Search

The paper aims to analyse conceptually the meaning of the term ‘autonomy’ and to examine critically its relations with other ethical norms. The question posed is whether autonomy is a right, or an ability, or a capacity, or an achievement, and whether it ought to be distinguished from self-determination. It is shown that autonomy is an anthropological principle, and that self-determination as its manifestation is a human right. As to its relation with other ethical norms, it is shown that there are possible conflicts between a patient’s and his doctor’s autonomies, as well as between autonomy and the duty to protect life, and between autonomy and care, so that trust plays an important role. The author concludes that man is autonomous not if and only if he is able to determine himself, but rather that he has the right to determine himself because he is autonomous. This holds for everybody from their beginning to their end, irrespective of what they are able to do and the situation they may be in. Since every human being is autonomous, autonomy entails self-limitation, and so it does not mean independence, but interdependence. As to trust, autonomy is to be acknowledged, while trust is to be practiced, since autonomy is of people, while trust is in people., Cet article tente d’analyser de manière conceptuelle la signification du terme d’autonomie et de questionner ses rapports avec d’autres normes éthiques. La question est de savoir si l’autonomie est un droit, une faculté ou une possibilité, et s’il faut la différencier de l’autodétermination. Il est montré que l’autonomie est un principe anthropologique et que l’autodétermination, qui en est sa manifestation, est un droit humain. En ce qui concerne ses rapports avec d’autres normes éthiques, il est montré que d’autres conflits sont possibles, des conflits entre l’autonomie du patient et l’autonomie du médecin, entre l’autonomie et les devoirs de protection de la vie, mais aussi entre l’autonomie et les soins. Ainsi, un rôle important revient à la confiance. L’auteur conclut que l’homme n’est pas autonome, si et seulement si, il est capable d’autodétermination, mais c’est bien parce qu’il a un droit à l’autodétermination qu’il est autonome. Cela vaut pour chacun depuis ses débuts jusqu’à ses fins, indépendamment de ce dont il est capable de faire et de la situation dans laquelle il peut se trouver. Étant donné que chaque être humain est autonome, l’autonomie entraîne à ses côtés l’autolimitation, de telle manière qu’il ne s’agit pas d’indépendance mais d’interdépendance. En ce qui concerne la confiance, l’autonomie doit être reconnue, et la confiance doit être pratiquée, car ce dont il s’agit c’est d’autonomie des personnes, et c’est bien en la personne que l’on a confiance., Der Beitrag gilt einer Analyse der Bedeutung des Terminus ‚Autonomie’ sowie einer kritischen Prüfung seiner Beziehungen zu anderen ethischen Normen. Zu klären ist, ob Autonomie ein Recht, eine Fähigkeit, ein Vermögen oder eine Errungenschaft darstellt und ob man zwischen Autonomie und Selbstbestimmung unterscheiden muss. Es wird gezeigt, dass Autonomie ein anthropologisches Prinzip ist und Selbstbestimmung als Manifestation von Autonomie ein menschliches Recht. Was die Beziehungen zu anderen ethischen Normen angeht, so zeigen sich mögliche ethische Konflikte zwischen Patienten- und Arztautonomie, zwischen Autonomie und der Pflicht zum Lebensschutz und zwischen Autonomie und Fürsorge, was der Norm des Vertrauens eine wichtige Rolle zuweist. Der Autor gelangt zu dem Ergebnis, dass der Mensch nicht deswegen noch dann autonom ist, wenn er sich selbst zu bestimmen in der Lage ist, sondern dass er das Recht zur Selbstbestimmung besitzt, weil er autonom ist. Dies gilt für jedermann, unabhängig von seinem Können oder seiner Lebenssituation, vom Anfang bis zum Ende seines Lebens. Da jedes menschliche Wesen in diesem Sinne autonom ist, impliziert Autonomie Selbstbegrenzung und somit nicht Unabhängigkeit, sondern Interdependenz. Was die Norm des Vertrauens angeht, so muss Autonomie anerkannt, Vertrauen hingegen praktiziert werden. Denn: Autonomie gehört untrennbar zum Menschen, Vertrauen gilt dem Menschen., Članak nastoji konceptualno analizirati značenje termina ‘autonomija’ i kritički ispitati njegove odnose s drugim etičkim normama. Postavlja se pitanje je li autonomija pravo ili sposobnost ili mogućnost te da li bi ju trebalo razlikovati od samoodređenja. Pokazuje se da je autonomija antropološki princip te da je samoodređenje kao njezina manifestacija ljudsko pravo. Što se tiče njezina odnosa s drugim etičkim normama, pokazuje se da su mogući sukobi između autonomije pacijenta i autonomije liječnika, kao i između autonomije i dužnosti zaštite života te između autonomije i skrbi, tako da važnu ulogu igra povjerenje. Autor zaključuje da čovjek nije autonoman ako i samo ako je sposoban za samoodređenje nego da ima pravo na samoodređenje zato što je autonoman. To važi za svakoga od njegova početka do njegova kraja, bez obzira na to što je sposoban učiniti i situaciju u kojoj se može naći. Budući da je svako ljudsko biće autonomno, autonomija za sobom povlači samoograničavanje, tako da ne znači nezavisnost, nego međuzavisnost. Što se tiče povjerenja, autonomiju treba priznavati, a povjerenje treba prakticirati zato što se radi o autonomiji ljudi, a povjerenje se ima u ljude.

U radu se istražuje politički proces koji je doveo do jednostrane deklaracije o nezavisnosti Kosova te se tvrdi da spremnost mnogih zemalja da pridonesu nastanku Kosova kao nezavisne države ne treba tražiti samo u humanitarnim razlozima i remedijalnoj interpretaciji prava na samoodređenje. Ono što je također motiviralo te države, posebice zapadne sile, bilo je svježe sjećanje na neuspjeh Ujedinjenih naroda u sprečavanju rata u bivšoj Jugoslaviji, a pogotovo Bosni i Hercegovini. Isto tako međunarodna je zajednica odbacila način na koji je Srbija (i kasnije SRJ) dramatično reducirala kosovsku autonomiju nakon 1989., uskraćujući na taj način kosovskim Albancima pravo na unutarnje samoodređenje. Rad se zaključuje razmatranjima dugoročnih posljedica intervencije na Kosovu. Umjesto da se ponašanje međunarodne zajednice i zapadnih sila promatra kroz prizmu “jedinstvenog slučaja”, intervencija na Kosovu mogla bi biti shvaćena kao doprinos konsolidaciji europske privrženosti pravima unutarnjih manjina, uključujući njihovo pravo na teritorijalnu autonomiju., The article explores the process that led to Kosovo’s unilateral declaration of independence and argues that the willingness of many countries to contribute to the creation of Kosovo as cannot be explained solely by humanitarian concerns, and the remedial understanding of the right to self-determination. What seems to have motivated the Western powers was also the recent memory of the UN’s failure to stop the internecine wars which characterised the SFRY’s dissolution (particularly the war in Bosnia), as well as the rejection on the part of the international community with the way in which Kosovan autonomy, previously entrenched in the SFRY constitution of 1974, had been emasculated from 1989 onwards by both Serbia and the FRY in a process which served to deny Kosovo Albanians both the minority rights and the right of internal self-determination. Finally, the article speculates on the long-term implications of the Kosovo intervention. Instead of being seen as a “unique case”, the intervention in Kosovo may be seen as the consolidation of a growing European commitment to the rights of internal minorities, including the right to territorial autonomy for national minorities.

Profesija novinara bitno se mijenja pod utjecajem širih društvenih trendova poput komercijalizacije i privatizacije medija, brzih tehnoloških promjena te promjena na tržištu rada. Iako je pozicija novinara/novinarki različita s obzirom na mjesto u hijerarhijskoj strukturi, tip zaposlenja, vlasničku strukturu medija i veličinu medijske organizacije unutar koje rade, tehnološku platformu koju koriste, i teme koje pokrivaju - generalno gledano svjedočimo srozavanju statusa novinara i novinarstva u društvu. U radu će se analizirati 'novinarsko polje' (journalistic field) (Bourdieu, 1993 ; Champagne, 2005, Benson&Neveu, 2005), te koncept 'profesionalnog novinarstva' iz perspektive sociologije profesija, koja se - bez obzira na promjenu u fokusu akademske zajednice, koji se pomicao od ‘sociologije profesija’ prema ‘radu temeljenom na znanju’ (knowledge-based work) - kontinuirano usmjerava na analizu četiri područja: specifično ekspertno znanje, autonomija, normativna orijentacija prema služenju javnosti te status profesije (dohodak, nagrade itd.) (Gorman, Sandefur, 2011). Upravo će kroz navedena četiri područja biti analizirana novinarska profesija u Hrvatskoj kako bi se odgovorilo na istraživačko pitanje: svjedočimo li dezintegraciji tradicionalno definirane novinarske profesije, te de- diferencijaciji novinarskog polja?

Darba tēma ir „Māsu ētikas principu ievērošana intensīvajā terapijā pie komā esošiem pacientiem”. Tēmas aktualitāti nosaka tas, ka ik pa brīdim mūsdienu veselības aprūpē rodas ļoti daudz sarežģītu un daudzpusīgu ētiska rakstura situāciju un ne vienmēr medicīnas personāls ir pietiekami sagatavoti, lai spētu tās risināt. Darbs sastāv no četrām nodaļām un četriem pielikumiem. Darba mērķis ir noskaidrot kādi un cik ētikas principi tiek ievēroti veicot komā esošu pacientu aprūpi. Izvirzītais pētniecības jautājums: Kādi ētikas principi tiek ievēroti pilnībā vai daļēji, veicot komā esošu pacientu aprūpi? Kā pētījuma metode tika izvēlēta kvalitatīvā pētīšanas metode, tās instrumentārijs- intervija. Pētījumā izvirzīto jautājumu analīze norāda uz to, ka intensīvās terapijas nodaļas medicīnas māsas izprot un realizē ētikas principus pie komā esošiem pacientiem, tādus kā laba darīšanas, taisnīguma, patiesīguma principus, daļēji realizē autonomijas un dubultefekta principus. Atslēgas vārdi: ētika, principi, autonomija, laba darīšana, taisnīgums, patiesīgums, dubultefekts., The title of the paper is „Nurse ethical principle observance with coma existing patients in the intensive care unit”. The topicality of this title is determined by the fact that occasionally in a health care many complicated and varied ethical character situations are occurring and medical staff is not always prepared enough to solve them. The paper consists of four chapters and four annexes. The aim of the paper is to find out what and how many ethical principles are observed while taking care of coma existing patients. The raised research question is: Which ethical principles are observed fully and which partly while taking a coma existing patient care? As the research method the qualitative research method was chosen, its tool- interview. The analysis of the research questions indicates that nurses of intensive care unit working with patients in coma understands and realizes such ethical principles as beneficence, fairness and veracity principles, partly realizes autonomy and nonmaleficence principles. The key words: ethics, principles, autonomy, beneficence, justice, veracity, nonmaleficence.

U ovom radu prikazano je temeljno pravo pacijenta u zdravstvenoj skrbi prema Zakonu o zaštiti prava pacijenta. Prava pacijenta su medicinsko-etičko područje koje povezuje temeljnu etičku spoznaju s kliničkom praksom i odnosom prema pacijentu. Pacijentova autonomija sastavni je dio liječenja i rehabilitacije. Pacijenti u zdravstvenoj skrbi, pa tako i u okviru fizioterapijske djelatnosti, imaju pravo donošenja odluke o vlastitome zdravlju kao i provjerenu informaciju o načinu liječenja i rehabilitaciji. Samim time kvaliteta zdravstvene skrbi je korelacija između očekivanja pacijenta i izvedbe pojedinog zdravstvenog postupka. Poznavanje zakona o zaštiti prava pacijenata, obaveza je svakog zdravstvenog radnika. Informirani pristanak, pravo na obaviještenost te prihvaćanje ili odbijanje pojedinog dijagnostičkog odnosno terapijskog postupka, temeljne su odrednice Zakona o zaštiti prava pacijenta. Ovim načelima pacijent postaje odgovoran partner u procesu liječenja i rehabilitacije. Zadaća zdravstvenih djelatnika je omogućiti pacijentu ravnopravno sudjelovanje u procesu liječenja i rehabilitacije u svrhu postizanja konačnog cilja, tj. potpune i najveće moguće kvalitete života pacijenta i njegove obitelji.

