Search

Једнородитељске породице представљају једну од најзначајнијих и најочигледнијих манифестација породичне нестабилности и промена у структури и дистрибуцији ризика у Европи (Millar, 2002). Стога, не изненађује чињеница да су неретко предмет политичког, научног и истраживачког интереса, како на националном, тако и на наднационалном нивоу. Представљајући изразито хетерогену друштвену групу, унутар које нису нужно сви угрожени у остваривању истих права или у задовољавању потреба, а како се прилично разликују и по начинима суочавања са ризицима, једнородитељске породице захтевају свеобухватну и разноврсну помоћ државе, као формалног система подршке. Фокус овог истраживања је на анализи потреба, ризика и тешкоћа са којима се суочавају једнородитељске породице (породице самих мајки са децом) у Србији, идентификовању различитих система друштвене подршке (формалних и неформалних) који су им доступни и њихових ограничења, као и могућности њиховог редизајнирања. За анализу проблема употребљен је специфичан теоријско-концептуални оквир, који представља новину у односу на досадашње перспективе у тумачењу ове појаве. Реч је о комплементарној употреби концепта социјалних улагања и различитих дискурса о једнородитељским породицама, а сама анализа је обухватила два нивоа, микро - индивидуални ниво и макро - институционални и системски ниво. У истраживању подаци су прикупљани комбиновањем квантитативних и квалитативних метода. Квантитативни део истраживања био је усмерен на прикупљање социо-демографских и социо-економских података о узорку. Прикупљање ове врсте података вршено је уз помоћ упитника, који је посебно сачињен за потребе овог истраживања, и било је у функцији изградње профила једнородитељских породица самих мајки обухваћених узорком. Са друге стране, квалитативни део истраживања заснива се на подацима који су добијени из дубинских, полуструктурисаних интервјуа, који су вођени vi како са самим мајкама, тако и са представницима јавног и цивилног сектора, како би се стекао увид у комплексност животних, породичних и професионалних прилика самих родитеља код нас. У истраживању је учествовало 35 самих мајки, а узорак је балансиран према типу једнородитељске породице (удовице, разведене и невенчане саме мајке), као и према социо-демографском и социо-економском статусу испитаница. Такође, како би се добила свеобухватна слика о положају, проблемима и изазовима са којима се суочавају саме мајке са децом код нас, реализовано је и 10 интервјуа са представницима владиног и невладиног сектора, са којима је разговарано о начину на који је ова осетљива друштвена група препозната у постојећем нормативном оквиру, односу друштва према њима, мерама за побољшање њиховог положаја и предлозима за унапређење политике и праксе. Када је у питању индивидуални ниво анализе, налази до којих се дошло у истраживању потврђују да је реч о изразито хетерогеној друштвеној групи, тако да конкретне животне околности, узроци настанка, као и личност самих родитеља утичу на изазове и тешкоће са којима се суочавају у свакодневном животу и у значајној мери опредељују извор, врсту и квалитет друштвене помоћи и подршке. Неразумевање друштва за специфичну позицију у којој се ове породице налазе доприноси њиховој већој структуралној рањивости у односу на остатак популације, првенствено двородитељске породице. Такође, однос окружења према самим родитељима (самим мајкама) представља неку врсту континуума, који обухвата вредности од апсолутне подршке, преко амбивалентног става, све до осуде и неразумевања, премда неразумевање и осуда представљају најчешће начине на које се наше друштво односи према родитељима који сами подижу децу. На институционалном нивоу, налази овог истраживања указују да је формални систем помоћи и подршке једнородитељским породицама у нашој земљи у значајној мери ограничен и да изостаје системски и плански одговор друштва/државе на потребе и проблеме самих родитеља. Иако је у институционалном контексту латентно присутно становиште да једнородитељске породице представљају друштвени проблем, оно није испраћено адекватним политичким одговором државе, операционализованим кроз конкретне мере јавне политике. Изостанак конкретног одговора државе према овим vii породицама, који се манифестује кроз недостатак адекватног институционалног окружења и системских решења, односно ограниченост и недоступност мера помоћи и подршке, чини их невидљивим субјектима социјалне политике. На темељу идентификованих потреба и приоритета самих родитеља/мајки, анализи актуелног друштвеног и политичког контекста, као и постојећег институционалног оквира, дефинисани су предлози за унапређење њиховог положаја и подстицање њихове социјалне интеграције, те се резултати овог истраживања могу искористити за унапређење праксе у правцу отклањања недостатака постојећег и формулисању адекватног системског одговора на проблеме и изазове са којима се