Search

Ове године се навршава сто година од првог јавног представљања сликарства Саве Шумановића у Београду у оквиру Пете југословенске изложбе, која је отворена у јуну 1922. године у згради Друге београдске гимназије. Шумановић је на изложби наступио у оквиру београдске „Групе слободних уметника“, уз Јована Бијелића, Ивана Радовића, Живорада Настасијевића, Сиба Миличића, Душана Јанковића, Вељка Станојевића и Петра Палавичинија, и изложио пет слика насталих у Паризу током 1921. године: Берба (1920/21), Лучки агент (1921), Предео из Орсеја (1921), Француско село, Композиција/Две наге жене (1922). То је уједно и први пут да се Шумановић представља као протагониста београдске уметничке сцене. У раду се разматрају околности које су довеле до Шумановићевог наступа на овој изложби и његовог укључивања у београдску групу уметника и анализира се веома запажена рецепција Шумановићевог рада у ликовној критици. Sava Šumanović showed his painting to the Belgrade public for the first time in 1922 when he took part in the “Fifth Yugoslav Exhibition” with the “Free Artists Group” from Belgrade, together with Jovan Bijelić, Ivan Radović, Živorad Nastasijević, Sibе Miličić, Dušan Janković, Veljko Stanojević and Peter Palavičini. On that occasion, he exhibited five paintings created in Paris during 1921: Harvest (1920/21), Port Agent (1921), Scenery from Orsay (1921), French Village and Composition/Two Nude Women (1922), which received extremely affirmative criticism. Despite having spent this period in Zagreb, Šumanović was presented at this exhibition as a Belgrade artist. There is more than one reason for this and are all related to Šumanović’s personal motives stemming from how dissatisfied he was with the reception of his work in Zagreb, and his desire to become more professionally connected to the Belgrade art circles with which he maintained close contacts. In the broader context of art exchange in Yugoslavia after 1919, Šumanović’s participation at the “Fifth Yugoslav Exhibition” represents an example of increased cooperation between young artists from Belgrade and Zagreb, which is supposed to transform relations within the artistic life in these cities and actively promote new tendencies in art. A shortterm relocation to the Belgrade artistic community, where his work received (desired) critical and professional affirmation that occurred at a turning point in the painter’s career, finally established Šumanović as one of the most promising, leading Yugoslav artists of the new (post-war) generation. For the image of the “Fifth Yugoslav Exhibition”, the appearance of Sava Šumanović comes as a resolution of the dilemma about the development of modern art in Yugoslavia which would go beyond national and/or local frameworks. Art criticism recognizes a new model of artistic expression that speaks of the contemporary aspect of this important event for Sava Šumanović’s constructive painting, which gives credit to his painterly contribution to modernist painting in Serbia and Yugoslavia.

У сваком граду могу се пратити одевне приче (наративи) у дужем или краћем временском периоду. Одевни изглед становника Београда прошао је кроз неколико фаза – од копије турске одеће преко стварања тзв. националног костима у 19. и почетком 20. века, па до модног одевања у 20. веку. У протекла два века одевни изглед Београђана у потпуности је промењен и прилагођен изазовима времена у изради одеће. Политичке, финансијске, економске, културне, образовне и друге промене које су пратиле друштвени развој обновљене државе и њеног главног града – Београда, одразиле су се и на одевни изглед његових становника. У раду ће се указати на неке од одевних наратива становника Београда као битних показатеља развоја друштва, али и различитих утицаја који су се преплитали у изгледу одеће његових становника. In each city, clothing stories (narratives) can be followed over a longer or shorter period of time. The clothing of the residents of Belgrade went through several stages – from a copy of Turkish clothing to the creation of the so-called national costume in the 19th and early 20th centuries, and up to fashion clothing in the 20th century. In the past two centuries, the clothing appearance of the inhabitants of Belgrade has been completely changed and adapted to the challenges of the time in the production of clothing. Political, financial, economic, cultural, educational and other changes that accompanied the social development of the restored state and its capital – Belgrade, were also reflected in the clothing of its inhabitants. The paper will refer to some of the clothing narratives of the inhabitants of Belgrade as important indicators of the development of society, as well as the various influences that were intertwined in the appearance of the clothing of its inhabitants.