The article argues that moral autonomy and dignity as intrinsic values are borne only by members of mankind, and not by nonhuman animals. Although humans and animals inevitably cohabit nature, they cannot be considered to be united together within a moral community. However, animal life and formidable biological diversity are definitely worthy of existence on our planet, even if one day mankind vanishes from Earth. While animals are clearly not agents, they may well be recipients of moral obligations to be met by human agency. Treating animals in a decent way is a moral duty to ourselves. Following Kant, this duty is justifiable on the grounds that the animal world exhibits a certain analogy to mankind. Cautious concern for the natural world strengthens then our worth as rational beings., L’article propose des arguments en faveur de la thèse selon laquelle seuls les membres du genre humain, et non les animaux non humains, ont une autonomie morale et une dignité comme valeur intrinsèque. Bien que la cohabitation des êtres humains et des animaux dans la nature soit inévitable, ces derniers ne peuvent être considérés comme membres d’une communauté morale. Cependant, la vie des animaux et l’effrayante diversité biologique ont absolument une valeur d’existence sur notre planète, et cela même si le genre humain vient à disparaître de notre Terre. Bien que les animaux ne soient certes pas des sujets, ils peuvent être des objets de devoirs moraux que l’activité humaine doit valoriser. Une approche adéquate envers les animaux constitue un devoir moral envers nous-mêmes. Suivant la trace de Kant, ce devoir peut être justifié sur la base de l’affirmation selon laquelle le monde animal présente une certaine similarité avec le monde humain. En ce sens, une considération avisée envers le monde naturel renforce la valeur que nous avons de nous-mêmes comme êtres rationnels., In dem Artikel werden Argumente vorgebracht für die These, lediglich Angehörige des Menschengeschlechts, und nicht auch die nicht-menschlichen Tiere, hätten moralische Autonomie und Würde als einen intrinsischen Wert. Wenngleich die Kohabitation zwischen Menschen und Tieren in der Natur unvermeidlich ist, können sie nicht als Mitglieder einer moralischen Gemeinschaft erachtet werden. Allerdings sind das Leben der Tiere und die fürchterliche biologische Vielfalt einer Existenz auf unserem Planeten durchaus wert, selbst wenn das Menschengeschlecht eines Tages von der Erde verschwinden würde. Obwohl Tiere sicherlich keine Subjekte sind, könnten sie Objekte moralischer Pflichten sein, die das menschliche Tun wertschätzen muss. Eine angemessene Behandlung der Tiere ist eine moralische Pflicht gegenüber uns selbst. Diese Pflicht kann, Kant folgend, aufgrund der Behauptung gerechtfertigt werden, die Tierwelt weise eine gewisse Ähnlichkeit mit der Menschenwelt auf. In diesem Sinne stärkt eine achtsame Rücksicht gegenüber der Tierwelt den Wert von uns als rationalen Wesen., članku se nude argumenti za tezu da samo pripadnici ljudskoga roda, a ne i ne-ljudske životinje, imaju moralnu autonomiju i dostojanstvo kao intrinzičnu vrijednost. Premda je kohabitacija ljudi i životinja u prirodi neizbježna, njih se ne može smatrati članovima jedne moralne zajednice. Međutim, život životinjâ i zastrašujuća biološka raznolikost svakako su vrijedni postojanja na našem planetu, čak i ako bi jednoga dana ljudski rod nestao sa Zemlje. Iako životinje zasigurno nisu subjekti, one bi mogle biti objekti moralnih dužnosti koje ljudsko djelovanje mora uvažiti. Primjereno postupanje sa životinjama moralna je dužnost prema nama samima. Slijedeći Kanta, ovu se dužnost može opravdati na temelju tvrdnje da životinjski svijet pokazuje određenu sličnost s ljudskim svijetom. U tom smislu, oprezni obzir spram prirodnoga svijeta jača vrijednost nas kao racionalnih bića.

U radu je istaknuto da je u oblasti pedagoške teorije potrebno razvijati interpretativni okvir za razmatranje osnovnih pedagoških procesa, zasnovan na pretpostavkama kritičke pedagogije i teorije samoodređenja. Razmatra se određenje pojmova autonomija i kontrola u radovima Majkla Epla, Džona Djuija, Ričarda Rajana, Edvarda Disija i Alfija Kona. Argumentovana su polazna stanovišta da kontrola, ograničenja i zahtevi predstavlјaju konstitutivan element vaspitanja i da je autonomija rezultat internalizovane kontrole. Autonomija učenika ne vezuje se isklјučivo za angažovanje učenika u aktivnostima koje su praćene prijatnim osećanjima. I ekstrinzički motivisan učenik oseća da se ponaša autonomno u slučajevima internalizacije i integracije vrednosti takvog ponašanja, kada usvaja razredna pravila i nastavne zahteve kao vlastite vrednosti i regulatore sopstvenog ponašanja. Među zaklјučcima se navodi da će nastavnik koji očekuje od učenika određeno ponašanje i učešće u aktivnostima koje učenici ne doživlјavaju kao korisne i važne nastojati da podržava osećaj autonomnog delovanja kod svojih učenika ulaganjem napora da im objasni vrednosti takvog ponašanja ili potencijalnu ličnu korist koju im ono može doneti.

Rad analizira Nietzscheovo razumijevanje moći kao volje za moć i autonomije kao samopostajanja, s jedne strane, te dominacije, kao samonadilaženja, s druge strane. Naglašavajući glavne misli Lawrenceova romana Sinovi i ljubavnici, rad se oslanja na glavne stupove Nietzscheove filozofije, pokušavajući proniknuti u njegovo razumijevanje moći i svake volje za moć. Nietzscheovo razumijevanje volje za moć usko je povezano s procesom samoafirmacije, borbe za ostvarenje plemstva duha, te njegovim vlastitim riječima, pothvatom postajanja »pjesnikom vlastitog života« i stvaranjem vlastitih zakona te konstantnom borbom sa životom za sam život. Lawrence prikazuje istu perspektivu očima umjetnika s mnogo filozofskih i psiholoških konotacija. Lawrence dijeli sa čitaocima Nietzscheovu perspektivu shvaćanja slobodnog duha koji pokušava nadići sebe te stvoriti vlastite zakone samodominacije te dominacije nad svijetom koji ga okružuje., This paper analyses Friedrich Nietzsche’s understanding of power as the will to power, of autonomy as self-becoming, and of dominance as self-overcoming. Wandering through the main thoughts of D. H. Lawrence’s novel Sons and Lovers, this paper draws upon the main pillars of Nietzsche’s philosophy and tries to ponder Nietzsche’s understanding of power and his comprehension of any will to power. Nietzsche’s understanding of the will to power is closely related to the process of the affirmation of life, the struggle for the achievement of nobility of spirit, struggle for the achievement of becoming “poets of our lives” and for creating law for ourselves, and to a constant struggle with life for life itself. Lawrence portrays the same perspective through the eyes of an artist, abounding with philosophical and psychological connotations. Lawrence provides his readers with a Nietzschean perspective of free spirits who try to overcome themselves and to create their own law for self-dominance and dominance over the world., D’une part, ce travail analyse la compréhension nietzschéenne de la puissance comme volonté de puissance et l’autonomie comme auto-devenir, et d’autre part, il analyse la domination comme auto-dépassement. En accentuant les pensées principales du roman Amants et Fils de Lawrence, ce travail s’appuie sur les piliers principaux de la philosophie nietzschéenne et tente de pénétrer sa compréhension de la puissance et de chaque volonté de puissance. La compréhension de la volonté de puissance de Nietzsche est étroitement liée au processus d’auto-affirmation – lutte pour réaliser la noblesse de l’âme –, à une entreprise pour devenir « poète de notre vie » et à une création de nos propres lois, comme il l’affirmait lui-même, mais encore, à une lutte constante avec la vie pour la vie elle-même. Lawrence présente la même perspective à travers un regard d’artiste rempli de connotations philosophiques et psychologiques. Il partage avec Nietzsche sa perspective d’une conception de l’esprit libre qui tente de se dépasser soi-même et de créer ses propres lois d’auto-domination et de domination sur le monde qui l’entoure., Der Aufsatz analysiert Nietzsches Verständnis der Macht als Wille zur Macht und der Autonomie als Selbstwerdung einerseits, und der Domination als Selbstüberwindung andererseits. Indem er die Hauptgedanken von Lawrences Roman Söhne und Liebhaber akzentuiert, lehnt sich dieser Aufsatz an die Hauptsäulen der Philosophie Nietzsches an, wobei er seinen Standpunkt zur Macht und jeglichem Willen zur Macht zu ergründen sucht. Nietzsches Erfassung des Willens zur Macht ist eng verknüpft mit dem Prozess der Selbstaffirmation, des Kampfes um die Verwirklichung des Geistesadels. Sie ist, um es mit seinen eigenen Worten auszudrücken, ebenso verknüpft mit der Unternehmung, „Dichter des eigenen Lebens“ zu werden, sowie mit der Schaffung eigener Gesetze und dem Dauerkampf mit dem Leben um das Leben selbst. Lawrence stellt dieselbe Betrachtungsweise mit dem künstlerischen Auge dar, mit zahlreichen philosophischen und psychologischen Konnotationen. Lawrence teilt mit den Lesern Nietzsches Anschauung vom Verständnis des freien Geistes, der sich selbst zu überwinden und eigene Gesetze zu schaffen versucht, Gesetze der Selbstdomination und der Domination über die Welt, die ihn umgibt.

Straipsnyje pateikiama lyginamoji analizė, kaip Pirmasis pasaulinis karas paveikė paviršiun iš- kilusius estų, latvių ir lietuvių nacionalizmus. Būta aiškios tendencijos traktuoti tris valstybes, 1918 m. deklaruotas šių nacionalinių judėjimų, kaip vieną „Baltijos“ grupuotę, susikūrusią dėl bendrųjų veiksnių ir procesų. Tačiau tokia charakteristika sumenkina skirtumus, atsiradusius dėl regiono pozicijos pačiame karo fronto linijų Rytuose epicentre, dėl kurio klostėsi pavaldumo ir politinių kontekstų įvairovė. Kita tendencija buvo galiausiai sukurtą nacionalinės valstybės struktūrą visais trim atvejais vaizduoti kaip iki 1918 m. nacionalinių judėjimų ilgai puoselėtų siekių įgyvendinimą. Tačiau toks nacionalinio apsisprendimo suvokimas atsirado gerokai vėliau, o federalistinė galvosena tiek per karą, tiek iškart po jo toliau formavo suverenumo koncepcijas išorėje ir viduje. Maža to, valstybingumo suvokimas smarkiai priklausė nuo to, kurioje fronto linijos pusėje konkretus regionas buvo konflikto metu. Straipsnyje šie skirtumai atskleidžiami, ypač išskiriant estų ir lietuvių atvejus. This article offers a comparative analysis of how the First World War affected emerging Estonian, Latvian and Lithuanian nationalisms. There has been a clear tendency to treat the three states declared by these national movements in 1918 as a single ‘Baltic’ grouping created as a result of common factors and processes. Yet, such a characterisation downplays differences which arise due to the position of the region at the very frontline of the war in the East, which brought a variety of jurisdictions and political contexts. A further tendency has been to retrospectively portray the nationstate framework ultimately created in all three cases as the realisation of the long-cherished goal of the pre-1918 national movements. Such an understanding of national self-determination, however, only emerged much later, and federalist thinking continued to shape both external and internal conceptions of sovereignty during and immediately after the war. How statehood was conceived, moreover, had a lot to do with which side of the line a region was located during the conflict, with key points of difference being discernible between the Estonian and Lithuanian cases in particular.

Generally speaking, there is a certain confusion when it comes to the very scope of vulnerability. Philosophical literature defines vulnerability as an inherent characteristic of human embodiment: everyone is vulnerable by virtue of being human. On the other side, political approach focuses on a web of interpersonal relations and specific context- dependent variables that cause certain individuals or groups to be vulnerable: only some, the “others”, are vulnerable and need special protection. These two approaches do not communicate easily. However, they seem to share the basic conviction that vulnerability is characterized by certain “negativity” (Henk ten Have, 2015). This "negativity" denotes the condition of being exposed to the other, as injurable and dependable creature. Political and philosophical approaches provide very different answers to such negativity of vulnerability, especially concerning the role of human agency. This paper will thus explore connections between vulnerability and autonomy in both approaches and point out to their surprising lack of interest in concepts of exploitation and human flourishing.

Advance directives are conceptualised as a means of increasing “patient autonomy”, as they enforce individuals’ power of choice over a post-competence dying process. There is, however, controversy over their moral force. Rebecca Dresser and John Robertson offer a conceptual argument grounded in epistemological considerations concerning personhood which challenges their authority. Roland Dworkin defends forcefully “precedent autonomy” in planning post-competence medical care. This paper examines the above opposing theses and assesses their main arguments. Limitations are detected in both. Regarding the former, its conceptualisation of the notion of personhood is found to be problematic, and regarding the latter, its conception of individual autonomy is found to be too narrow. An alternative route is explored by reconstructing Kant’s conception of moral autonomy. It provides a framework for moral reasoning, from which certain contemporary understandings of autonomy as a right, as a reflective capacity of the individual, as responsibility and integrity can be properly assessed and justified. Normative conclusions follow regarding the extension of personal autonomy in advance medical choice., Les directives anticipées (advance directives) ont été conçues comme un moyen pour augmenter « l’autonomie du patient » puisqu’elles renforcent son pouvoir décisionnel une fois le processus de fin de vie entamé, c’est-à-dire une fois les compétences diminuées. Toutefois, leur force morale est discutable. Rebecca Dresser et John Robertson proposent des arguments tirés de considérations épistémologiques de la personnalité qui contestent l’autorité des directives. Ronald Dworkin défend vigoureusement « l’autonomie antérieure » dans la planification des soins médicaux « post-compétents ». Ce travail examine les thèses adverses mentionnées ci-dessus et évalue leurs arguments principaux. Dans les deux cas, des limitations déterminées sont établies. Concernant la première thèse, la conceptualisation de la notion de personnalité est jugée problématique, et quant à la seconde thèse, son concept d’autonomie individuelle est estimé bien trop étroit. Une voie alternative est recherchée à travers la reconstruction de la compréhension kantienne de l’autonomie morale. De cette manière, un cadre est proposé pour un jugement moral à partir duquel il est possible de déduire et de justifier de manière adéquate la compréhension contemporaine d’autonomie en tant que droit, en tant que faculté réflexive de l’individu, en tant que responsabilité et intégrité. Les conclusions normatives dérivent de l’élargissement de l’autonomie personnelle relative au choix médical avancé., Die Patientenverfügung (advance directives) ist als Mittel zur Vergrößerung der „Patientenautonomie“ gedacht, weil sie die Macht der individuellen Wahl innerhalb des post-kompetenten Sterbeprozesses kräftigt. Jedoch ist deren moralische Kraft umstritten. Rebecca Dresser und John Robertson unterbreiten ein konzeptuelles Argument, das sich auf epistemologischen Betrachtungen der Personalität gründet, die die Autorität der Patientenverfügung anfechten. Ronald Dworkin verteidigt mit aller Kraft die „vorherige Autonomie“ in der Planung der post-kompetenten medizinischen Betreuung. Diese Arbeit untersucht die oben angeführten entgegengesetzten Thesen und bewertet ihre Hauptargumente. In beiden Fällen wurden gewisse Beschränkungen festgestellt. In Anbetracht der ersten These wird ihre Konzeptualisierung des Personalitätsbegriffs für problematisch befunden, und was die andere angeht, wird ihr Konzept der individuellen Autonomie als übertrieben schmal beurteilt. Ein alternativer Weg wird durch die Rekonstruktion von Kants Auffassung der moralischen Autonomie gesucht. Dadurch wird ein Rahmen zum moralischen Ermessen angeboten, aus dem sich ein bestimmtes zeitgenössisches Verständnis der Autonomie als Recht passend ableiten und rechtfertigen lässt, ein Verständnis der Autonomie als reflexive Fähigkeit des Individuums, als Verantwortung und Integrität. Normative Schlussfolgerungen gehen aus der Ausdehnung der persönlichen Autonomie auf eine fortgeschrittene medizinische Wahl hervor., Smjernice za postupanje na kraju života (advance directives) zamišljene su kao sredstvo povećavanja »autonomije pacijenta« jer one osnažuju moć izbora pojedinca u post-kompetentnom procesu umiranja. No njihova je moralna snaga sporna. Rebecca Dresser i John Robertson nude konceptualni argument utemeljen u epistemološkim razmatranjima osobnosti koja osporavaju autoritet smjernica. Ronald Dworkin snažno brani »prethodnu autonomiju« u planiranju post-kompetentne medicinske skrbi. Ovaj rad istražuje gore navedene suprotstavljene teze i ocjenjuje njihove glavne argumente. U oba su slučaja ustanovljena određena ograničenja. S obzirom na prvu tezu, problematičnom se smatra njezina konceptualizacija pojma osobnosti, a što se tiče druge, smatra se da je njezin koncept individualne autonomije suviše uzak. Alternativni se put traži kroz rekonstruiranje Kantova shvaćanja moralne autonomije. Time se nudi okvir za moralno rasuđivanje iz kojega se može primjereno izvesti i opravdati određeno suvremeno razumijevanje autonomije kao prava, kao refleksivne sposobnosti pojedinca, kao odgovornosti i integriteta. Normativni zaključci proizlaze iz proširenja osobne autonomije u napredni medicinski izbor.