суочавају једнородитељске породице у нашој земљи The rise in single-parent families represents one of the most visible outcomes of family instability and change in the structure and distribution of risks in Europe (Millar, 2002). Therefore, it is not surprising that such families have become the subject of political, scientific and research interests both nationally and internationally. As a very heterogeneous social group, within (which) not necessarily all are jeopardized in having the same rights or in meeting the same needs, and as they quite differ in a way of coping with risks, single-parent families require a comprehensive and diverse state support, as a formal support system. The focus of this research is on the analysis of needs, risks and difficulties faced by single-parent families (single-mothers with children) in Serbia, identifying different systems of available social support (formal and informal) and their limitations, as well as their possibilities of redesigning. A specific theoretical and conceptual framework, which represents a novelty in relation to the previous perspectives in the interpretation of this phenomenon, was used for the analysis of the problem. The social investment concept and different discourses around single-parent families were complementary used as theoretical and conceptual framework, and the analysis itself included two levels, micro - individual level and macro – institutional level. The data were collected by combining complementary quantitative and qualitative methods. On the one hand, the quantitative part of the research was focused on gathering socio-demographic and socio-economic characteristics of the sample. Collection of this type of data was carried out using a questionnaire, which was specially designed for the purposes of this research, in order to create a profile of the single-mother families representing the sample. On the other hand, the qualitative part of the research is based on data obtained from in-depth, semi-structured interviews, which were conducted with both the single-mothers, as well as with representatives of the public and civil sector, in order to gain insight into the complexity of life, family and professional opportunities of single-parents in our country. ix The study involved 35 single-mothers and the sample was balanced by the type of single-parent family (widowed, divorced and unmarried single-mothers), as well as by the socio-demographic and socio-economic status of participants. Also, in order to obtain a comprehensive overview of the status, problems and challenges facing single-mothers with children in our country, 10 interviews were conducted with the representatives of the governmental and non-governmental sector, discussing the ways in which this vulnerable social group is recognized in our national legislation, the dominant social attitude towards them, programs and measures to improve their position and recommendations for enhancing policy and practice. At the individual level of analysis, our findings confirm that it comes to a highly heterogeneous social group, so that the specific life circumstances, the causes of single-parenthood, as well as the personality of the single-parents themselves influence the challenges and difficulties they are facing in everyday life, and to significant extent determinate the source, type and quality of social (formal and informal) support. The lack of sympathy and understanding of the society for the specific position in which these families are, contributes to their greater structural vulnerability than the rest of the population, especially two-parent families. Also, the social attitude towards single-parents (especially single-mothers) represents some kind of continuum, which includes values from absolute support, through an ambivalent attitude, to persuasion and lack of understanding, but the lack of understanding and persuasion are the most prevalent way our society refers to parents who raise their children alone. At the institutional level, the findings of this research indicate that the formal system of support to single-parent families in our country is to the great extent limited and that organized and planned, system’s response to the needs and problems of single-parents is missing. Although the social problem discourse around single-parent families is latently present in our institutional context, it is not accompanied by an adequate political response by the state, operationalized through concrete public policy programs and measures. The lack of a concrete state response to single-parent families, manifested through the lack of an adequate institutional framework and system’s solutions, i.e. the limited and unavailable assistance and support measures, makes them invisible subjects of social policy. Based on the identified needs and priorities of the single-parents (single-mothers), as well as the analysis of the current social and political context and the existing institutional framework, x recommendations to improve social position and further social integration of single-parent families have been defined. Hence, the results of this research can be used to enhance practice towards elimination of the existing shortcomings and the formulation of an adequate system’s response to the problems and challenges faced by single-parent families in our country

