekta njihovih rečenica se kodiraju raznoobrazni agentivni učesnici, a ova dva glagola izražavaju veoma visok stepen ’neutralne’ kauzacije. Analiza pokazuje da upravo ovakav nedostatak semantičkih restrikcija pretpostavlja relativno visok stepen nekorespondentnosti sa semantički ekvivalentnim izrazima u srpskom jeziku, u kom ne postoji u ovoj meri gramatikalizovana analitička kauzativna konstrukcija i u kom će se odabirom autosemantičnih kauzativnih glagola koji uvode analitičku konstrukciju zahtevati detaljnija specifikacija načina kauzacije. Odnos učesnika poslužio je kao osnova za izdvajanje pet tipova kauzacije koje izražavaju norveški analitički kauzativi, a to su (a) efektivna, (b) induktivna, (c) afektivna, (d) evaluativna i (e) intrapersonalna kauzaciju, svaka sa više podtipova, a kao posebni, šesti tip izdvajamo benefaktivnu kauzaciju kodiranu posebnim tipom konstrukcije koja je u norveškoj gramatičkoj literaturi poznata pod nazivom få-pasiv.