For long centuries the problem of autonomy in education was not discussed, because of the prevailing concept existing at the time. The learners were understood as the homogeneous group children or young people and their learning was understood as the process being controlled by the teacher, who had all the responsibility for the knowledge that pupils had to acquire and the progress that they had to make in learning and personal development. From the modem perspective - autonomy is understood as the most important aspect of the system of development and self-development of man, as the authorship of life. This article focuses on the problem of conceptualizing the autonomy in educational theory. It presents some peculiarities of autonomy in education, typology of autonomy, defining structural and functional autonomy, absolute and relative autonomy. The personal autonomy is understood as an important condition for conducting competent self-development as well as the aim of self-development. The article also dwells on the problems of autonomy and heteronomy of adult learners (teachers), involved in personal and professional self-development. To organize a competent self-development and professional development an adult learner has to be an autonomous person so as to be able to control one's life, professional career and personal learning.

Atgavusi nepriklausomybę, kaip ir kitos posovietinės valstybės, Lietuva susidūrė su iššūkiais, susijusiais su naujos valstybės pripažinimu ir įsitraukimu į senųjų ir naujųjų demokratijų šeimą. Iš centralizuotos ir itin reguliuojamos žiniasklaidos sistemos Lietuva žengė decentralizacijos link. Anksčiau itin kruopščiai valstybės reguliuojamos žiniasklaidos priemonės turėjo pereiti naujiesiems savininkams, o žiniasklaidos priemonės, veikusios pagal sovietinės žiniasklaidos modelį – prie Vakarų šalyse veikiančių demokratinių modelių. Naująjį žiniasklaidos modelį (sistemą) paskatino kurtis paskutinis Lietuvos Aukščiausiosios Tarybos patvirtintas teisės aktas, reguliuojantis žiniasklaidos ir kitų žiniasklaidos priemonių darbą. 1990 metais priimtas Spaudos ir kitų masinės informacijos priemonių įstatymas draudė cenzūrą ir ribojo valstybės įtaką žiniasklaidos darbui. Per 1990 m. vykusią žiniasklaidos priemonių privatizaciją, žiniasklaidos priemones įsigijo esami jų redaktoriai ar darbuotojai, tačiau po keleto metų žiniasklaidos priemonės buvo parduotos naujiems užsienio ir Lietuvos leidėjams (Nugaraitė, 2004). Besikurianti naujoji Lietuvos žiniasklaidos sistema, žodžio ir spaudos laisvės siekis bei 1996 metais priimtas Visuomenės informavimo įstatymas privertė mokslininkus pažvelgti į Lietuvos žiniasklaidos sistemą, paanalizuoti, kokiam modeliui ši priklauso, ar ji yra nepriklausoma – atribota nuo įvairiausių išorinių ir vidinių įtakų. Aptardamas Lietuvos žiniasklaidos sistemą... [toliau žr. visą tekstą] After regaining its independence Lithuania, like other post-soviet states, faced challenges associated with the recognition of the new state and its involvement in the family of old and new democracies. Lithuania made the step from a centralised and highly regulated media system towards decentralisation. Media outlets that had been previously particularly thoroughly regulated by the state had to be transferred to new owners, while the media outlets, which operated according to the model of soviet media, had to shift to democratic models operating in Western countries. The creation of the new media model (system) was driven by the last legislative act approved by the Supreme Council of Lithuania regulating the work of media. The Law on Press and Other Mass Information Media adopted in 1990 banned censorship and limited the influence of the state on the work of the media. When the media outlets were privatised in 1990 they were acquired by their incumbent editors and staff; however several years later the media outlets were sold to new publishers from abroad and Lithuania (Nugaraitė, 2004). The nascent new media system of Lithuania, the striving for freedom of speech and press, as well as the Law on Provision of Information to the Public adopted in 1996 led scientists to take a look at the Lithuanian media system and to analyse the model it belongs to and whether it is independent – separated from different external and internal influences. Discussing the Lithuanian media... [to full text]

Žinių visuomenės formavimas, sąlygojantis naują požiūrį į ugdymą apskritai, reikalauja tinkamai įvertinti egzistuojančią pedagogų tęstinio profesinio ugdymo sistemą. Egzistuojantys tradiciniai pedagogų profesinio tobulėjimo būdai ne visada sudaro sąlygas transformuojančiam mokymuisi vykti, t. y. ne visada sudaro sąlygas elgsenos, įsitikinimų bei vertybių kaitai, be kurių neįmanoma sėkminga švietimo sistemos kaita. Profesinis tobulėjimas neatsiejamas nuo konkrečios mokyklos ar kitos ugdymo institucijos tobulėjimo proceso, todėl yra individualus ir priklauso nuo pačių pedagogų pastangų nuolatos save ugdyti. Pedagogai, kaip ir kiti suaugusieji, siekdami tobulėti, pirmenybę atiduoda saviugdai. Vakarų edukologų patirtis, tyrinėjant saviugdos problemas, atskleidžia pagrindinius saviugdos aspektus: asmeninę autonomiją, savivaldą, besimokančiojo valdymą ir autodidaktiką. Saviugdos būtina mokytis patiems ir mokyti kitus.

Lietuvos aukštojo mokslo raida buvo sutrikdyta dėl istorinių-politinių aplinkybių, tačiau iškart atkūrus nepriklausomybę 1918 m. buvo imtasi iniciatyvos atkurti aukštojo valstybinio mokslo institucijas. Aukštojo mokslo institucijų veiklos teisinis reglamentavimas yra šių įstaigų studijų ir mokslo procesų teisinis pagrindas, todėl valstybės pasirinkta politika šiuo atžvilgiu yra itin svarbi visai švietimo sistemai. Straipsnyje analizuojama kelių Lietuvos tarpukario aukštųjų mokyklų veiklos teisinis reglamentavimas, siekiama atskleisti istorines, ekonomines, socialines aukštojo mokslo institucijų steigimo aplinkybes ir įvertinti istorinio konteksto įtaką šių institucijų veiklos teisiniam reglamentavimui, taip pat išanalizuoti pasirinktų aukštųjų mokyklų veiklą reglamentuojantys dokumentai, nustatyta, koks buvo vyraujantis aukštojo mokslo institucijų valdymo modelis, kokios jo pasirinkimą bei kaitą nulėmusios priežastys. Straipsnyje išsamiai aptariama pirmojo universiteto veikla, jo veiklą reglamentuojantys dokumentai – universiteto statutai, juose numatytas universiteto valdymo modelis bei jo kaita. Akcentuojama universiteto autonomijos reikšmė ir jos netekimo pasekmės. Taip pat aptariamas kitų Lietuvos aukštųjų mokyklų veiklos reglamentavimas, atskleidžiant valstybinės valdžios intervenciją į institucijų valdymą ir visus veiklos procesus (pedagoginio personalo parinkimą, pedagoginių vardų suteikimą, studentų kontingento nustatymą, mokslo ir studijų planų formavimą). The evolution of the legal regulation of Lithuanian higher education systems was a difficult process closely connected with other social, economical, political, historical dimensions of the development of the state itself. The understanding of the characteristics and principles of higher education development, the analysis of possible perverse provisions in the legal regulation of the higher education system enables better interpretation of the historical and political aspects of legal regulation as well as forms the guidelines for future perspectives of development in the field of state regulation measures. A presumption that retrospective tendencies necessarily have an impact on the present status quo of the whole system of higher education and specifically on its legal regulation is made in the present article. The evaluation of those tendencies allows a better recognition of the specific characteristics of the contemporary higher education system and helps reveal the possible causes of legal regulation dysfunctions in the system of higher education. Therefore, in the present article, the conditions of the establishment and activities of the institutions of higher education are revealed, the impact of the historical context on the legal regulation of the whole higher education system and separate higher education institutions is evaluated. The object of the research is the legal regulation of the interwar Lithuania’s higher education institutions. It should be noted that not all institutions considered as having the status of high schools were selected for the research. For the achievement of the purposes of the research, only those high schools the legal status and principles of the activities of which correspond to the requirements attributed to the classical higher education institutions were chosen (The Lithuania’s University, The Academy of Agriculture, The Academy of Veterinary). The aim of this research was to analyse the legal regulation of the selected higher education institutions in Lithuania in the period of 1918–1940 and to disclose the political and historical context and its impact on the legal regulation. For this purpose, the legal documents regulating the activities of high schools were examined. Also, further tasks were set: to identify the prevailing governance concepts of higher education institutions, to disclose the grounds for choosing the specific concept and to evaluate the corresponding governance concept; to estimate the impact of state government on the legal regulation of higher education system.

Ovaj rad opisuje autonomizaciju ronilice malih dimenzija dostupne u Laboratoriju za podvodne sustave i tehnologije: opremljena je neovisnim izvorom napajanja (baterija), osposobljena je upravljačka pločica, te implementirane osnovne upravljačke algoritme. There is a small scale remotely operated underwater vehicle (ROV) in Laboratory for underwater systems and technologies. This thesis describes its autonomisation: adding battery power source, basic control algorithm implementation and integrating control unit.

Jedna od ključnih točaka u idejama sveučilišta njemačkih filozofa i mislioca je misao da je sveučilište učena zajednica javnih učitelja, profesora, učenjaka i drugih koja je autonomna. Naime, kao što možemo doznati iz knjige »Rađanje ideje univerziteta« Zorana Dimića, moderna ideja sveučilišta svoje temelje ima u filozofiji prosvjetiteljstva i romantičarskoj ideji Bildunga. Jedan od filozofa koji su snažno utjecali na oblikovanje moderne ideje sveučilišta bio je i Immanuel Kant, koji je u spisu Spor fakulteta (Der Streit der Facultäten ) uspostavio regulativnu ideju sveučilišta kao uvjet mogućnosti ozbiljenja sveučilišta. Pritom je za Kanta sveučilište bilo ustanova čiji je cilj napredovanje prema savršenijem pristupanju svijetu učenosti i njegovu cjelovitijem razvoju. Poljski filozof Marek Kwiek prepoznao je Kantovo značenje za formiranje ideje modernog sveučilišta: »Prvi je princip jedinstvo istraživanja i podučavanja, drugi je zaštita akademske s lobode: slobode podučavanja i slobode učenja ; treći je središnja važnost filozofskog fakulteta.« U ideji sveučilišta, kako ju je Kant zamislio, ono što danas zovemo humanističkim i društvenim znanostima ima kontrolnu funkciju u odnosu prema drugim znanosti ma. Temelj za takvo razumijevanje leži u uvjerenju da samo obrazovana i slobodna osoba može biti dobar građanin i doprinijeti napretku čovječanstva. A preduvjet za obavljanje kontrolne uloge jest autonomija. No, usprkos Kantovim i zamislima drugih filozofa , povijesni razvoj doveo je do podređenosti sveučilišta tržištu. U izlaganju ću pokazati da ta podređenost tržištu onemogućava kritičke perspektive društvenih i humanističkih znanosti, a potom i da industrijalizacijom sveučilišta nastaje njegova heteronomija te da nastupa njegova dehumanizacija koja za rezultat ima dehumanizaciju društva.