The rise in single-parent families represents one of the most visible outcomes of family instability and change in the structure and distribution of risks in Europe (Millar, 2002). Therefore, it is not surprising that such families have become the subject of political, scientific and research interests both nationally and internationally. As a very heterogeneous social group, within (which) not necessarily all are jeopardized in having the same rights or in meeting the same needs, and as they quite differ in a way of coping with risks, single-parent families require a comprehensive and diverse state support, as a formal support system. The focus of this research is on the analysis of needs, risks and difficulties faced by single-parent families (single-mothers with children) in Serbia, identifying different systems of available social support (formal and informal) and their limitations, as well as their possibilities of redesigning. A specific theoretical and conceptual framework, which represents a novelty in relation to the previous perspectives in the interpretation of this phenomenon, was used for the analysis of the problem. The social investment concept and different discourses around single-parent families were complementary used as theoretical and conceptual framework, and the analysis itself included two levels, micro - individual level and macro – institutional level. The data were collected by combining complementary quantitative and qualitative methods. On the one hand, the quantitative part of the research was focused on gathering socio-demographic and socio-economic characteristics of the sample. Collection of this type of data was carried out using a questionnaire, which was specially designed for the purposes of this research, in order to create a profile of the single-mother families representing the sample. On the other hand, the qualitative part of the research is based on data obtained from in-depth, semi-structured interviews, which were conducted with both the single-mothers, as well as with representatives of the public and civil sector, in order to gain insight into the complexity of life, family and professional opportunities of single-parents in our country. ix The study involved 35 single-mothers and the sample was balanced by the type of single-parent family (widowed, divorced and unmarried single-mothers), as well as by the socio-demographic and socio-economic status of participants. Also, in order to obtain a comprehensive overview of the status, problems and challenges facing single-mothers with children in our country, 10 interviews were conducted with the representatives of the governmental and non-governmental sector, discussing the ways in which this vulnerable social group is recognized in our national legislation, the dominant social attitude towards them, programs and measures to improve their position and recommendations for enhancing policy and practice. At the individual level of analysis, our findings confirm that it comes to a highly heterogeneous social group, so that the specific life circumstances, the causes of single-parenthood, as well as the personality of the single-parents themselves influence the challenges and difficulties they are facing in everyday life, and to significant extent determinate the source, type and quality of social (formal and informal) support. The lack of sympathy and understanding of the society for the specific position in which these families are, contributes to their greater structural vulnerability than the rest of the population, especially two-parent families. Also, the social attitude towards single-parents (especially single-mothers) represents some kind of continuum, which includes values from absolute support, through an ambivalent attitude, to persuasion and lack of understanding, but the lack of understanding and persuasion are the most prevalent way our society refers to parents who raise their children alone. At the institutional level, the findings of this research indicate that the formal system of support to single-parent families in our country is to the great extent limited and that organized and planned, system’s response to the needs and problems of single-parents is missing. Although the social problem discourse around single-parent families is latently present in our institutional