Search

“’Perverting the Taste of the People’: Lăutari and the Balkan Question in Romania” considers the term “Balkan” in the context of Romanian Romani music- making. The expression can be used pejoratively to describe something “barbaric” or fractured. In the “world music” era, “gypsy-inspired” music from the Balkans has become highly regarded. From this perspective “Balkan” is seen as something desirable. The article uses the case of the Romanian “gypsy” band Taraf de Haïdouks in illustration. Romania’s cultural and physical position within Europe can be difficult to locate, a discourse reflected in Romanian society itself, where many reject the description of Romania as a “Balkan” country. This conflict has been contested through manele, a Romanian popular musical genre. In contrast, manele is seen by its detractors as too “eastern” in character, an unwelcome reminder of earlier Balkan and Ottoman influences on Romanian culture. „’Извитоперење укуса људи’: Lăutari и балканско питање у Румунији“ студија је у којој се разматра појам „Балкан“ у контексту музичке продукције румунских Рома. Тај израз се може користити у пејоративном смислу да опише нешто „варварско“ или изломљено. У ери „музике света“ („world music“), „циганска музика“ с Балкана постала је веома цењена. Из те перспективе, „Балкан“ се посматра као пожељна одредница. У чланку је као илустрација коришћен пример румунског „циганског“ бенда Taraf de Haïdouks. Културни и географски положај Румуније унутар Европе тешко се може одредити; тај дискурс се одражава и у самом румунском друштву, у којем многи одбацују опис Румуније као „балканске“ државе. Тај конфликт је преиспитан кроз manele, популарни румунски музички жанр. Међутим, опоненти manele виде као карактером сувише „источни“ жанр, као непожељни подсетник на раније балканске и отоманске утицаје у румунској култури. У овом раду је размотрен поливалентни термин „Балкан“ у контексту музичке индустрије румунских Рома у Румунији и шире. На „Западу“ се тај израз често користи пејоративно, да опише нешто „варварско“ или изломљено. У ери „музике света“ („world music“), „циганска“ или „Циганима инспирисана“ музика с Балкана постала је веома цењена. Из те перспективе, „Балкан“ добија позитивне конотације, нешто што је пожељно „оријентално“ и „егзотично“. Румунски „цигански“ бенд Taraf de Haïdouks могао би се сматрати једним од најзначајнијих представника тог поджанра. Истражићу наведени парадокс користећи случај бенда Taraf de Haïdouks као главни пример у овој студији. Различити стручњаци су истицали потешкоће у дефинисању румунске културне и географске позиције у Европи. Тај дискурс се рефлектује на данашње румунско друштво, у којем многи одбацују било какву асоцијацију на Балкан у корист препознавања Румуније као модерне западноевропске нације. Тај конфликт се исказује кроз manele, румунски популарни музички жанр који већином негују ромски мушки певачи и музичари. Стручњаци тврде да је manele пример рђавог укуса. Али значајно је и то да је својим карактером manele превише „источни“ жанр, и да представља непожељни подсетник на раније балканске и отоманске утицаје у румунској култури. Та два примера ћу користити као основу за студије случаја у мом истраживању конструисаног „Балкана“ у вези с румунском музиком – и у Румунији и на „Западу“, с посебним освртом на Уједињено Краљевство.

Дечје ратне игре су облик дечјег фолклора, плато стваралаштва и едукације, меморијална пракса и простор конструисања идентитета, али и посредник усвајања политичких или идеолошких дискурса света одраслих. У различитим социо-културним контекстима, јавна, хегемонијска слика друштвеног сећања често је имала и своју, у неким случајевима, непожељну, алтернативу, потиснуту на трауматичну, приватну маргину. Дечје игре овог типа за различите генерације представљале су комуникацијски простор прожет флуидним сликама рата, конфликта или непријатеља посредством којих се не само сећа, већ и памти, репродукујући специфичне слике културне стварности и друштвених улога. У раду се с анализом наратива о пракси ратних игара генерација одраслих у ери СФРЈ и након распада Југославије, настоји доћи до закључака о улози игре као посредника у друштвеној и политичкој комуникацији вршњачких група и државе (света дечје маште и света одраслих), као жижне тачке конструкције идеја о „нама“ и „другима“, „херојима“ и „непријатељу“ у специфичном контексту. Children’s war games are a form of childlore, the platform for creation and education, a memorial practice and space for constructing identity, as well as a mediator in adopting political or ideological discourses of the world of grownups. In different social-cultural contexts, the public, hegemonic picture of social memory often had its, in some cases undesirable, alternative suppressed to the traumatic, private margin. Children’s games of this type for different generations represented the communication space imbued with fluid pictures of war, conflict or enemy, through which one not only recalls, but also remembers, reproducing specific pictures of cultural reality and social roles. Through the analysis of narratives about the practice of war games of generations that grew up in the era of the SFRY and after its dissolution, the paper attempts to reach conclusions about the role of the game as a mediator in social and political communication of peer groups and the government (the world of children’s imagination and the world of grown-ups) as the focal point of the construction of ideas about “us” and “others”, “heroes” and “the enemy” in a specific context.