Lietuvos socialinės paramos politika kritikuojama dėl to, kad teikiama parama nemotyvuoja gavėjų savarankiškai rūpintis savimi, generuoja priklausomybės kultūrą. Socialinės paramos forma (piniginė arba nepiniginė, tarp jų ir socialinio darbo paslaugos) skirtingai veikia paramą gaunančio asmens padėtį. Pirmuoju atveju atsiranda didesnė erdvė asmens autonomijai, antruoju – paternalistinei pagalbos filosofijai. Šiame straipsnyje analizuojama socialinės paramos struktūros problema kaip šios sistemos veikėjų sąveikos rezultatas esant tam tikram instituciniam kontekstui. The possible effects of social assistance policy are autonomy and dependency of social assistance user. The outcomes of the policy depend on the forms of social assistance (benefits in cash or benefits in kind), the amount of benefits, the attributes of provision and others. The outcome of social assistance is chosen at the collective choice level. Benefits in cash develop autonomy of social assistance user and benefits in kind frustrate the autonomy, because of their paternalistic nature. The existing social assistance policy reflects the attitudes and priorities of politicians towards autonomy and paternalism. Empirical indicators for the evaluation of autonomy and paternalism in social assistance policy are expenditure, benefits, legal documents, the attitudes of politicians and administrators.

Treatment of concrete and metal surfaces. The robot is moving on two tracks with a robot arm able to carry various water jet tools. The size of a robot allows easy transportation and manoeuvring in very confined spaces. Besides two tracks, the on-board system controls also a beam, a rotor tool, lance swing and pitch angles, and a tool-to-surface distance deviation. During operation, a tool is automatically adjusted towards a treated surface. Addition of a vacuum unit allows suction and storage of all water and material during treatment. Robot tests in real exploitation conditions have confirmed all advantages of the described robot design for possible water-based decontamination of metal and concrete surfaces in nuclear power plants. A hydrodemolition mobile robot described in [1] has all characteristics needed to be an autonomous/teleoperated decontamination robot (Figure 1). It is equipped with advanced control functions and wireless remote control to execute deep & shallow high pressure water treatment (1000 – 3000 bar) of concrete and metal surfaces. Robot characteristics are suitable for collection of contaminated surface deposits, removal of contaminated epoxy coatings or for deep and surface decontamination of contaminated concrete.

U disertaciji se analiziraju modeli i strategije razredne discipline, odnosno karakteristike uverenja savremenih teoretičara vaspitanja i nastavnika o procesu uspostavljanja i održavanja razredne discipline i disciplinskih postupaka koje nastavnici primenjuju na nastavnim časovima, razmatrajući njihove uzroke i posledice, ispitujući njihovu izraženost i korelate. Teorijski okvir realizovanog istraživanja organizovan je u nekoliko celina. U uvodnim poglavljima razmatrana su pitanja utemeljenosti savremenih shvatanja razredne discipline na koncepcijama vaspitanja i teorijama učenja. U trećoj celini analizirano je šest savremenih programa obuke za održavanje razredne discipline – modela razredne discipline (Li Kantera, Frederika Džonsa, Rudolfa Drajkursa, Vilijema Glasera, Tomasa Gordona i Alfija Kona). Klasifikovani su u dve kategorije: a) modeli zasnovani na kontroli ponašanja učenika od strane nastavnika i b) modeli zasnovani na podršci autonomije učenika. Kao teorijski okvir za izbor kriterijuma i obrazloženje klasifikacije korišćena je teorije samoodređenja. U narednom poglavlju razmatrane su tri osnovne strategije razredne discipline: a) proceduralna strategija (strategija uticanja na ponašanje učenika osmišljavanjem i primenom disciplinskih pravila i procedura), interpersonalna strategija (strategija uticanja na ponašanje učenika izgradnjom specifičnih odnosa u razredu) i didaktička strategija (strategija uticanja na ponašanje učenika zasnovana na organizaciji nastavnog procesa). U petom poglavlju prikazani su metodološki okviri i rezultati istraživanja u oblasti razredne discipline relevantni za naš istraživački problem, posebno u pogledu uverenja nastavnika o razrednoj disciplini i disciplinskim postupcima koje primenjuju na časovima. Prikazani su i rezultati istraživanja u kojima je ispitivana povezanost ovih varijabli sa vaspitnim konceptom nastavnika i nastavničkim doživljajem autonomnog delovanja u školi. Sledeći deo rada odnosi se na metodološki okvir realizovanog istraživanja. Cilj istraživanja bio je utvrditi izraženost modela i strategija uspostavljanja i održavanja razredne discipline i njihove korelate (međusobna povezanost modela i strategija, kao i njihova povezanost sa: vaspitnim konceptom nastavnika, stepenom zadovoljenosti nastavnikove potrebe za autonomijom u školi, sociodemografskim i profesionalnim karakteristikama nastavnika)... This dissertation is on the models and strategies of classroom discipline, i.e. characteristics of beliefs of contemporary theoreticians of pedagogical work and teachers in the process of establishing and maintaining classroom discipline and discipline actions applied by teachers during teaching lessons, discussing their causes and consequences, testing their prominence and correlations. Theoretical frame of the conducted research has been organized in several chapters. Issues concerning foundation of contemporary comprehensions of classroom discipline based on the pedagogical theories and theories of learning are discussed in the introductory chapters. In the third chapter, we are analyzing six contemporary programmes of training for maintaining classroom discipline – models of classroom discipline (Lee Canter, Fredericк Jones, Rudolf Dreikurs, William Glasser, Thomas Gordon, Alfie Kohn). There are two classified categories: а) models based on the control of students’ behaviour by teachers and b) models based on the support of students’ autonomy. Self-Determination Theory was used as theoretical frame for the choice of criteria and explanation of the classification. In the next chapter, we have discussed three basic strategies of the classroom discipline. Those are а) procedural strategy (strategy of influence on students’ behaviour by creating and application of the disciplinary rules and procedures), interpersonal strategy (strategy of influence on students’ behaviour by building specific relations in the class) and didactical strategy (strategy of influence on students’ behaviour based on the organization of teaching process). In the fifth chapter, we have presented methodological frames and results of the researches in the field of classroom discipline, relevant for our research problem, particularly concerning teachers’ beliefs about classroom discipline and discipline actions applied in the classes. There are also results of several researches about correlations of these variables with teachers’ pedagogical concept and satisfaction of the teacher’s need for autonomy at school. The next part of dissertation refers to the methodological frame of the conducted research. The aim of the research has been to determine the prominence of the models and strategies of establishing and maintaining classroom discipline and their correlates (mutual correlation of models and strategies and their correlation with the teachers’ pedagogical concept, degree of satisfying the teacher’s need for autonomy at school, socio-demographic and professional characteristics of teachers)...

U radu se problematizira izborni uspjeh regionalističkih stranaka u Hrvatskoj i Srbiji. Članak ističe specifičnost regionalističkih stranaka i potrebu njihove zasebne klasifikacije u odnosu na etnoregionalističke i etničke stranke. Ova komparativna analiza prati nastanak i izborni uspjeh regionalističkih stranaka u hrvatskom i srpskom stranačkom sustavu tijekom četvrt stoljeća. Pri analizi razlika u uspjehu hrvatskih i srbijanskih regionalističkih stranaka, stavlja se naglasak na kontekstualni okvir (narav stranačkog natjecanja, izborni model), kao i na društvene čimbenike (etnički i vjerski sastav) te povijesne faktore (naslijeđe centralizacije, odnosno autonomije). Članak tvrdi kako je kombinacija kontekstualnih, društvenih i povijesnih čimbenika stvorila bolje preduvjete za razvoj regionalizma u hrvatskom slučaju te omogućila snažniji izborni uspjeh negoli u Srbiji.

Straipsnyje analizuojamos bioetikoje vyraujančio pagarbos asmens autonomijai principo prielaidos. Remiantis antropologų L. Dumont’o ir C. Geertzo darbais parodoma, kaip pagarbos asmens autonomijai principas yra susijęs su vakarietiška, krikščioniška, individualistine asmens samprata bei iš to plaukiančiu racionalumo reikšmės įtvirtinimu informuoto sutikimo koncepte. Taip pat ginama idėja, kad būtina atsižvelgti į rūpesčio etikos, pabrėžiančios emocijų svarbą moralėje ir paremtos reliacinio asmens prielaida, pasiūlytas įžvalgas. Straipsnyje parodoma, kaip rūpesčio etikoje pasiūlyti normatyviniai rūpesčio idealai gali būti pritaikomi bioetiniame kontekste – konceptualizuojant rūpestį medicinos sferoje galima pritaikyti Bourdieu pasiūlytą habitus konceptą ir išryškinti ne tik tarpasmeninių santykių svarbą moraliniam vystymuisi, bet ir įvairias sociokultūrines bei istorines įtakas, lemiančias tam tikrus mūsų elgsenos modelius. Article explores the assumptions behind the principle of respect for patient autonomy that occupies an important role in bioethical research. Relying on the works of L. Dumont and C. Geertz we show how the principle of respect for patient autonomy is related to the concept of personhood, which stems from the Western, Christian, and individualistic values. In so doing, we argue that this principle is bound to overemphasize rationality, as is the case in the extensive use of informed consent forms in modern medical practice. We propose to apply normative ideals of care defined by Nel Noddings to the sphere of bioethics by linking it to Pierre Bourdieu’s notion of habitus in the field of medicine. An incorporation of habitus into ethics of care is useful because it highlights the ways in which interpersonal relations relate to one’s moral development and points to the significance of sociocultural and historical contexts in shaping behaviors.

This paper presents a state-of-the-art, highly specialized, autonomous mobile robot for water intake channel maintenance, in power plant cooling systems. Thermal power plant in Plomin (TE Plomin), with a total capacity of 330 MW cools down using sea water which is rerouted via 2.5km long channel shown in Fig.1. Due to the abundance of algae present in the seawater, which spread throughout the channel and clog it, the water flow reduces and the power plant efficiency drops. In present situations, in order to eliminate the clog, the power plant needs to be shutdown, so that workers can manually clean it. The proposed robotic solution isable to clean the channel while the power plant is still operational, providing both money savings and human safety. RJET – 111 is a result of an ongoing collaboration between the University of Zagreb and Inteco Robotics in research and development of mobile robots for hydrodynamic surface treatment. So far this research yielded a modular design of a lightweight mobile robot for hydrodynamic treatment of concrete and metal surfaces [1]. Building upon the results from this project we developed the proposed robot keeping in mind the highly specialized nature of its design, replacing the former modular approaches with a specific design approach. The shier size of the intake channel, and the necessity for the robot to carry the high pressure pump and the power system dictate that both robot's size and mass have to be significantly larger thanour previous, modular designs. Furthermore, robot's construction was tailored for the specific dimensions of the channel, so that its tool fits inside the channel, and its body can drive on top of it and safely navigate, localize and steer throughout its entire 2.5 km long path. Figure 1 R JET 111 design, simulation, construction and real world implementation at the TE Plomin, Croatia The paper presents a detailed mechanical design of the robot that encompasses: 1 degree of freedom high pressure cleaning tool tailored for the channel profile ; differential drive supported with two additional passive wheel pairs ; and body capable of carrying full load of the high pressure pump, power unit, drives, electrical motors and electronics. The design and implementation of necessary electronics for both communication and control is also disseminated in the paper. Finally, we present the control system capable of steering the robot throughout the 2.5 km long channel with centimetre precision, starting from mathematical modelling and simulation, to real world implementation.

Apsisprendimo teorija (self-determination theory) pabrėžia vidinės motyvacijos, priklausančios nuo psichologinių kompetencijos, ryšių/santykių ir autonomijos poreikių patenkinimo, svarbą, mokantis ar užsiimant bet kokia kita veikla (Deci and Ryan, 2000). Tai nauja motyvacijos teorija, patvirtinanti žmonių santykių motyvacines teorijas, papildanti poreikių teorijas ir net paneigianti atlygio motyvacinę teoriją, tačiau ji jau susilaukė pripažinimo visame pasaulyje (Titenytė – Mackonienė, 2005). Daugelis švietimo įstaigų, tiek Jungtinėse Amerikos Valstijose, tiek kitose šalyse pripažįsta šios teorijos išryškintą pagrindinių žmogaus psichologinių poreikių svarbą ir sėkmingai restruktūrizuojasi tam, kad būtų galima kuo geriau patenkinti pagrindinius mokinių ir pedagogų psichologinius poreikius. Tyrimo tikslas: ištirti motyvacijos raišką švietimo organizacijoje, taikant apsisprendimo teoriją. Tyrimo objektas: motyvacijos raiška švietimo organizacijoje. Tyrimo tikslui pasiekti naudoti teoriniai, empiriniai ir statistiniai metodai. Išanalizuota literatūra apie motyvacijos sampratą, išnagrinėtos motyvacinės teorijos, apibrėžtos poreikių ir vidinės motyvacijos sąsajos (Apsisprendimo teorija). Naudojantis, Deci, Connell ir Ryan pripažintais klausimynais mokytojams ir mokiniams, atlikta anketinė apklausa. Klausimynai adaptuoti A. Titenytės – Mackonienės (2005). Aprašomoji statistika taikyta, siekiant anketinės apklausos metu gautos informacijos statistiniam apdorojimui. Tyrimo duomenys... [toliau žr. visą tekstą] Self-determination theory emphasizes the inner motivation, which depends on competence of the psychology, the satisfaction of communication/relationship and autonomy, the importance of learning or performing any other activity (Deci and Ryan, 2000). This is a new theory of motivation stating that motivational theories of human relations, refilling the needs of even contradicting theories and reward motivation theory, but it has gained recognition all over the world (Titenyte - Mackoniene, 2005). Many educational institutions, in the United States and other countries recognize this theory highlighted the basic human psychological needs and the importance of a successful restructures in order to be able to better meet students 'and teachers' basic psychological needs. The aim of the research: to explore the expression of motivation in organization using the theory of self – determination. The object of the research: the expression of motivation in organization using the theory of self – determination. The reach the goal of the study is used the theoretical, empirical and statistical methods. The literature on the motivation of the concept of motivational analysed, defined needs and intrinsic motivation interface (decision theory). Using, Deci, Connell and Ryan recognized questionnaires for teachers and students conducted an interview . Questionnaires adapted of A. Titenyte’s – Mackoniene’s (2005). Descriptive statistics applied to the questionnaire information obtained during... [to full text]

