Mali broj žena se odlucuje na anoniman porođaj van bolnice, kao sto je i mali broj onih koje odluce da napuste novorođence ili ga lise života ubrzo nakon porođaja zbog ozbiljnih problema u razvoju deteta. Da li majke, koje žele da ostave svoje dete zbog ozbiljnih smetnji u razvoju, imaju zakonsko pravo na anoniman porođaj? Odgovor na ovo pitanje u mnogome zavisi od nacina na koji svi oni koji su ukljuceni u zakonodavni proces shvataju svet u kome živimo, a prvenstveno je to stvar kulture. Ukoliko zakonodavac veruje da ljudi mogu svoje probleme najbolje resiti bez prisile od strane države, žena nikada nece biti primorana da se odrekne svog prava na anonimnost (anoniman porođaj) ukoliko nije spremna na majcinstvo. Umesto toga, zakonodavac ce joj omoguciti pravo na anoniman porođaj, cime se ni njeno zdravlje ni zdravlje deteta ne dovodi u opasnost. Zakonodavac ce takođe ponuditi (a ne nametnuti!) neophodnu strucnu pomoc kako bi tim ženama olaksali brigu o detetu. Zakonodavac ce takođe ostaviti mogucnost da se majka i dete sretnu u nekom kasnijem periodu, ukoliko za to budu zainteresovani i spremni. Ovakav neprinudni model izabrao je zakonodavac u Francuskoj jer se veruje da je majka svesna svojih postupaka i da joj treba omoguciti tu alternativu, pri cemu dete i majka kasnije imaju mogucnost da sami odluce o međusobnom odnosu. Međutim, za mnoge ljude, takvo resenje je nezamislivo jer nije u skladu sa njihovim razumevanjem sveta, gde je zakon sredstvo prisile koje primorava ljude da se ponasaju na određeni nacin narocito kada je rec o osnovnim pitanjima kao sto je pravo na informaciju o sopstvenom poreklu. Suoceno sa aktuelnim problemom napustenih beba, nemacko zakonodavstvo je doslo do kompromisnog resenja koje omogucava ženama pravo na poverljiv ali ne i anoniman porođaj. Deca imaju pravo da traže podatke o svom poreklu, ali iskljucivo ukoliko njihov interes da saznaju svoje poreklo ima prevagu nad interesom majke da ostane anonimna. Nemacki zakonodavac se, dakle, opredelio za blažu formu prinude. U tom kontekstu, postavlja se pitanje koje resenja je najsvrsishodnije. Zanimljivo je videti u nedavno sprovedenom istraživanju da majke koje su imale anoniman porođaj, a nisu bile izložene bilo kakvom pritisku ili nametu protiv njihove volje, u vecini slucajeva odlucuju da zadrže dete. Cak i kada se odluce da daju dete na usvajanje, one se u vecini slucajeva ne opredeljuju za anonimno ili incognito usvajanje. Samo 5% od ukupnog broja žena koje su imale anoniman porođaj ne žele da otkriju svoj identitet. Po misljenju autora, takav rezultat ne samo da predstavlja iznenađenje nego i malo cudo. Može se reci da anonimni porođaj u vecini slucajeva jednostavno predstavlja važno sredstvo kojim se, u sigurnom okruženju, eliminise pritisak drustva na vec uznemirene i krajnje frustrirane majke. Iz ovoga proizilazi da je najbolje resenje ono gde nema bilo kakve prisile ili prinude od strane države. Put do ljudskog srca leži u postovanju a ne prinudi. Ovaj princip bi u najvecoj mogucoj meri trebalo integrisati u zakonodavstvo.