Науката за литературата и компаратистиката ја развија имагологијата како посебна дисциплина која ги проучува сликите за другите. Најчест облик на сликата на другиот е стереотипот, во последните децении многу користен термин во сите општествени теории. Стереотипот станува средство за препознавање, етикетирање, ориентирање, потврдување и вреднување. Во историјата на изучувањето на стереотипите најмногу внимание е посветено на етничките и на културните стереотипи. Во нашата културна и книжевна историја посебно место имаат стереотипите за Македонците жртви на егзодусот за време на Граѓанската војна во Грција. Со текот на времето и низ времето Егејците и „егејството“ воопшто добиваат одредени идеолошки содржини, така што тие прераснуваат во еден своевиден мит кој може да има позитивна или негативна употреба во зависност од одреден актуелен контекст. Позитивната употреба на тој мит се гледа преку протежирање на т.н. егејски теми од реномирани уметници кои потекнуваат од тој дел на Македонија. Негативната употреба се гледа во фактот на последиците од негативните стереотипи за Егејците, за нивната неподобност за вршење на јавни општествени дејности, за нивната сомнителност во одреден политички контекст.

Предмет ове докторске дисертације јесте осветљивање доминантних сукоба унутар главних јунака у три Лоренсова романа: Љубавник леди Четерли, Заљубљене жене и Синови и љубавници. Нагласак је на расветљавању почетака сукоба, мотивима њиховог настанка као и њиховом развоју у светлу психоаналитичке критике, Фројдових и Јунгових сагледавања људске душе, њених стања и њеног мрачног и ирационалног дела. Колико су јунаци Лоренсових романа спремни да се кроз другог реализују и досегну јединство психе на путу индивидуације најјасније показује Лаканова концепција појмова жеље и другости у закључку. Сагледавањем Лоренсове поетике, његових уметничких начела и биографије, наметнула се повезаност дела и живота. Снажна везаност за мајку, отпор према оцу, сагледавање љубави као једине могућности опстанка и саморазвоја, све су то елементи које ћемо налазити и у његовом уметничком стваралаштву; елементи који ће битно утицати на Лоренса сликара и Лоренса писца. Специфичност тема па и целе грађе ових романа лежи у преплитању психологизације ликова са пишчевим животом и биографијом. Деликатне немире сопствене душе транспоновао је у сукобе својих јунака. Нагласак и акценат је стављен на оне јунаке, који кроз сопствене сукобе и кризне ситуације досежу јединство психе, односно на путу су ка успешној индивидуацији. За разлику од њих, јунаци који у томе не успеју, ни кроз љубавни однос са другим, ни кроз самоспознају, остају заувек заглављени у сопственим душевним сукобима, или спас проналазе у смрти. Код мушких јунака доминантан је комплекс мајке препознатљив у Фројдовом термину - Едипов комплекс. Неки ће се кроз теже душевне процесе и кризне ситуације решити успешно тог комплекса, док ће неки остати под његовим снажним утицајем. Код женских јунакиња, у сва три Лоренсова романа, видећемо да њиховом психом влада одређени женски архетип. Циљ њихове индивидуације и прихватања женске улоге, јесте спознаја сопственог архетипа који руководи њиховим женским идентитетом. The subject of this Doctoral dissertation is the clarification of the dominant conflicts of the main characters in three novels by Lawrence, Lady Chatterly’s Lover, Women in Love and Sons and Lovers. In all three novels the focus is on understanding the roots of these conflicts, their motifs and development in the light of psychoanalytic criticism of Jung and Freud’s comprehension of human soul, its conditions and its dark, irrational part. Lacan’s concept of desire and the Other will help us to understand the extent of Lawrence’s characters readiness to realize themselves through the others and reach the unity of psycho on their way to individuation. Some will be ready for the goal, some will not. By studying Lawrence’s poetics and his artistic principles as well as his biography we may come to conclusion that his life and work are interlaced tightly. His attachment to his mother, resistance to father and the understanding of love as the only possibility of survival and self-development are the elements we find in his artistic work as well. These elements will significantly affect Lawrence, both as a painter and a writer. The specificity of themes and the whole structure of these novels lie in the interweaving of characters’ psychology with the writer’s life and biography that is characteristic for all three novels related to Lawrence’s life. The mirror of his personal conflicts and his life is reflected in the psychology of his main heroes so the writer transposed delicate unrest of his own soul into his heroes’ conflicts. The stress is put on the heroes who can reach the unity of psycho through their own struggles and crisis, in other words, they are on the way to successful individuation. Unlike them, the heroes who are not able to achieve the goal whether through love relationship or through self-knowledge stay for long imprisoned in their own mental conflicts or they find peace in death. Male characters suffer from Oedipus complex therefore the attention in the dissertation is paid to Freud’s definition of Oedipus complex. Some characters will successfully rid themselves of the complex during hard mental processes and crisis while the others will stay under its strong influence for long. On the other hand, female characters and their psycho in all three novels are ruled by certain female archetype. The aim of their individuation and acceptance of the female role lie in the comprehension of their own archetype which manages their female identity.