The aim of this paper is to explain that it is not useful to grasp all transformations at the University during last decades under terms of the struggle between evil politics and innocent academy, because universities were involved in formation and promotion of reforming guidelines, and went through inside ideological split and political fight during this process. Also, it is not appropriate to find neoliberalism an enemy which has to be defied and defeated with resources of the critique of ideology, because this leads into the conflict between ideology (presumably, but not really coming from the outside world) and science (presumably belonging to universities themselves). Here too, universities were involved in the process, be it in foundations of neoliberalism, be it in de(con)struction of scientific totality and autonomy. The parallelism between art and science as two autonomous domains of modernity, and their postmodern turn which left them without solid ground of inherited autonomy, will be exposed to support this thesis. Finally, University used to be the special and autonomous workshop with its own laws of procedure, secluded from market economy, to become educational factory, and now, finally, the enterprise. There is no way back. But is there a way out? Contemporary critique of political economy is where we should look at least for a start, and united appearance of students and teachers could give some power to bring academy back into hands of those to whom it originally belongs., Cilj je ovog rada objasniti da nije svrsishodno shvaćati sve transformacije na sveučilištu posljednjih desetljeća u pogledu borbe između zle politike i nevine akademije, jer su sveučilišta bila uključena u oblikovanje i promoviranje smjernica reforme, te su prošla unutarnje ideološku podjelu i političku borbu tijekom ovog procesa. Također, nije prikladno smatrati neoliberalizam neprijateljem od kojeg se treba obraniti i poraziti ga resursima kritike ideologije, budući da to vodi u sukob ideologije (koja naizgled, no ne i u stvarnosti, dolazi iz vanjskog svijeta) i znanosti (koja po pretpostavci pripada samim sveučilištima). Usto su sveučilišta bila uključena u taj proces, bilo u utemeljenju neoliberalizma, bilo u de(kon)strukciji znanstvene cjelokupnosti i autonomije. Paralelizam između umjetnosti i znanosti kao dvije autonomne domene moderne, kao i postmoderni okret koji im je izmaknuo čvrsti temelj naslijeđene autonomije, bit će razmatran kako bi podupro ovu tezu. U konačnici, sveučilište je nekada bilo posebna i autonomna radionica s vlastitim zakonima procedure, odvojena od tržišne ekonomije, da bi prvo postalo obrazovna tvornica, a danas konačno i poduzeće. Povratka nema. No postoji li izlaz? Suvremena kritika političke ekonomije je mjesto koje bi barem za početak trebali razmotriti, a ujedinjen nastup studenata i nastavnika bi mogao dati neku moć za povratak akademije u ruke onih kojima je izvorno pripadala., L’objectif de cet article est d’expliquer qu’il n’est pas opportun de penser à toutes les transformations survenues à l’Université depuis les dernières décennies en termes de confrontation entre une politique malveillante et une université innocente, car les universités ont été impliquées dans la formation et la promotion des lignes directrices de réforme et ont connu une division idéologique et une lutte politique interne au cours de ce processus. En outre, il ne convient pas de considérer le néolibéralisme comme ennemi qu’il faut défier et battre avec les ressources de la critique de l’idéologie, car cela mène au conflit entre l’idéologie (qui semble venir, mais ne vient pas vraiment du monde extérieur) et la science (censée appartenir aux universités ellesmêmes). Là aussi, les universités ont été impliquées dans le processus, que ce soit dans le fondement du néolibéralisme ou la dé(con)struction de la totalité et de l’autonomie scientifiques. Pour soutenir cette thèse, on exposera le parallèle entre l’art et la science en tant que deux domaines autonomes de la modernité, ainsi que leur tournant post-moderne qui les a laissés sans le fondement solide d’une autonomie héritée. Enfin, l’université fut autrefois un atelier singulier et autonome avec ses propres règles de procédure, séparé de l’économie de marché, avant de devenir d’abord une usine d’enseignement, puis finalement aujourd’hui une entreprise. Il n’y a pas de retour. Mais y a-t-il une porte de sortie ? L’endroit où nous devrions regarder, du moins pour commencer, est la critique contemporaine de l’économie politique, tandis qu’un bloc uni d’étudiants et d’enseignants pourrait dispenser un certain pouvoir pour ramener l’académie dans le giron de ceux à qui elle appartenait initialement., Das Bestreben dieses Papers ist die Erläuterung, dass es nicht segensreich ist, sämtliche Transformationen an der Universität in den vergangenen Dezennien unter Bezug auf die Zwiespältigkeit zwischen der bösartigen Politik und der schuldlosen Akademie auszulegen, denn die Universitäten waren an der Gestaltung bzw. Förderung der reformerischen Leitlinien beteiligt und durchliefen eine innere ideologische Spaltung wie auch ein politisches Gefecht im Laufe dieses Prozesses. Darüber hinaus ist es deplatziert, den Neoliberalismus als Feind auszuweisen, gegen den man vermöge der Ideologiekritik aufzubegehren und welchen man zu bezwingen hat, da dies zum Zerwürfnis zwischen Ideologie (die scheinbar, allerdings nicht tatsächlich von der Außenwelt stammt) und Wissenschaft (vermutlich den Universitäten selbst angehörend) führt. Auch diesbezüglich waren die Universitäten in diesen Fortgang involviert, sei es in der Gründung des Neoliberalismus, sei es in der De(kon)struktion der wissenschaftlichen Totalität und Autonomie. Um der angesprochenen These Rückhalt zu verschaffen, wird die Parallelität zwischen Kunst und Wissenschaft als zwei autonomen Domänen der Modernität als auch deren postmoderne Kehrtwende erörtert, die ihnen festen Boden der ererbten Autonomie entzog. Schließlich fungierte die Universität ehedem als spezielle und autonome Werkstatt mit eigenen Verfahrensvorschriften, abgesondert von der Marktwirtschaft, um zuerst zu einer Bildungsfabrik und derweil letztendlich zum Unternehmen auszuarten. Es gibt keinen Weg zurück. Ist jedoch ein Ausweg in Sicht? Die zeitgenössische Kritik der politischen Ökonomie muss der erste ultimative Gegenstand unseres Augenmerks werden, und der vereinigte Auftritt der Studenten und Lehrer könnte einigen Schwung zur Rückkehr der Akademie in die Hände jener bringen, denen sie ursprünglich zugehörte.

U radu se daje pregled teorijskih i empirijskih radova koji razmatraju autonomiju i regulaciju dječjeg ponašanja u kontekstu institucionalnog ranog odgoja. Autonomija se koristi u smislu samoregulacije dječjeg ponašanja, a regulacija kao izvanjska kontrola od strane odraslih. U suvremenoj literaturi ranog i predškolskog odgoja o autonomiji i regulaciji dječjeg ponašanja postoje proturječna tumačenja i empirijski nalazi. S jedne se strane zagovara autonomija dječjeg ponašanja, a s druge se strane rani i predškolski odgoj koristi kao sredstvo ostvarivanja društvenih ciljeva. Institucionalizacija djetinjstva promatrana je iz perspektive odraslih, u svrhu korisnosti djeteta, obitelji, zajednice. Regulacija autonomije dominantna je nad podrškom autonomije što se očituje u interakciji odgojitelj-dijete te strukturiranosti dječjih jaslica i vrtića.

Cilj/Svrha: Medicinska sestra i liječnik suradnici su koji trebaju raditi zajedno da bi povećali kvalitetu zdravstvene usluge. Liječnik je niz godina bio percipiran kao osoba nadređena medicinskoj sestri, dok je sestrinska dužnost bila provoditi liječničke stavove i to neovisno o stručno-znanstvenoj utemeljenosti i učinkovitosti. Danas medicinska sestra kao punopravni član zdravstvenog tima djeluje kao autonomni ekspert s moralnom i pravnom odgovornošću, a u skladu s pravilima struke. Cilj je rada istražiti stajališta medicinskih sestara u dvjema zdravstvenim ustanovama u gradu Zagrebu o trima čimbenicima: [1] doživljaj liječnika kao profesionalnog autoriteta; [2] iskustva medicinskih sestara s neutemeljenim zahtjevima liječnika; [3] stupanj spremnosti medicinskih sestara za provođenje neutemeljenih zahtjeva. Metoda: U istraživanje je uključeno 45 medicinskih sestara/ tehničara i to iz dviju zdravstvenih ustanova u gradu Zagrebu, uporabom anonimnog upitnika, koji je izrađen za potrebe provedenog istraživanja. Rezultati: Medicinske sestre u gradu Zagrebu liječnika smatraju stručnim i znanstvenim autoritetom. Medicinske sestre u gradu Zagrebu smatraju liječnika stručnim i znanstvenim autoritetom te doživljavaju i spremne su izvršiti nerazumne zahtjeve liječnika. Utvrđen je visok stupanj zadovoljstva u izvršavanju aktivnih radnih zadataka, i to kod medicinskih sestara koje doživljavaju liječničku struku kao autoritet. Medicinske sestre s višim stupnjevima stručne naobrazbe doživljavaju osobni strukovni položaj u procesu rada neodgovarajućim. Zaključak: Rezultati pokazuju da tijekom izvršavanja svakodnevnih radnih zadataka medicinske sestre uvelike sudjeluju u postupcima/metodama davanja zdravstvenih usluga koje nisu usklađene s suvremenim smjernicama sestrinske znanosti.

Newman’s famous treatise on university written during the spring in 1852 was originally a set of lectures dedicated to the founding plan of a new Catholic University in Dublin. While he was having a hard time because of judicial accusation in the so-called Achilli case, Newman defended with his treatise two major ideas of integral university education necessary for whichever autonomous incipient of scientific knowledge as well as its development. My intention here is to investigate these two aspects. As first, it is the knowledge as its own end in its relation to learning, and second, his defence of the position of theology (and religion) among other disciplines within the university’s curricula. They belong as key footnotes to a much more important question regarding the autonomy of university education and the collegial character of knowledge. Newman’s original discourse is an episode of his total dedication to the collegiality of educational process. Because the university is a civilizational achievement and not a question of political or of some other hierarchies, the reflection on education might (or should) be the turning point of the change of university’s institutional life. The question is not of how many subjects must be included in the curricula for education to be universal, but what the relation among them is. With some other accentuation, the paper is interested in happenings in the development of European universities in recent decades., Newmanova poznata rasprava o sveučilištu, napisana tijekom ljeta 1852., izvorno je bila zbirka predavanja posvećenih osnivačkome planu novog katoličkog sveučilišta u Dublinu. Iako je imao velikih poteškoća zbog sudskih tužbi u tzv. slučaju Achilli, Newman je svojom raspravom branio dvije glavne ideje integralnog sveučilišnog obrazovanja nužne za bilo koje autonomno zasnivanje i razvoj znanstvenoga znanja. Moja je namjera u ovome članku izložiti ova dva aspekta. Kao prvo, tu je znanje kao samosvrha u odnosu s učenjem, i kao drugo, njegova obrana mjesta teologije (i religije) među drugim disciplinama u sklopu sveučilišnih kurikula. Ove dvije ideje su ključne bilješke za mnogo važnije pitanje autonomije sveučilišnog obrazovanja i kolegijalnog karaktera znanja. Newmanov originalni diskurs je jedna od epizoda njegove potpune posvećenosti kolegijalnosti obrazovnog procesa. Budući da je sveučilište civilizacijski doseg, a ne pitanje političkih ili drugih hijerarhija, promišljanje obrazovanja bi mogla (ili trebala) biti prekretnica promjene sveučilišnog institucionalnog života. Pravo pitanje nije koliko predmeta treba biti uključeno u kurikule kako bi obrazovanje bilo univerzalno, nego koja je veza između njih. S nekim drugim naglaskom, članak se bavi i događajima u razvoju europskoga sveučilišta posljednjih desetljeća., Le fameux traité de Newman sur l’université, écrit au printemps 1852, était initialement un recueil de conférences dédiées au plan fondateur d’une nouvelle université catholique de Dublin. Tout en éprouvant de grandes difficultés en raison d’accusations judiciaires dans le cas dit Achilli, Newman soutenait avec son traité deux idées majeures de l’enseignement universitaire intégral, nécessaires à tout commencement autonome d’une connaissance scientifique ainsi que du développement de celle-ci. Mon intention dans cet article est d’exposer ces deux aspects. Premièrement, la connaissance comme sa propre finalité et, deuxièmement, sa défense de la place de la théologie (et de la religion) parmi d’autres disciplines au sein des curriculums universitaires. Références clés, ces deux idées relèvent d’une question bien plus importante encore concernant l’autonomie de l’enseignement universitaire et le caractère collégial de la connaissance. Le discours initial de Newman est l’un des épisodes de son dévouement total à la collégialité du processus d’enseignement. C’est parce que l’université est un acquis civilisationnel – et non pas une question de hiérarchie politique ou autre – que la réflexion sur l’enseignement pourrait (ou devrait) être le tournant du changement de la vie institutionnelle de l’université. La question n’est pas de savoir combien de matières faudrait-il inclure dans les curriculums afin de rendre l’enseignement universel, mais quelle est la relation entre elles. Avec un autre relief, l’article s’intéresse également à des événements dans le développement, ces dernières décennies, de l’université européenne., Newmans namhafte Abhandlung über die Universität, niedergeschrieben im Frühling 1852, war ursprünglich eine Sammlung der Vorträge, die einem Gründungsplan für die neue Katholische Universität in Dublin geweiht war. Während er infolge der gerichtlichen Anklage im sogenannten Fall Achilli mit etlichen Erschwernissen zu kämpfen hatte, verteidigte Newman in seiner Abhandlung zwei Hauptideen der integralen universitären Bildung, die notwendig waren für welchen auch immer autonomen Anbruch des wissenschaftlichen Wissens wie auch für dessen Entfaltung. Mein Vorhaben hier heißt, diese zwei Aspekte auszulegen. Erstens fungiert hier das Wissen als Selbstzweck in seinem Verhältnis zum Lernen, und zweitens handelt es sich um seine Verteidigung der Position der Theologie (und der Religion) unter anderen Disziplinen innerhalb des Universitätscurriculums. Die zwei angegebenen Ideen sind als Schlüsselanmerkungen an eine weitaus bedeutendere Problematik angegliedert – hinsichtlich der Autonomie der Universitätsbildung sowie hinsichtlich des kollegialen Charakters des Wissens. Newmans origineller Diskurs repräsentiert eine Episode seiner uneingeschränkten Hingabe der Kollegialität des Bildungsprozesses. Da die Universität eine zivilisatorische Errungenschaft und keine Angelegenheit einer politischen oder irgendeiner anderen Rangordnung ist, könnte (oder sollte) das Nachdenken über die Bildung ein Meilenstein in der Änderung des universitären institutionellen Lebens sein. Die eigentliche Frage lautet nicht, wie viele Fächer in die Curricula einzubinden sind, um die Bildung als universal zu formen, sondern was für ein Konnex unter ihnen besteht. Mit einer anderen Betonung greift der Artikel die Geschehnisse aus der Entwicklung der europäischen Universität der vergangenen Jahrzehnte auf.