context, it is not accompanied by an adequate political response by the state, operationalized through concrete public policy programs and measures. The lack of a concrete state response to single-parent families, manifested through the lack of an adequate institutional framework and system’s solutions, i.e. the limited and unavailable assistance and support measures, makes them invisible subjects of social policy. Based on the identified needs and priorities of the single-parents (single-mothers), as well as the analysis of the current social and political context and the existing institutional framework, x recommendations to improve social position and further social integration of single-parent families have been defined. Hence, the results of this research can be used to enhance practice towards elimination of the existing shortcomings and the formulation of an adequate system’s response to the problems and challenges faced by single-parent families in our country Jednoroditeljske porodice predstavljaju jednu od najznačajnijih i najočiglednijih manifestacija porodične nestabilnosti i promena u strukturi i distribuciji rizika u Evropi (Millar, 2002). Stoga, ne iznenađuje činjenica da su neretko predmet političkog, naučnog i istraživačkog interesa, kako na nacionalnom, tako i na nadnacionalnom nivou. Predstavljajući izrazito heterogenu društvenu grupu, unutar koje nisu nužno svi ugroženi u ostvarivanju istih prava ili u zadovoljavanju potreba, a kako se prilično razlikuju i po načinima suočavanja sa rizicima, jednoroditeljske porodice zahtevaju sveobuhvatnu i raznovrsnu pomoć države, kao formalnog sistema podrške. Fokus ovog istraživanja je na analizi potreba, rizika i teškoća sa kojima se suočavaju jednoroditeljske porodice (porodice samih majki sa decom) u Srbiji, identifikovanju različitih sistema društvene podrške (formalnih i neformalnih) koji su im dostupni i njihovih ograničenja, kao i mogućnosti njihovog redizajniranja. Za analizu problema upotrebljen je specifičan teorijsko-konceptualni okvir, koji predstavlja novinu u odnosu na dosadašnje perspektive u tumačenju ove pojave. Reč je o komplementarnoj upotrebi koncepta socijalnih ulaganja i različitih diskursa o jednoroditeljskim porodicama, a sama analiza je obuhvatila dva nivoa, mikro - individualni nivo i makro - institucionalni i sistemski nivo. U istraživanju podaci su prikupljani kombinovanjem kvantitativnih i kvalitativnih metoda. Kvantitativni deo istraživanja bio je usmeren na prikupljanje socio-demografskih i socio-ekonomskih podataka o uzorku. Prikupljanje ove vrste podataka vršeno je uz pomoć upitnika, koji je posebno sačinjen za potrebe ovog istraživanja, i bilo je u funkciji izgradnje profila jednoroditeljskih porodica samih majki obuhvaćenih uzorkom. Sa druge strane, kvalitativni deo istraživanja zasniva se na podacima koji su dobijeni iz dubinskih, polustrukturisanih intervjua, koji su vođeni vi kako sa samim majkama, tako i sa predstavnicima javnog i civilnog sektora, kako bi se stekao uvid u kompleksnost životnih, porodičnih i profesionalnih prilika samih roditelja kod nas. U istraživanju je učestvovalo 35 samih majki, a uzorak je balansiran prema tipu jednoroditeljske porodice (udovice, razvedene i nevenčane same majke), kao i prema socio-demografskom i socio-ekonomskom statusu ispitanica. Takođe, kako bi se dobila sveobuhvatna slika o položaju, problemima i izazovima sa kojima se suočavaju same majke sa decom kod nas, realizovano je i 10 intervjua sa predstavnicima vladinog i nevladinog sektora, sa kojima je razgovarano o načinu na koji je ova osetljiva društvena grupa prepoznata u postojećem normativnom okviru, odnosu društva prema njima, merama za poboljšanje njihovog položaja i predlozima za unapređenje politike i prakse. Kada je u pitanju individualni nivo analize, nalazi do kojih se došlo u istraživanju potvrđuju da je reč o izrazito heterogenoj društvenoj grupi, tako da konkretne životne okolnosti, uzroci nastanka, kao i ličnost samih roditelja utiču na izazove i teškoće sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu i u značajnoj meri opredeljuju izvor, vrstu i kvalitet društvene pomoći i podrške. Nerazumevanje društva za specifičnu poziciju u kojoj se ove porodice nalaze doprinosi njihovoj većoj strukturalnoj ranjivosti u odnosu na ostatak populacije, prvenstveno dvoroditeljske porodice. Takođe, odnos okruženja prema samim roditeljima (samim majkama) predstavlja neku vrstu kontinuuma, koji obuhvata vrednosti od apsolutne podrške, preko ambivalentnog stava, sve do osude i nerazumevanja, premda nerazumevanje i osuda predstavljaju najčešće načine na koje se naše društvo odnosi prema roditeljima koji sami podižu decu. Na institucionalnom nivou, nalazi ovog istraživanja ukazuju da je formalni sistem pomoći i podrške jednoroditeljskim porodicama u našoj zemlji u značajnoj meri ograničen i da izostaje