This paper examines the critical interpretation of the Balkanist treatment of the Balkan Peninsula and its populations by the West in the post-socialist era, as represented in the novel Sahib by Sarajevo writer Nenad Velickovic, in the context of international peace and recovery missions in Bosnia and Herzegovina during and after the 1990s confl icts. The writer grounds his critical interpretation on a reversal of the narrator’s position relative to the dominant codes of the local culture and against the assumed humanistic character of international humanitarian interventions. Some of the themes and issues present in this satirical epistolary novel are otherness, through an implicit opposition of the Western and Balkan cultural models and elements, balkanisation understood as the fragmentation and demise of selected nation states in the interest of neoliberal capitalism as well as societal regression into tribalism, vulgarisation of linguistic and communication standards and the intrusion of aggressive Western discourses, and de-tabooisation of the writer’s culture and society.

Belonging to a social community, a nation, a culture or a religion, can be expressed by stressing differences and borders between us and others, between our collective self and their otherness. Achievements of classical Greek culture for us are primarily bound to the polis, city-state, but classical Greek literature gives quite significance to the definition of universal Greek identity by creating the figure of a barbarian on the opposite side. This contrast between Greeks and barbarians, not noticeable in the literature of archaic period, grows more and more important (while the notion of the word barbarian becomes more pejorative) with gradual intrusion of Persian domination over west area of Asia Minor from the middle of VI BC and with successful resistance of many Greek states in the first half of V BC. The basic feature that defines the notion βάρβαρος is a lack of moral responsibility indispensable for enjoying (but active enjoying, applying, engaging in, practicing) political freedom. Moral responsibility and political freedom are closely connected through λόγος – which is ability to reason and also ability to speak (in Greek). The image of barbarian is further elaborated with features of cruelty and excessiveness of all kinds (especially when it comes to somatic pleasures), i.e. a lack of moderation, so essential to Greeks. On the other hand, “to be Greek” meant: to be a citizen of a Greek polis having full civic rights. This further means: exclusively men. Otherness in being a barbarian, hence, goes hand in hand with Otherness of a woman in ancient Greek world. This polarity also includes the tension between πόλις and οἶκος, i.e. the tension between public–political and private–family life. Bearing this dichotomy in mind, I am re-reading two theatric plays: Euripides’ (cca 480–406 BC) tragedy Medea and radio-drama Medea of Serbian writer Velimir Lukic (1936–1937), one of many literary and art-works inspired by Euripides’ tragedy and Greek myth. Euripides’ Medea influenced on the tradition of this famous barbarian woman from Colchis, passionate and cruel sorceress, more than any other text did. If this writer didn’t make up Medea’s infanticide (performed in order to punish her unfaithful husband) on his own, then it was him who gave a fixed form to this variant of the myth. She is a refugee from her own home and country, a newcomer in Greece on the other side; she is a dangerous foreigner, a barbarian, passionate woman and sorceress; a threat and an ill omen to the manliness and male principle (and ambiguously a potential help to it). In order to avenge to her infidel husband, Greek Jason, this Colchian woman becomes a murderer of her own (two male!) children in the Euripides’ tragedy. The bloody epilogue of love between Greek and Colchian is described by Velimir Lukic as well. In his radio-drama Medea, eternal and varible, male and female, Greek and barbarian (in a particular aspect) are juxtaposed. Lukic constantly has in mind an abyss that gapes between hellenic and barbarian world, a gap that (in his interpretation) is so terrific that Medea will murder her own offspring saying: „So that I prevent my sons from becoming Greek, / To prevent them to reject their barbarian mother…” Key words: Greek, barbarian, citizen of a polis, woman, self, other, Medea, Euripides (cca 480–406 BC), Velimir Lukic (1936–1937).