Ovim se radom želi izložiti poimanje slobode u filozofijskoj povijesti počevši s mišljenjem starih Grka koji su na neki način bili prethodnica svim kasnijim europskim misliteljima. Grci se nisu bavili izdvojenim pojmom slobode na način analiziranja slobode kao vrijednosti po sebi. Slobodu su analizirali u različitim odnosima prema bitku. Radi toga njihova sloboda ima različita značenja. Pojavom kršćanstva sloboda dobiva suprotno obilježje od onoga kakvog poznaju Grci. Glavni predstavnik kršćanstva Aurelije Augustin u svojim će djelima, posebice u djelu O slobodi volje, iznijeti kršćanski pristup poimanja slobode. Njegova je sloboda heteronomna i ima ishodište u svetopisamskom Bogu, koji ima i atribut istine. Njemački filozof Immanuel Kant slobodi će pristupiti sa suprotnih pozicija. Kant će, za razliku od Augustina, temeljiti svoju slobodu na autonomnom djelovanju. Mislitelji nakon Kanta prepoznat će njegovu misao kao vrijednost i slijedit će ga na različite načine, ovisno o misaonom pravcu koji zastupaju., The research aims to present understanding of freedom in the history of philosophy. It starts with the thought of the ancient Greeks, who preceded in a certain way all European philosophers who came later. The ancient Greeks did not deal with the concept of freedom by treating it as a value in itself. They analyzed freedom in different relation with being. For that reason their concept of freedom had a different meaning. With the arrival of Christianity freedom is characterized differently in comparison to the notion accepted by the ancient Greeks. St. Augustine, who has been considered a major representative of the Christian thought, brought a Christian approach to the concept of freedom. His concept was described in his works, the most notable one On Free Choice of the Will. “Freedom can be defined with more than one norm or standard” – claimed St. Augustine. He also believed that freedom has its origin in the God of the Bible who has the quality of the truth. The German philosopher Immanuel Kant approached freedom from an opposite viewpoint. Kant, unlike Augustine, based his concept of freedom on autonomous acting. Philosophers that followed Kant recognized his thought as a value and followed him in different ways depending on the cognitive trend they represented.

Revolutionary events of 1988-1991 in Soviet Union affeted the life of Vilnius region: they demonstrated national differences, mentalities, national problems that were silenced before. But even a quarter of century passsed many of these problems are still around. We still hear angry voices claiming that Lithuania neglects education of minorities, though it provides more financial alocations to it than any other state in the world. These myths are still widespread in In Vilnius and Šalčininkai regions providing fuel to misunderstanding between Lithuania and its neighbors.

Španjolska Autonomna zajednica Katalonija i dalje je u interesu svjetske javnosti. Katalonski parlament je usvojio Deklaraciju o suverenosti, koju je suspendirao španjolski Ustavni sud. Priprema se „izjašnjavanje o samoodređenju“, a osnivaju se i nove institucije, kao Vijeće za javnu diplomaciju Katalonije. Članak daje pregled nastanka i razvoja katalonskog nacionalizma, uključujući i pitanje jezičnog sukoba i integracije imigranata.

Istraživanje o roditeljskom poimanju vrijednosti u Europi ukazuje kako roditelji u Hrvatskoj žele da im dijete bude dobar čovjek, pomoći mu u životu i naučiti ga realno shvaćati i doživljavati svijet. Djeca čiji su roditelji emocionalno topli, realni i dosljedni u odgoju, boljeg su zdravlja, imaju više samopoštovanja, više prijatelja, bolji školski uspjeh i manje poteškoća u ponašanju. Roditelji koji se procjenjuju nekompetentnima u odgoju više su skloni popuštanju. Nedostatak pažnje i emocionalna udaljenost roditelja imaju snažan utjecaj na nezrelo ponašanje djece i adolescenata. Autoritativni roditelji vrše strožu kontrolu i više kažnjavaju, čime mogu izazvati izbjegavanje komunikacije, otpor i agresiju. Istraživanja ukazuju kako nasilna djeca i adolescenti potječu iz konfliktuoznih obitelji u kojima ih zanemaruju. Dječaci koji su žrtve obiteljskog nasilja skloni su otvorenoj agresiji, a djevojčice koje svjedoče nasilju oca nad majkom u školi postaju žrtve nasilnih vršnjaka. Kriza vrijednosti osim obitelji zahvaća i druge kanale socijalizacije, čija napuknuta ljestvica vrijednosti pojačava sociopsihološke probleme djece i adolescenata. Dva makro cilja adolescentnog razvoja su stvaranje identiteta i autonomije. Ako im se ne pruži model pozitivne identifikacije i ne dopusti pogled u svijet odraslih, djeca tj. adolescenti neće moći postaviti jasnu granicu između sredstva i cilja, vlastitih kompromisa i prekršaja. Prema fenomenološkoj varijanti Spencerove sistemske ekološke teorije, na pozitivan razvoj mladih utječu individualna obilježja, programske aktivnosti usmjerene na cjeloviti razvoj osobnosti i socijalno okruženje. Promjena paradigme pedagogijskih znanosti obvezuje, omogućuje i potiče novi pristup školi koja sadašnjom anakronističkom fizionomijom i tradicionalnim karakterom pedagoškog djelovanja postaje neusklađena s društvom koje se mijenja. Suvremena škola bi trebala kultivirati biološku narav, kritički prosuđivati svijest i spoznaju, oslobađati čovjeka vlastite sebičnosti i odgajati ga za vrijednosti koje mogu na kvalitetan način inspirirati ljudski (su)život.

Istraživanje konstrukata Makijavelizma, Narcizma i subkliničke Psihopatije inicijalno proizlazi iz različitih teorijskih tradicija, ali se zbog empirijski utvrđenih poveznica oni u literaturi nazivaju „Tamna trijada“. Zajedničke su im karakteristike bezosjećajnost, interpersonalna manipulacija i iskorištavanje. Postoje i distinktivne razlike: Makijavelisti su skloniji plagirati eseje i izbjegavati rizične oklade, Narcisti su skloni boljem samopredstavljanju i reagiraju agresijom na ego prijetnju dok ispitanici s izraženom subkliničkom Psihopatijom zlostavljaju druge i provode u djelo svoje osvetničke fantazije. Upitnik Tamne trijade – SD3 je multifaktorski instrument koji se primjenjuje za utvrđivanje rezultata na skalama Makijavelizma (M), Narcizma (N) i Psihopatije (P). Istraživanje je provedeno s ciljem konstruktne validacije Upitnika Tamne trijade (SD3, Jones i Paulhus, 2012) na hrvatskom uzorku. Ispitane su i poveznice sa srodnim konstruktima, HEXACO Iskrenošću-Poniznošću, Schwartzovom vrijednošću Ugled i metafaktorima vrijednosti Autonomija i Zajedništvo zbog provjere konvergentne valjanosti upitnika. Istraživanje je provedeno na studentima psihologije Odsjeka za psihologiju u Rijeci N= 100, M= 15 (15%), Ž= 85 (85%). Dob ispitanika kretala se u rasponu 19-28 godina (M=21.57, SD=2.17). Interna pouzdanost (Cronbach alpha) SD3 skala kreće se u rasponu od .64 do .77 te je nešto niža nego kod originalnog uzorka (N= 387, α= .77 - .80 ; Jones i Paulhus, 2012). Faktorska analiza rezultata prevedene i prilagođene verzije SD3 upitnika u skladu je s originalnom strukturom koju su dobili autori upitnika. Utvrđene su statistički značajne, pozitivne i niske korelacije između M i N te M i P dok nisu utvrđene korelacije između N i P. Također, M je značajno i umjereno visoko pozitivno povezan s faktorom Ugled i Autonomija, umjereno i negativno povezan s Iskrenošću-Poniznošću, a nisko i negativno povezan s faktorom Zajedništvo. Narcizam je umjereno i pozitivno povezan s Autonomijom, a nisko i negativno s Iskrenošću-Poniznošću, a P umjereno i negativno povezan s Iskrenošću i Zajedništvo. Rezultati hijerarhijskih regresijskih analiza na cijelom uzorku ukazuju da prediktori Iskrenost-Poniznost i Ugled zajednički objašnjavaju 46, 7% varijance kriterijske varijable Makijavelizma, prediktori Autonomija i Zajedništvo zajednički objašnjavaju 30, 8% varijance Narcizma, a prediktor Zajedništvo objašnjava 24, 4% varijance Psihopatije. Rezultati ukazuju na to da između M, N i P postoje poveznice, ali se radi o različitim konstruktima. Također, konstrukti Upitnika Tamne trijade nisu identični ispitanim srodnim konstruktima Iskrenost-Poniznost, Ugled te Autonomija i Zajedništvo. Rezultati su u skladu s teorijskim postavkama i empirijskim rezultatima drugih istraživanja. Potrebna su daljnja istraživanja na većem i reprezentativnijem uzorku zbog unaprijeđenja strukture upitnika i njegove prilagodbe za primjenu na hrvatskoj populaciji.

Temeljno istraživačko pitanje je: Utjecaj autonomije upravnih organizacija na razinu interorganizacijske koordinacije. Pretpostavka rada je da je autonomija upravne organizacije u obrnuto proporcionalnom odnosu sa razinom interorganizacijske koordinacije.

The paper looks into the regulation of social policy in relation to other policies in Slovenia, political parties’ approach to socio-political issues, the public opinion on these issues, and present approaches to social care. The subordination of social to economic policy increasingly undermines the welfare state, one of the most important social inventions of the previous century. The concept of an autonomous social policy, without which the preservation of the welfare state is impossible, was introduced into Slovenia very early. It was first formulated during the period between the two World Wars, when Slovenia was still a part of Yugoslavia, i.e. at the time when it first appeared in Scandinavian countries. After the Second World War, the socialist system diluted social policy into an instrumental ingredient of other policies. After Slovenia gained independence in the early 1990s, it took over the European concept of social policy (»mainstreaming«) which incorporates the same blind spot that was characteristic of the former, socialist social policy. As a consequence, Slovenia has now found itself in a situation in which not even one political party's program calls for the autonomy of social policy, with socio-democratic political parties being no exception in this respect. It is precisely this reason – rather than the economic crisis – that brought about the current erosion of social policy in Slovenia. The submission of social policy to economic policy, which in turn is submitted to neoliberal state politics, is an introduction into the crisis of the welfare state., Članak analizira reguliranje socijalne politike u odnosu na ostale politike u Sloveniji, pristup političkih stranaka sociopolitičkim pitanjima, javno mišljenje o tim pitanjima te sadašnje pristupe socijalnoj skrbi. Podređivanje socijalne politike ekonomskoj politici sve više ugrožava socijalnu državu, jednu od najvažnijih društvenih ideja prethodnog stoljeća. Koncept neovisne socijalne politike, bez koje bi očuvanje socijalne države bilo nemoguće, u Sloveniju je uveden vrlo rano. Prvi put je formuliran u razdoblju između dva svjetska rata dok je Slovenija još bila dio Jugoslavije, tj. u vrijeme kada se po prvi put pojavio u skandinavskim zemljama. Nakon Drugog svjetskog rata, socijalni sustav razvodnio je socijalnu politiku u instrumentalni sastojak ostalih politika. Nakon što je Slovenija ranih 1990.-tih postala neovisna, preuzela je europski koncept socijalne politike (»mainstreaming«) koji uključuje istu slabu točku koja je karakteristična za prijašnje, socijalističke socijalne politike. Kao rezultat navedenog, Slovenija se našla u situaciji u kojoj program niti jedne političke stranke ne traži autonomiju socijalne politike, s tim da socijaldemokratske stranke nisu iznimka u tom pogledu. Upravo je to, a ne ekonomska kriza, uzrok erozije socijalne politike u Sloveniji. Podređivanje socijalne politike ekonomskoj politici, koja je zatim podređena neoliberalnoj državnoj politici uvod je u krizu socijalne države.