sistemski i planski odgovor društva/države na potrebe i probleme samih roditelja. Iako je u institucionalnom kontekstu latentno prisutno stanovište da jednoroditeljske porodice predstavljaju društveni problem, ono nije ispraćeno adekvatnim političkim odgovorom države, operacionalizovanim kroz konkretne mere javne politike. Izostanak konkretnog odgovora države prema ovim vii porodicama, koji se manifestuje kroz nedostatak adekvatnog institucionalnog okruženja i sistemskih rešenja, odnosno ograničenost i nedostupnost mera pomoći i podrške, čini ih nevidljivim subjektima socijalne politike. Na temelju identifikovanih potreba i prioriteta samih roditelja/majki, analizi aktuelnog društvenog i političkog konteksta, kao i postojećeg institucionalnog okvira, definisani su predlozi za unapređenje njihovog položaja i podsticanje njihove socijalne integracije, te se rezultati ovog istraživanja mogu iskoristiti za unapređenje prakse u pravcu otklanjanja nedostataka postojećeg i formulisanju adekvatnog sistemskog odgovora na probleme i izazove sa kojima se suočavaju jednoroditeljske porodice u našoj zemlji

Пораст рађања ван брака, присутан у свим европским земљама у последњих неколико деценија, забележен је и у Србији. Почетком 2010‐их свако четврто дете рођено у Србији рођено је ван брака, што у поређењу са осталим европским земљама представља умерено високи удео ванбрачних рађања. Предмет истраживања докторске дисертације су рађања ван брака у Србији, од 1950. до 2014. године. Рад има два основна циља, теоријски и практични. Теоријски циљ је сагледавање ванбрачног фертилитета и његових карактеристика, коме у досадашњим истраживањима фертилитета у Србији није посвећена довољна пажња. У том смислу, феномен рађања ван брака се сагледава на општем и индивидуалном нивоу. Други циљ дисертације је да пружи резултате који могу имати практичну примену приликом припремања и спровођења релевантних стратегија и програма на државном и локалном нивоу. У раду се примењују квантитативни и квалитативни метод. Користе се методи демографске и статистичке анализе, како би се сагледала распрострањеност и карактеристике рађања ван брака. Kвалитативни метод, у форми анкетног истраживања путем интервјуа спроведеног у Београду, примењен је са циљем да би се стекао увид у феномен ванбрачног рађања на индивидуалном нивоу. На основу резултата квантитативне и квалитативне анализe у раду потврђене су дефинисане полазне претпоставке. Преко низа показатеља сагледано је да се ванбрачни фертилитет у Србији по многим обележјима разликује од брачног фертилитета. Утврђене су просторне разлике у нивоу ванбрачног фертилитета у Србији, како између великих подручја (Централнa Србијa и Војводинa), тако и на нижем, општинском, нивоу. Такође, уочене су и две просторне зоне, зона високог удела ванбрачних рађања на истоку Србије и зона ниског и умерено ниског удела у западном делу Централне Србије. У раду је показано како су се у последњих шездесет пет година одлике рађања ван брака у Србији мењале. Такође, утврђене III су сличности између ванбрачног фертилитета у Србији и другим европским земљама, како у уделу ванбрачних рађања, тако и у постојању регионалних разлика у нивоу ванбрачног фертилитета и преовлађујућој образовној структури мајки које рађају ван брака. Анализом статистичких података се дошло до закључка да извесне карактеристике мајки које рађају ван брака у Србији указују на њихов неповољан социоекономски статус. Због тога је и положај деце рођене ван брака неповољнији чешће него деце рођене у браку. Томе додатно доприноси и знатно већа непостојаност ванбрачних него брачних заједница. Тако настале једнородитељске породице, које најчешће чине самохране мајке и њихова деца, носе са собом ризик од мањка финансијских средстава и социјалних ресурса. Учешће очева у одгајању и финансирању деце са којом не живе је значајно мање него у породицама са оба родитеља. На то упућују и резултати квалитативног истраживања представљеног у раду. У решавању егзистенцијалних проблема и у свакодневном одгајању деце значајну подршку мајкама пружају њихове примарне породице. Бабе и деде, такође, деци надомешћују недостајућу или мало присутну очеву подршку и учествовање у одгајању. У раду је понуђено доста аргумената у прилог закључку да рађања ван брака у Србији почетком двадесет првог века у мањој мери представљају појаву повезану са прихватањем нових вредности и норми, а више наставак дугорочних тенденција у средини са доминантним традиционалним моралним нормама. Резултати истраживања упућују на потребу спровођења одговарајућих мера социјалне и популационе политике у Србији, усмерених ка оним породицама са децом рођеном ван брака које се налазе у неповољном положају. У том смислу посебно се издвајају једнородитељске породице мајки са децом. Могуће мере државе и локалне самоуправе се могу дефинисати у оквиру система социјалне и здравствене