Search

Период 20. века одликују већи број друштвених промена, развој индустрије, као и промена у структури породице. Поред тога, један од великих покретача потребе за новим стамбеним простором је велико ратно разарање на територији Европе у току Другог светска рата. Знатан недостатак стамбеног простора је довео до масовне изградње. У раду су идентификована три различита периода у развоју вишепородичног становања на основу промена током 20. века. Први период представља време након Првог светског рата и од двадесетих до тридесетих година прошлог века, други период обележен је развојем индустрије у становању око и након Другог светског рата, од тридесетих до педесетих година, и трећи период обележавају промене које наступају у времену од педесетих до осамдесетих година прошлог века. Сваки временски период одликује напредак или еволуирање, како проблема који мотивишу развој вишепородичног становања, тако и иновативних решења у пројектовању. Услед јаснијег сагледавања промена одабрана су три примера изведених објеката , по један из сваког периода. Сваки пример је у одређеном својству експериментална архитектура и све примере издвајају специфични концепти у приступу пројектовању у том периоду, посебно заједничких садржаја у објекту. Рад, кроз одабране примере вишепородичног становања, сагледава просторну манифестацију друштвених и других промена. Фокус анализе у одабраним примерима представљају заједнички простори, док простор стана није предмет детаљније анализе. Сваки од три периода одликују висока иновативност и показатељ да вишепородично становање може на различите начине да одговори на захтеве и идеје у различитим периодима. Кључне речи: 20. век, експериментална архитектура, промене стамбеног простора, Наркомфин зграда, Стамбени блок у Марсеју, Валден 7 The period of the 20th century is characterized by a large number of social changes, the development of industry, as well as changes in the structure of the traditional family. In addition, one of the major drivers of the need for new housing is the wartime destruction in Europe during two world wars. Significant housing shortage resulted in Mass housing development. This paper recognizes three different periods of development of multi-family housing, as a result of different changes during the 20th century. The first period represents the period after the First world war from the 1920s to the 1930s, the second period features industry involvement in housing around and after the Second world war from the 1930s to the 1950s and the third period centers around changes in spatial and cultural sphere of housing from the 1950s to the 1980s. Each time period is characterized by the progress or evolution of both problems that motivate the development of multi-family housing and innovative solutions for multi-family housing. Paper analyses three examples of built buildings from each time period. Each example is in a certain way an experimental architecture from its time and is distinguished by specific qualities and aspirations especially in the design of common areas of these buildings. The paper through selected examples of multi-family housing researches spatial manifestation of social and other changes. The focus of the analysis of the chosen buildings is on common areas, while the space of the dwelling is not subject to detail analysis. Each of the three periods is characterized by high innovation and an indication that multi-family housing can respond to requests and manifest new different ideas.

Тема прве свеске Гласника Етнографског института САНУ за 2018. годину нуди поглед уназад на личности, установе и теоријско-методолошке правце у српској етнологији (и антропологији). „Историјске ретроспективе етнологије и антропологије“ представљају групу научних радова који дају нове доприносе критичким интерпретацијама дисциплинарне прошлости у нас. Разматрања етноантрополошке историје су последњих година све бројнија у Србији и суседним земљама, и овај темат употпуњује овај успешан низ студија, настојећи да додатно осветли развој етнологије у 20. веку на овдашњем простору. Већина радова у овом темату настала је као резултат излагања на међународној научној конференцији „Ретроспективе и перспективе етнологије и антропологије“ (Сирогојно, 8. до 10. септембар 2017. године) којом је обележена седамдесета годишњица оснивања Етнографског института САНУ. Тема броја – Историјске ретроспективе етнологије и антропологије (ур. Мирјана Павловић) / Topic of the Issue – Historical Retrospectives of Ethnology and Anthropology (ed. Mirjana Pavlović)