Выбор тематики подиктован значительным увеличением роли этнической политики в современных польско-литовских отношениях. Движущей силой кардинальных изменений в конце 80-х и начале 90-х годов ХХ в. стала „национальная идеология”, провозглашенная Саюдисом – Литовским движением за перестройку. Именно она мобилизовала литовцев – подтолкнула их к освобождению от гнета советской империи и восстановлению в 1990 г. независимого литовского государства. Концепция национальной идеологии родилась в начале ХIХ века и стала особенно популярной среди народов, находящихся под иностранным господством. Характерной чертой национализма были oбщность языка, территории и исторической судьбы. Молодые нации, в том числе и литовцы, оказались в группе народов со „слабой” исторической традицией и поэтому историю литовского народа пришлось писать заново. Характерно, что националистическая риторика, востановленного в 1918 г. литовского государства, категорически отрекалась от совместного польско-литовского прошлого. Литовский анти-полонизм усилился особенно после „бунта” генерала Желиговского в 1920 г., когда Польша вернула себе Вильнюсский край. Этo очень негативно сказалoсь на отношения между двумя упомянутыми странами. В литовской историографии выше упомянутые события называются „польской оккупацией” и до сих пор используются как докозательство „ревизионистских тенденций Великой Польши”. В результате победы Сталина во Второй мировой войне, Польша и Литва оказались в сфере влияния Советского Союза. На полвека литовско-польский конфликт сошел на второй план. Обе нации сосуществовали в советской реальности, борясь за выживание в новых условиях вплоть до времён перестройки, когда Михаил Горбачев ослабил так называемые „идеологические оковы”. В конце 80-ых годов, наряду с идеей национального возрождения в СССР, активизировалось польское национальное меньшинство, проживающие на территории Литовской Советской Социалистической Республики. Поляки Литвы попытались образовать культурную автономию в районах их компактного проживания, на что очень негативно зареагировали литовцы, которые в автономии видели потенциальную опасность сепаратизма и боялись, что Вильнюсский край вновь захочет отделится от Литвы. Современный конфликт между литовской властью и поляками Вильнюсского края начался в конце 80-х годов ХХ в. и в настоящее время проходит в языковом пространстве страны. До сих пор поляки Литвы борятся за право писать свои фамилии в документах попольски, за двуязычные информационные надписи в местах компактного проживания, за образование на родном языке. Cущественно, что для обеих сторон конфликта язык имеет ключевое значение, а литуанизация воспринимается прежде всего как деполонизация.

Agencification has been one of the main administrative developments in the last decades. In post-socialist transitional countries, agencies were introduced into a different institutional landscape; the growth in the number of agencies coincides with the process of the EU accession. The paper explores the basic features of the agency model in Croatia as well as the interconnectedness between the processes of agencification and Europeanization of public administration. Agencies in Croatia were created along with the advancement of EU membership, without the development of appropriate instruments of autonomy and control. The opportunity for deeper institutional change and the development of a genuine agency model has opened recently, with the economic crisis, with agencies being perceived as one of the main generators of blurred accountability and ineffectiveness. The socialization of agency members in the EU institutional context might lead to a new approach to agency model., Agencifikacija je bila jedan od glavnih načina upravnog razvoja tijekom prijašnjih nekoliko desetljeća, pokretana neomenadžerskim reformama i promijenjenim značajem države. U postsocijalističkim tranzicijskim zemljama agencije su uvedene u drugačije institucionalno uređenje, često povećavajući ionako složenu strukturu javnog sektora, uz korištenje logike agencijskog modela u domaće političke svrhe. povećanje broja agencija poklapa se s postupkom pridruživanja EU. U radu se razmatraju osnovne značajke agencijskog modela u Hrvatskoj, kao i međusobna povezanost procesa agencifikacije i europeizacije javne uprave. Osnovne značajke agencija u Hrvatskoj i njihovo mjesto u organizaciji javnog sektora pokazuju da hrvatske agencije kao upravne organizacije nalikuju onima u drugim zemljama. Međutim, umjesto da su priznate kao poseban institucionalni oblik, hrvatske agencije osnivane su usporedo s napredovanjem procesa pridruživanja EU, bez razvoja prikladnih instrumenata autonomije i kontrole, iako su u oblikovanje institucija uvedene određene novosti, poput profesionalne upravljačke strukture. prilika za dublju institucionalnu promjenu te za razvoj pravog agencijskog modela ukazala se nedavno, kad je ekonomska kriza izazvala neku vrstu šoka u sustavu i kada se na agencije počelo gledati kao na jedan od glavnih generatora neefikasnosti i zamagljenih granica odgovornosti, čije postojanje stoga treba preispitati. Socijalizacija zaposlenika agencija u institucionalnom kontekstu EU može dovesti do novog pristupa agencijskom modelu.

Magistro baigiamajame darbe siekiama atskleisti aukštųjų mokyklų autonomijos sampratą, formas ir turinį, įvertinti galiojantį Lietuvos aukštųjų mokyklų autonomijos teisinį reguliavimą ir šiuolaikines aukštojo mokslo reformas, atskleisti Lietuvos aukštųjų mokyklų autonomijos įgyvendinimo praktines problemas. Pirmasis baigiamojo darbo skyrius yra labiau teorinio pobūdžio, skirtas aukštųjų mokyklų ir jų autonomijos sampratos, jos sudėtinių elementų teisinio reguliavimo analizei, tokio teisinio reguliavimo problematikos identifikavimui, doktrinos ir teisinio reguliavimo sankirtos taškų aukštųjų mokyklų autonomijos srityje išskyrimui. Pirmajame skyriuje atliekamas tyrimas yra struktūriškai skirstomas atsižvelgiant į Lietuvos teisės aktuose ir Konstitucinio Teismo praktikoje dažniausiai skiriamas pagrindines ir aktualiausias, konstitucinės doktrinos požiūriu labiausiai problemiškas aukštųjų mokyklų autonomijos įgyvendinimo sritis (studentų skaičiaus nustatymas, studijų kainos nustatymas, studijų programų turinio formavimas; per aukštųjų mokyklų tarybų veiklą vykdoma aukštųjų mokyklų autonomijos įgyvendinimo visuomeninė priežiūra bei kontrolė, aukštųjų mokyklų tarybų formavimo tvarka, įgaliojimų apimtis, veiklos reglamentas; disponavimo aukštosios mokykloms priklausančiu ir joms patikėtu turtu tvarka). Pirmajame baigiamojo darbo skyriuje atlikta teorinė analizė yra svarbi kaip pagrindas antrajame baigiamojo darbo skyriuje atliktam praktiniam tyrimui, kurio metu analizuojama, kaip... [toliau žr. visą tekstą] The author of the final paper seeks to reveal the concept of higher schools autonomy, its forms and content, to evaluate the applicable regulation on Lithuanian higher schools autonomy and modern reforms of higher education, to reveal the practical problems of Lithuanian higher schools autonomy implementation. The first chapter of the final paper is a little bit more into a theoretical tone and devoted towards the analysis of the legal regulation of higher schools autonomy concept, it’s forming elements, towards the identification of the problems of such regulation, doctrine and legal regulation intersection point’s exclusion in the sphere of higher schools autonomy. The research, laid down in the first chapter, is structurally constructed concerning the main, most actual and at the same time most problematical referred to the constitutional doctrine spheres of higher schools autonomy implementation, that are pointed out in the legal acts of Lithuanian republic and Constitutional Court’s practice. These fields are: setting of student quantities and studies price, formation of studies programs’ contents; through the activities of higher schools councils exercised higher schools autonomy implementation’s public supervision and control, higher schools councils formation order, council’s authorities’ scope, the regulation of councils activities; the order of disposal of higher schools property, that belongs to schools on the right of ownership or trust). Analysis, fulfilled in... [to full text]

Iako je bez sumnje pojam autonomije dominantan u suvremenoj (zapadnoj) bioetici, i dalje je prisutna intenzivna rasprava oko značenja tog pojma. Postoji različito razumijevanje samog pojma, a često se spominje razlikovanje između strogo kantovskog pojma autonomije i pojma osobne autonomije. U ovom se prilogu preispituje na teorijskoj razini aktualnost Kantova poimanja autonomije za suvremenu bioetičku diskusiju. S jedne se strane, istražuje mogućnost da je Kantova vizija autonomije ipak ponekad (pre)olako odbačena u tekućoj diskusiji, gubeći iz vida snagu njegova utemeljenja samog pojma te njegove uloge i smještenosti u široj etičkoj problematici. S druge pak strane, Kantov pojam autonomije ponekad se uzima u raspravi s nedovoljnom jasnoćom i nepotpunim određenjem samog izvornog značenja unutar njegova filozofskog opusa.

Straipsnyje nagrinėjamos XIX a. lenkų kilmės filosofo, daugelio tyrinėtojų laikomo Schellingo šalininku, Juozapo Goluchovskio traktato, kurį jis pateikė Vilniaus universiteto paskelbtam konkursui filosofijos profesoriaus etatui užimti, dalys apie moralės filosofiją. Goluchovskio traktato idėjos lyginamos su Aristotelio, stoikų ir krikščioniškosios etikos tradicija, britų moralės jausmo teoretikų, Kanto, Fichte’s, Schellingo, Hegelio mintimis. Analizuojamas Goluchovskio sudarytas moralės filosofijai skirtų veikalų sąrašas, nagrinėjamos traktato recenzijoje iškeltos problemos. Tyrimo rezultatai leidžia daryti išvadą, kad Goluchovskio traktate susipina tradicinės etikos elementai ir Kanto moralumo samprata, o kitų teoretikų, net ir Schellingo, įtaka traktate pateiktai moralės filosofijos sampratai yra minimali. Article examines the moral philosophy portions of the Tractate of Józef Gołuchowski, a philosopher of Polish origin ascertained by many scholars to be a follower of Schelling. The Tractate was submitted in 1821 to contest the seat of professor of philosophy at Vilnius University. The ideas in this Tractate are compared with Aristotelian, Stoical and Christian ethical tradition, to the thinking of British theoreticians of moral sense, and to the ideas of Kant, Fichte, Schelling and Hegel. An index of works devoted to moral philosophy composed by Gołuchowski is analyzed here, together with some problems expressed in the critical review of the Tractate. We may conclude that elements of traditional ethics in the Tractate are intertwined with Kantian concept of morality, while the influence of other theoreticians, not excluding Schelling, is minimal.