заштите, образовног система, као и у законским решењима. Сазнања добијена овим истраживањем могу бити продубљена спровођењем новог истраживања заснованог на репрезентативном узорку на националном нивоу, што би омогућило потпуније сагледавање феномена ванбрачног рађања у Србији. The increase in nonmarital fertility, observed in all European countries over the past several decades, was also registered in Serbia. At the beginning of 2010s, one in four children born in Serbia is born outside of marriage, which is a moderately high share in comparison with other European countries. The subject of the doctoral dissertation is nonmarital fertility in Serbia in the period from 1950 to 2014. This paper has two main objectives, a theoretical and a practical one. The theoretical objective is to consider the extramarital fertility and its characteristics, a subject which has still not received sufficient attention in the study of fertility. In this regard, the phenomenon of nonmarital births is observed at the overall and the individual level. The second aim of the dissertation is to provide results that can be of practical use in preparing and implementing relevant strategies and programs at the national and local level. Quantitative and qualitative methods are used in the paper. Methods of demographic and statistical analysis are used with the aim to examine the prevalence and characteristics of nonmarital births. The qualitative method, in the form of an interview survey conducted in Belgrade, is applied with the aim of gaining insight into the V phenomenon of extramarital childbearing at the individual level. The results of quantitative and qualitative analysis in the paper confirm the defined hypotheses. Based on a set of indicators it was confirmed that the nonmarital fertility in Serbia differs in numerous characteristics from marital fertility. Spatial differences in the level of extramarital fertility in Serbia were determined between two main regions (Central Serbia and Vojvodina), as well as at the municipality level. Also, two clearly distinguished zones were observed, a zone with a high share of extramarital births in the eastern part of Serbia and a zone with low or moderate extramarital births in the western part of the Central Serbia. The paper showed changes in the characteristics of nonmarital fertility in Serbia that have taken place in the last sixty five years. Also, similarities between nonmarital fertility in Serbia and other European countries were determined, both in the proportion of extramarital births and in the existence of VI regional differences in the level of extramarital births and in the prevailing educational structure of mothers of extramarital children. The analysis of statistical data led to the conclusion that certain characteristics of mothers who give birth out of marriage in Serbia indicate their unfavorable socioeconomic status. Consequently, the socioeconomic status of extramarital children is unfavorable more often than that of children born in marriage. The considerably lower stability of consensual unions in comparison with marital unions additionally contributes to this disadvantage. The resulting single parent families, most usually single mothers and their children, have an increased risk of a shortage of financial and social resources. The participation of nonresidential fathers in raising and financing children is significantly lower than in families with both parents. This was also indicated by the results of qualitative research presented in this paper. Mothers receive a significant amount of support in solving existential problems and in everyday childrearing from their parents and siblings. Grandparents also compensate the children for the lack or low level of the father's support and participation in childrearing. This paper offers numerour arguments in support of the conclusion that nonmarital fertility in Serbia at the beginning of 21st century is to a lesser extent a phenomenon related to adopting new values and norms but instead related to a greater extent to a continuation of longterm tendencies in an environment with dominant traditional moral norms. The research results indicate the need for the implementation of adequate measures of social and population policy in Serbia, directed towards disadvantaged families with children born outside marriage. In this regard, families comprising of a single mother and her children stand out. Possible measures at the national and local level can be defined within the systems of social and health care, within the education system, as well as in legislative solutions. The findings obtained through this research can be expanded by conducting new research on a representative sample at the national level, which would enable a more comprehensive understanding of the phenomenon of nonmarital fertility in Serbia.