Иницијална намера овог рада је детектовање просторних феномена, а потом њихова инкорпорација у теоријске постулате Мишела Фукоа (Michel Foucault) о „другим просторима“ или хетеротопијама. У том циљу потребно је дати приказ доминатних тенденција присутних у урбаном пејзажу. Тренутни архитектонски и урбани простор је, претпоставља се, „дистанциран“ од модерне и постмодерне парадигме, услед чега га је тешко појаснити и категорисати... The initial intention of this work is detecting spatial phenomena, then their incorporation in theoretical postulates of Michel Foucault about ''other spaces'' or heterotopias. Due to that goal there is a need to give a display of dominant tendencies present in urban landscapes. Current architectural and urban space is, it is presumed, ''distant'' from modern and postmodern paradigm, due to which is hard to explain and categorize it. Nevertheless, although general actual social and cultural environment reveals the impression of nonexistence of space for production of something new and authentic, all-present are phenomena which negates that presumption...

На основу искуства истраживања ове теме наметнуо ми се став да о патњи конкретних женских личности у Еурипидовим трагедијама не би требало писати схоластично теоријски. Мимо једног таквог теоријског есенцијализма и њему насупрот, у раду се настоји да се патња испита у њеној пуној конкретности, са свијешћу о њеној уникатности и потпуној контекстуализованости. У изради дисертације кренула сам, дакле, од претпоставке да је патња колико универзално, толико јединствено и према томе крајње контекстуализовано животно искуство. Стога сам очекивала да ћу, читајући Еурипидове трагедије, на интерактивност феномена патње са другим феноменима и њихову међузависност наилазити као на константу. Такође, претпоставила сам да ће се у овом читању Еурипидових трагедија и праћењу његових женских ликова истовремено испоставити и универзализам и родна специфичност патње – паралелно и у сагласју. У дисертацији нудим могућа читања појединачних Еурипидових трагедија. У том смислу, Еурипидовој заоставштини прилазим првенствено као тексту: отуда је важан аспект мог методолошког приступа текстуална анализа са преводом одабраних одломака. Анализа текста је семантичка и по потреби стилистичка, и смјештена је у друштвеноисторијски, антрополошки и културолошки контекст. Дисертација садржи уводно поглавље и осам поглавља посвећених изабраним драмама. Сходно наслову дисертације, при избору сам имала у виду да ли је дотична Еурипидова драма квалификована као трагедија или не. Овај рад је понуђен као допринос проучавању феномена патње, као читање искуства патње. Предузета анализа би се према интенцији могла назвати егзистенцијалном анализом. У методолошком погледу дисертацију одликује и интердисциплинарност... Based on experience of researching this theme I have acquired an attitude that suffering of concrete female characters in Euripides’ tragedies should not be written about in a scholastic–theoretic manner. Past such theoretical essentialism and contrary to it, the study strives to examine the suffering in its utter concreteness, with awareness of its uniqueness and its absolute contextualizedness. Accordingly, I have commenced the work on my thesis with the hypothesis that suffering is universal as much as particular, and therefore supremely contextualized life experience. Consequently, I have expected that, while reading Euripides’ tragedies, I will be coming across interactivity and interdependence between the phenomenon of suffering and the other phenomena, finding these interactivity and interdependence constant. I have also assumed that reading of Euripides’ tragedies and paying close attention to his female characters will demonstrate both universalism and gender‒specificity of suffering, as simultaneous and in tune. This dissertation proposes possible readings of singular Euripides’ tragedies. In this respect, I approach Euripides’ legacy primarily as a text: hence an important aspect of my methodological approach is textual analysis with translation of selected passages. The textual analysis is semantic and stylistic where necessary, and it is set in sociohistorical, anthropological and culturological context. The dissertation includes the introductional chapter followed by eight chapters dedicated to selected dramas. According to the title, I bore in mind whether a given Euripides’ drama qualifies as a tragedy or not. The dissertation is offered as a contribution to the study of phenomenon of suffering, as a reading of experience of suffering. According to its intention, the undertaken analysis could be nominated as existential analysis. In terms of methodological approach the dissertation is also marked by interdisciplinarity...