Cilj istraživanja Cilj doktorske disertacije bio je utvrditi mišljenje djece i roditelja o: a) informiranosti u zdravstvenom sustavu, izvorima informacija i razumijevanju dobivenih informacija; b) tome tko odlučuje; c) dobi u kojoj djeca mogu odlučivati i sudjelovati u informiranom pristanku; d) tome u kojoj mjeri demografski podaci, bolest djeteta, izvor informiranja i izvor odlučivanja objašnjavaju mišljenje djece i roditelja o komunikaciji, odlučivanju djece i boljoj informiranosti djece. Sudionici i metode U ispitivanje su bile uključene dvije grupe sudionika, djeca i roditelji (1602). Od toga 1045 djece (68,4% djevojčica, 31,6% dječaka) i 557 roditelja. Prosječna dob djece je bila 16,18 godina. Sudionici su ispitani u školama (930 djece i 336 roditelja) i bolnicama (115 djece i 184 roditelja) u gradovima Pula, Rijeka, Crikvenica, Zagreb, Osijek i Knin. Na temelju predistraživanja i literature sastavljen je upitnik za roditelje i djecu. Upitnici su imali dva dijela. U prvom su dijelu prikupljeni demografski podatci, podatci o bolesti i hospitalizaciji djece, informiranosti i razumijevanju informacije, informiranoj suglasnoti i odlučivanju djece. Drugi dio upitnika se sastojao od 28 tvrdnji koje su obrađene faktorskom analizom na zajedničke faktore s Oblimin rotacijom kako bi se ispitala faktorske strukture upitnika, posebno za uzorak djece i uzorak roditelja. U dalju analizu su bile uključene tri podskale upitnika za djecu koje imaju zadovoljavajuće metrijske karakteristike (Komunikacija s djecom, Odlučivanje djece i Informiranost djece). Za roditelje, u dalju analizu je bila uključena jedna podskala (Uključivanje djece u odlučivanje). Rezultati Informiranost o zdravlju djece. Više od 50% djece je bilo informirano u potpunosti o svojoj bolesti. Prema mišljenju djece i roditelja, roditelji su najčešće informirali djecu. II Međutim, po mišljenju djece liječnici (8.68%) i drugo zdravstveno osoblje (3.99%) su značajnije više pridonjeli razumijevanju informacije u odnosu na roditelje (0,03%). Teško oboljela djeca su bila bolje informirana i više su razumijela dobivene informacije. Ta ista djeca su bolje informacije primila od roditelja i drugih zdravstvenih djelatnika u odnosu na liječnike i internet. Dječaci koji su tijekom ispitivanja bili hospitalizirani imali su značajno veću potrebu za informacijom u odnosu na djevojčice. Odlučivanje o zdravlju djece. Prema mišljenju djece najčešće su odluke donosili liječnici i roditelji, a prema mišljenju roditelja oni sami su značajno češće odlučivali o liječenju svoje djece. Dječaci kao i roditelji misle kako bi djeca trebala biti značajno više uključena u odlučivanje. Dob u kojoj djeca mogu odlučivati i sudjelovati u informiranom pristanku. Većina djece misli da bi u dobi od 16 godina trebali odlučivati o svom zdravlju. Roditelji misle da je prosječna dob djece za informiranje 15 godina, a za odlučivanje 18 godina. Hijerarhijskom regresijskom analizom odgovora djece utvrdilo se da četiri grupe prediktora (demografske varijable, bolest, izvor informacija i izvor odlučivanja) objašnjavaju 49% varijance Komunikacije s djecom, 25% varijance Odlučivanja djece i 41% Informiranosti djece. Prema mišljenju roditelja, iste četiri grupe prediktora objašnjavaju ukupno 21% varijabiliteta Sudjelovanja djece u odlučivanju Objectives IV The purpose of this PhD thesis was to establish the opinion of children and their parents about: a) the level of provided information in health care system, sources of information and understanding of information obtained; b) who decide about children’s health; c) the age of assent; d) if demographic data, illness of child, sources of information and decision explain their opinion towards communication, children’s decision and better information of children. Participants and methods Two groups of participants were involved in this study, children and their parents, in total 1602. The number of children were 1045 (68,4% of girls, 31,6 of boys) and 557 of parents. Average age of children was 16,18 years. Participants were examined in schools (930 children and 336 parents) and hospitals (115 children and 184 parents) in cities of Pula, Rijeka, Crikvenica, Zagreb, Osijek and Knin. Based on pilot investigation and literature search about the questionnaires related to informed assent and parents consent, a questionnaire for children and parents was drawn up. The questioner had two parts. Demographic data, data about children’s illness and hospitalization, received information and understanding of this information, informed assent and children’s’ decision making were collected in the first part of the questionnaire. The second part of the questionnaire was consists of 28 claims. Factor analysis on common factors was conducted with Oblimin rotation with the purpose of evaluation of 28 claims factor structure, separately for the sample of parents and for the sample of children. Three subscales were included in further analysis with satisfactory metric characteristics (Communication with children, Children’s’ decision and Level of children’s’ information). For the parents, one subscale was included in further analysis (childrens inclusion in decision making). V Results Information about childrens health. More than 50% of children were well informed about their illness. According to the opinion of children and parents, parents were most common source of information. According to the childrens opinion, physicians (8.68%) and other health givers (3.99%) significantly contribute to the understanding of information in comparison to the parents (0.03%). Children with severe diagnose were better informed and better understood received information. The same children were better informed by parents and other health care givers in comparison to the doctors and internet. Boys participants hospitalized during investigation had greater need for information in comparison to the girls. Decision about children health. According to children opinion, physicians and parents made decisions most frequently. According to the opinion of parents, parents made decision most frequently. Boys and parents thought that children should be more frequently involved in decisions making. The age of assent and participation in decision making. According to the opinion of most children, the age of consent is 16 years. According to the opinion of parents the average age for receiving information is 15 years and for the consent is 18 years. Hierarchic regression analysis of children answers determinate four group of predictors (demographic data, illness, source of information and source of decision making) explain 49% of variance Communication with children, 25% of variance Children decision making and 41% o Children information. According to the parents opinion, same four groups of predictors explain totally 21% of variability of Childrens’ participating in decision making. Conclusions Information provision about illness is important to parents and children. If the children are better informed, they can understand the information properly and they will be more involve VI in decision making. The children should be informed by the experts. There are many other factors that can be connected with childrens’ information, such as gender and severity of disease. The children want to participate in decision making at the age of 16. According to parents opinion, the age of children for participation in decision making is 18 years. Our results suggest that both parents and childrens’ need more information and better communication. We can conclude that physicians and other health care providers as well as parents should be better informed about rights of children and parents.

Cilj istraživanja bio je ispitati mišljenje adolescenata i njihovih majki o tome što roditelji imaju pravo znati o svojoj djeci. Uzorak je obuhvaćao 237 srednjoškolaca, 123 muškog i 114 ženskog spola, starih 15 do 19 godina te 188 majki u dobi od 33 do 56 godina. Za potrebe istraživanja po prvi puta je korištena hrvatska verzija Upitnika roditeljskog prava na znanje o djeci (eng. Right to Know Inventory, Krein i Brown, 2006). Rezultati istraživanja potvrdili su faktorsku strukturu originalnog instrumenta u uzorku majki i djece te zadovoljavajuću unutarnju konzistenciju četiriju subskala: Aktivnosti s prijateljima, Značajke odnosa, Negativne karakteristike vršnjaka i Pozitivne karakteristike vršnjaka. Prema deskriptivnim podacima, majke općenito procjenjuju svoje pravo na znanje o djeci i njihovim aktivnostima većim nego što im to pravo daju adolescenti, a osobito po pitanju negativnih karakteristika vršnjaka. U svim područjima odnosa adolescenata s vršnjacima, osim u navedenom području, utvrđene su niske, ali statistički značajne pozitivne korelacije između procjena majki i djece. Majke koje imaju kćer značajno većim procjenjuju svoje pravo na informacije o aktivnostima s prijateljima i značajkama odnosa s vršnjacima nego što to čine majke sinova. Djevojke, u usporedbi s mladićima, procjenjuju značajno većim roditeljsko pravo na informacije o aktivnostima s prijateljima i značajkama odnosa, a također i o negativnim karakteristikama vršnjaka. U raspravi se rezultati razmatraju u odnosu na istraživanja o odnosima adolescenata s roditeljima, razvoju autonomije i adolescentskom samootkrivanju.

U radu se kritički osvjetljava pojam slobode u okviru filozofske misli Immanuela Kanta. Ovime se prvenstveno misli na njegov etički nauk, pa posredno i na epistemološki i estetički, koji na njega upućuju i kroz njega se utemeljuju. Cilj rada je pokazati da se sloboda, tumačena u oba svoja aspekta (pozitivnom i negativnom), dade izjednačiti s konceptima autonomije i spontaniteta. Ovim se pak putem, obzirom da je sloboda ratio essendi moralnoga zakona, može argumentirati i u korist teze o praktičkom jedinstvu slobode i moralnog zakona. Dodatno, u radu se analiziraju interpretativne implikacije kao i teškoće koje se javljaju čak i u tumačenjima eminentnih poznavatelja Kantove misli, poput L. W. Becka i N. Hartmanna., This paper aims to critically examine and evaluate the whole of Kant’s philosophy from the perspective of the notion of freedom. Freedom, both in its negative and positive capacity, as well as in it’s purely practical sense, serves as a cornerstone of Kant’s philosophical enquiry and the one true medium of the mind both in the practical and theoretical sense. Along with the aforementioned negative-positive dichotomy, freedom can further be distinguished as being one with the concept of the autonomy of the mind. Through this connection, freedom becomes, as its ratio essendi, practically one with the moral law itself, the latter being a form of the former. From the idea of freedom, various implications emerge, which have been dealt with through the course of the essay. In this respect, particular attention is paid to Kant’s notion of will and some of the misunderstandings it managed to create among notable Kant scholars like L. W. Beck and N. Hartmann.

Antrajame svarstomos temos straipsnyje (pirmasis – Bartkienė 2011) analizuojami bioetinių priestarų sprendimo būdai, pateikti P. Singerio ir T. Engelhardto teorijose. Abu teoretikai naudoja vienaprincipine prieigą, laikydamiesi nuostatos, kad užtenka vieno esminio principo nustatant normatyvines bioetikos gaires. P. Singeris, plėtodamas utilitarine poziciją, kvestionuoja tradicine asmens sampratą. T. Engelhardtas, pabrėždamas pagarbos autonomijai principą, pasiūlo deontologine bioetikos versiją. Viena vertus, nagrinėjami autoriai formuluoja aiskias normatyvines gaires, reikalingas sprendžiant bioetines priestaras. Kita vertus, jų pateikti siūlymai vertintini ypac atsargiai, nes pabrėžiant asmens sampratos reiksme atmetamos tradicinės medicinos etikos vertybės – geradarybė ir pagarba žmogaus gyvybei. Straipsnyje teigiama, kad aptariamos teorijos, marginalizuodamos labiausiai pažeidžiamas socialines grupes, tokias kaip protiskai neįgalūs asmenys ir maži vaikai, atveria kelią dehumanizuotai ir komercializuotai medicinai. Pagrindiniai žodžiai : bioetika, autonomija, geradarybė, žala, teisingumas. A Search for Methodological Basis in Bioethics (II): Monoprinciple Approach Aistė Bartkienė Summary The second paper in the series (see Bartkienė 2011) is designated to disclose the ways of solving the bioethical problems proposed by P. Singer and T. Engelhardt. Both thinkers use one principle approach maintaining that a single main principle is sufficient for acquiring basic normative guides in bioethics. Singer develops a utilitarian position and is questioning traditional notion of a person. Engelhardt is emphasizes the principle of respect for autonomy and proposes deontological conception of bioethics. On one hand, these theories offer clear normative guidance for resolving bioethical controversies in the sphere of medicine. On the other hand, these proposals should be evaluated very carefully because by stressing the significance of the notion of a person both theories reject traditional values of medical ethics, such as beneficence and respect for human life. Marginalizing the most vulnerable groups of society, such as mentally ill and small children, they open the path for dehumanized and commercialized medicine. Key words: bioethics, autonomy, justice, utilitarianism.

Kroz ekonomsku povijest poduzetništvo se susretalo s različitim poslovnim ciklusima, te su se poduzetnici koristili različitim metodama kako bi nadvladali utjecaje poslovnih kriza. U stručnoj ekonomskoj literaturi pronalazimo razne modele koji bi trebali osigurati uspješno poduzetničko poslovanje u promjenjivom poslovnom okruženju. Kako bi uspješno ostvarili svoje poslovne ciljeve, zadaća poduzetnika i njegovog menadžerskog tima je pronaći adekvatan model koji odgovara njihovim potrebama, te ga implementirati na svoje poslovanje. Kako bi unaprijedio svoje poslovanje poduzetnik treba sagledati svoju poduzetničku orijentaciju i uvidjeti na kojim dimenzijama je moguće ostvariti dodatna poboljšanja. Poduzetnička orijentacija obuhvaća formalne i neformalne aktivnosti kojima će poduzeće odgovoriti na vanjske i unutarnje poslovne izazove, a manifestira se kroz dimenzije: inovativnosti, proaktivnosti, preuzimanju rizika, kompetitivnosti i autonomiji. U svrhu dokazivanja postavljenih hipoteza, prema kojima poduzetnička orijentacija utječe na uspješnost poduzeća, provedeno je empirijsko istraživanje na poduzećima u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni i Hercegovini. Poduzetnička orijentacija je ispitana korištenjem navedenih dimenzija, a ispitanici su ocijenili uspješnost poslovanja poduzeća kroz konkretne financijske pokazatelje. Kroz analizu provedenog istraživanja možemo vidjeti da poduzetnici različito vrednuju pojedine dimenzije poduzetničke orijentacije, pri čemu najviše ocjene pripisuju inovativnosti i proaktivnosti. Rezultati istraživanja ukazuju da dimenzije poduzetničke orijentacije utječu na poslovne rezultate poduzeća, kako kvantitativno tako i kvalitativno, ali različitim intenzitetom. Iz analize obavljenog istraživanja možemo zaključiti kako poduzetnička orijentacija od poduzetnika zahtijeva stalnu prilagodbu svoga poslovanja, kroz implementiranje novih ideja i načina rukovođenja, kako bi zbog navedenih prilagodbi ostvario što bolji poslovni rezultat.

Nuo istorinių laikų visuomenė yra patikėjusi universitetui atsakomybę už žmonijos raidą, jos ekonominę, socialinę, kultūrinę pažangą ir gerovę. Tačiau šiame globaliame pasaulyje universitetai stipriai veikiami rinkos sąlygų, pereinama prie paslaugų universiteto, taip sudarant nepalankias aplinkybes išlikti tradiciniam universitetui, pamirštant esminę universitetų misiją - būti visuomenės pažangos katalizatoriumi. Natūralu, kad kyla mokslinė diskusija, kokios aukštojo mokslo vertybės iš tiesų funkcionuoja viešojoje ir mokslinėje erdvėje, kokios jos reglamentuojamos įstatymuose, dokumentuose ir kaip jų laikomasi. Ar gali akademinė bendruomenė ir visuomenė pasipriešinti aukštojo mokslo ekonomiškėjimui, saugoti, puoselėti aukštojo mokslo vertybės. Straipsnyje, remiantis mokslinės literatūros ir dokumentų analize bei tyrimų rezultatais, nagrinėjama akademinės laisvės samprata, raida bei raiška visuomenėje ir akademinėje bendruomenėje, atsižvelgiant į pasaulio šalių patirtį. Reaguojant į iškylančius iššūkius šiuolaikiniam aukštajam mokslui, straipsnio skaitytojai kviečiami mokslinei diskusijai apie akademinės laisvės santykį su akademine bendruomene ir visuomene politinių, ekonominių ir kitų sąlygų kontekste. Since historical times society has entrusted university with responsibility for the development of humankind, its economic, social and cultural progress and welfare. However, in this global world universities are strongly affected by market conditions; there is a transition to the university of services, thus creating unfavourable circumstances for the survival of a traditional university, forgetting the essential mission of universities – to be the catalyst of social progress. It is natural that there arise scientific discussions about which higher school values actually function in public and scientific space, which of them are regulated by laws and documents, and how they are followed. Can the academic community and society oppose the economic development of higher education and secure and nurture higher school values? Based on the analysis of scientific literature sources and documents as well as research results, the paper examines the concept of academic freedom, development and expression in society and academic community with regard to the experience of the countries of the world. In response to the challenges to modern higher education, the readers of the article are invited to a scientific discussion about the relationship of academic freedom with academic community and society in the context of political, economic and other conditions.