Детерминисан историјском, политичким, социокултурним и уметничким условностима шире (југословенске), али и уже (српске) средине, београдски енформел артикулисан је на прелазу између шесте и седме деценије 20. века. Заједно са Лазаром Трифуновићем, критичарем који је промовисао београдски енформел, осморо сликара: Миодраг Мића Поповић, Вера Божичковић-Поповић, Лазар Возаревић, Зоран Павловић, Живојин Жика Турински, Бранислав Бранко Протић, Владислав Шиља Тодоровић и Бранко Филиповић Фило били су креатори поетике и идеологије енформела и чинили језгро београдског покрета. Реч је о антиестетичној апстракцији заснованој на истраживањима материје и технолошким експериментима, тј. примени несликарских материјала и оперативних поступака кроз које се одвијало парадигматско разарање класичне форме, обликовних принципа и хармоније ликовних елемената. Такав визуелни исказ представљао је субверзију доминантних естетичких и идеолошких матрица, имплицирао субјективне, провокативне, критичке садржаје и значио побуну против затечене ситуације у југословенској уметности, култури, друштву, политици. Због тих особина београдски енформел је у српској средини био мета бројних напада и предмет жестоких оспоравања политичке, интелектуалне и уметничке елите. Његов развој одвијао се у усијаној атмосфери уметничких, критичко-теоријских и идеолошких полемика и поларизација, конфронтација између носилаца прогресивних и конзервативних схватања, што је умногоме одредило позицију овог феномена као централне контроверзе српске уметничке сцене шездесетих година, али маргиналног статуса у друштвеној хијерархији. Тај полемички идеолошки, критичко-теоријски и уметнички контекст настанка, артикулације и егзистенције београдског енформела, али и полемичност као модел уметничког испољавања његових протагониста дају овом покрету особине ангажоване уметности и политичке авангарде, какве европски енформел није имао. У српској уметности он је представљао формално-језичку иновацију изван контекста локалне уметничке традиције, али и својеврсну идеолошку, социополитичку и културолошку парадигму која је отворила пут новим, алтернативним моделима уметничког испољавања и деловања. Determined by historical, political, socio-cultural and artistic conditionalities of a broader (Yugoslav), as well as of a narrower (Serbian) milieu, Belgrade art informel was finally articulated at the turn of the seventh decade of the 20th century. Together with Lazar Trifunović, critic who promoted Belgrade art informel, eight artists – Miodrag Mića Popović, Vera Božičković-Popović, Lazar Vozarević, Zoran Pavlović, Živojin Žika Turinski, Branislav Branko Protić, Vladislav Šilja Todorović i Branko Filipović Filo – excelled as the creators of both the poetics and the ideology of art informel, constituting the core itself of this Belgrade movement. It was all about an antiaesthetic abstraction based on the researches in the materials and some technological experiments, i. e. the application of non-painting materials and operative procedures producing a paradigmatic destruction of the classical form, formative principles and harmony of visual elements. Such a visual statement was a subversion of the dominant aesthetic and ideological matrix, implicating subjective, provocative, critical contents, and representing a rebellion against the existing situation in the Yugoslav art, culture, society and politics. Because of these properties, Belgrade art informel became the target of numerous attacks and fierce contestations by the political, intellectual and artistic elites in Serbia. Its development took place in the heated atmosphere of artistic, critical theoretical and ideological controversy and polarization, followed by confrontations between the champions of the progressive and the advocates of the conservative conceptions, which largely determined the position of this phenomenon as a central controversy of the Serbian art scene in the sixties, as well as its marginal status in the social hierarchy. This polemical, ideological, critical-theoretical and artistic context of the genesis, articulation and existence of Belgrade art informel, but also the polemics as a model of the artistic manifestation of its protagonists, mark the important features of this movement that stands as an engaged art and a political avant-garde, which were never the properties of art informel in Europe. In the Serbian art, Belgrade art informel represented a formal linguistic innovation, outside the context of the local artistic tradition, but also a kind of an ideological, socio-political and cultural paradigm that paved the way to some new, alternative models of artistic expression and activity.

Два истакнута лика нашег музичког живота и стваралаштва у 20. веку, чијој смо заједничкој стогодишњици рођења посветили овај скуп, повезани су и неким другим животним чињеницама. Рођени у истом географском подручју - Славоније, макар на њена два краја (Тајчевић у Осијеку; Вукдраговић у Окучанима), поживели су и прилично подједнако дуго: непуне две године деле датуме њихове смрти. Школовање им је било такође блиско, временски и просторно: Праг за Вукдраговића, а Беч и Праг (после Загреба) за Тајчевића. Али, за разлику од типичних "прашких ђака" и "нове бечке школе", као ствараоци определили су се обојица за националну оријентацију и умерено савремен музички језик, чему су остали и доследни, до краја и искрено, без потребе да се прилагођавају потоњим менама околности. Уз компоновање бавили су се и дириговањем и музичком критиком, с тим што је на оба та поља Вукдраговић делао много интензивније, шире и дуже. Као педагози - чему је, опет Тајчевић био дубље посвећен - радили су током низа година истовремено, у истој кући, београдској Музичкој академији... Зборник радова са научног скупа одржаног 13. и 14. децембра 2000, поводом 100-годишњице рођења двојице композитора / Proceedings of the Conference held from December 13 to 14, 2000, on the Occasion of the 100th Anniversary of the two Composers' birth