На основу искуства истраживања ове теме наметнуо ми се став да о патњи конкретних женских личности у Еурипидовим трагедијама не би требало писати схоластично теоријски. Мимо једног таквог теоријског есенцијализма и њему насупрот, у раду се настоји да се патња испита у њеној пуној конкретности, са свијешћу о њеној уникатности и потпуној контекстуализованости. У изради дисертације кренула сам, дакле, од претпоставке да је патња колико универзално, толико јединствено и према томе крајње контекстуализовано животно искуство. Стога сам очекивала да ћу, читајући Еурипидове трагедије, на интерактивност феномена патње са другим феноменима и њихову међузависност наилазити као на константу. Такође, претпоставила сам да ће се у овом читању Еурипидових трагедија и праћењу његових женских ликова истовремено испоставити и универзализам и родна специфичност патње – паралелно и у сагласју.У дисертацији нудим могућа читања појединачних Еурипидових трагедија. У том смислу, Еурипидовој заоставштини прилазим првенствено као тексту: отуда је важан аспект мог методолошког приступа текстуална анализа са преводом одабраних одломака. Анализа текста је семантичка и по потреби стилистичка, и смјештена је у друштвеноисторијски, антрополошки и културолошки контекст. Дисертација садржи уводно поглавље и осам поглавља посвећених изабраним драмама. Сходно наслову дисертације, при избору сам имала у виду да ли је дотична Еурипидова драма квалификована као трагедија или не. Овај рад је понуђен као допринос проучавању феномена патње, као читање искуства патње. Предузета анализа би се према интенцији могла назвати егзистенцијалном анализом. У методолошком погледу дисертацију одликује и интердисциплинарност... Based on experience of researching this theme I have acquired an attitude that suffering of concrete female characters in Euripides’ tragedies should not be written about in a scholastic–theoretic manner. Past such theoretical essentialism and contrary to it, the study strives to examine the suffering in its utter concreteness, with awareness of its uniqueness and its absolute contextualizedness. Accordingly, I have commenced the work on my thesis with the hypothesis that suffering is universal as much as particular, and therefore supremely contextualized life experience. Consequently, I have expected that, while reading Euripides’ tragedies, I will be coming across interactivity and interdependence between the phenomenon of suffering and the other phenomena, finding these interactivity and interdependence constant. I have also assumed that reading of Euripides’ tragedies and paying close attention to his female characters will demonstrate both universalism and gender‒specificity of suffering, as simultaneous and in tune.This dissertation proposes possible readings of singular Euripides’ tragedies. In this respect, I approach Euripides’ legacy primarily as a text: hence an important aspect of my methodological approach is textual analysis with translation of selected passages. The textual analysis is semantic and stylistic where necessary, and it is set in sociohistorical, anthropological and culturological context. The dissertation includes the introductional chapter followed by eight chapters dedicated to selected dramas. According to the title, I bore in mind whether a given Euripides’ drama qualifies as a tragedy or not. The dissertation is offered as a contribution to the study of phenomenon of suffering, as a reading of experience of suffering. According to its intention, the undertaken analysis could be nominated as existential analysis. In terms of methodological approach the dissertation is also marked by interdisciplinarity...