The focus of this paper is a research field that has (until now) remained outside the main academic theoretical frameworks – the question of the visual identity of Belgrade seen (and experienced) from the perspective of children. In methodological terms, the paper relies on the results of field research conducted in March 2021 at the Kneginja Milica (Princess Milica) Primary School in New Belgrade, which included a sample of 60 children from Years 1 to 4. The aim of the paper is to discuss from an anthropological perspective some of the key issues of perceiving the appearance of the capital as a visual entity per se: 1) Which visual markers of Belgrade, in the opinion of children, are key to its visual identity and what are the central points on the symbolic map of the capital?; 2) What is the main symbol of Belgrade and what criteria guide the participating children when selecting this central visual marker?; 3) (To what extent) are individual children’s perceptions of the panorama of the capital compatible with each other and what are the characteristics of the general children’s image of the capital?; 4) (In what way) Is the children’s image of the city in harmony with the ‘official’ image of Belgrade? and 5) Is the child’s perception of the visual identity of the capital the result of direct or indirect urban experience? У фокусу овог рада налази се истраживачко поље које је (за сада) остало ван главних академских теоријских оквира – у питању је визуелни идентитет Београда виђен (и доживљен) из перспективе деце. Рад се у методолошком смислу ослања на резултате теренског истраживања које је марта 2021. године спроведено у просторијама ОШ „Кнегиња Милица“ на Новом Београду и којим је обухваћен узорак од шездесеторо деце узраста од 1. до 4. разреда. Циљ рада је да из антрополошке перспективе продискутује нека од кључних питања сагледавања појавности главног града као визуелног ентитета per se и то: 1) који су визуелни маркери Београда, према мишљењу деце, кључни за његов визуелни идентитет и које су централне тачке на симболичкој мапи главног града?; 2) који је главни симбол Београда и којим се критеријумима анкетирана деца руководе приликом селекције централног визуелног маркера?; 3) да ли су (и у коликој мери) појединачне дечје перцепције визуре главног града међусобно компатибилне и које су карактеристике опште дечје слике главног града?; 4) да ли је (и на који начин) дечја слика града усклађена са „званичном“ сликом Београда? и 5) да ли је дечја перцепција визуелног идентитета главног града резултат непосредног или пак посредног урбаног искуства? Тема броја - Одрастање из антрополошке перспективе. Посвећено др Александру Крелу (ур. Јадранка Ђорђевић Црнобрња) / Growing up from an Anthropological Perspective. Dedicated to Dr. Aleksandar Krel (ed. Jadranka Đorđević Crnobrnja).

У периоду између два светска рата у Краљевини СХС/Југославији излазио je велики број емигрантских периодичних издања. Емигрантска периодика испољавала је идејно-политичке ставове, одражавала стање емиграције и унутрашњу политику друштва. У неким листовима могле су се наћи и рубрике везане за позориште и музику, најчешће најаве будућих и прикази већ одржаних културних догађаја. Ти чланци нису занемарљиви када се ради о проучавању музике у међуратној Југославији, посебно зато што пружају слику „другог“ и допуњују сазнања о музичким догађајима тога времена. У њима се уочавају становишта, културни обрасци, интерпретације и идеје које јасно показују становиште ми и они. Стога ће у раду бити анализирана одабрана емигрантска штампа у својству исцрпног извора за проучавање југословенске међуратне музике из перспективе припадника друге културе. In the period between the two world wars, a large number of emigrant periodicals were published in the Kingdom of SCS/Yugoslavia. Emigrant periodicals expressed ideological and political attitudes and reflected the state of emigration and the internal affairs of the society. Some newspapers contained columns related to theater and music, mainly announcements of the future and reviews of already held cultural events. These articles are important for the study of music in interwar Yugoslavia, especially because they provide an image of the “other” and add to the knowledge about the musical events of that time. They contain the points of view, cultural patterns, interpretations, and ideas that clearly distinguish between us and them. Therefore, the paper analyzes selected emigrant press as a comprehensive source for the study of Yugoslav interwar music from the perspective of members of another culture.

За време ваздушних удара Северноатлантског пакта (НАТО) на Савезну Републику Југославију 1999. године, Београд је претрпео озбиљне материјалне и људске губитке. Рад прати манифестације страха код становништва главног града, како непосредно уочи рата, тако и оне изазване догађајима током прве недеље бомбардовања. У њему су представљени унутрашњи доживљаји ратне стварности, звукова сирене, надлетање авиона, разарања итд. Уз свакодневни живот људи и притисак који су преживљавали, у фокусу је и њихов отпор „невидљивом непријатељу“. Чланак je написан на основу објављене грађе, периодике и доступне литературе. During the air strikes of the North Atlantic Treaty Organization (NATO) on the Federal Republic of Yugoslavia in 1999, Belgrade suffered serious material and human losses. This work follows the manifestations of the fear among the population of the Yugoslav capital, both on the eve of the war, and those caused by the events during the first week of the bombing. It observes the inner experiences of the reality of war – siren sounds, planes flying over, destruction, etc. In numerous testimonies and memories, it can be seen that anxiety was more present on the eve of war, while during the last week of March, different forms of fear were predominate. The people of Belgrade used the whole spectrum of synonyms for the word fear in their insecure everyday life. Along with people's pressure, they were going through; their resistance to the "invisible enemy" is also in focus. Without denying the role of the state in numerous anti-war demonstrations, it is clear that individuals, groups, and organizations took the initiative to provide passive resistance. The fourth bombing of Belgrade in the 20th century, in the end of it, united its inhabitants, both in fear and in defiance. The article was based on published materials, periodicals, and available literature.

Европа се још са првом индустријском револуцијом суочила са проблемом дневне бриге о деци. Константан пораст запослених жена отворио је и питање институционалне бриге о деци чија су оба родитеља запослена. Прво обданиште основао је још 1837. године у Немачкој Фридрих Фребел. У Краљевини Србији је прво обданиште отворено кратко пре Првог балканског рата. Послератна ситуација у друштву довела је до све веће миграције становништва у градове и већег броја жена у потрази за послом. Прво обданиште у Београду је већ кренуло са радом 1919. године, али то није било ни приближно довољно да се намире потребе становништва. Хуманитарна удружења су препознала овај проблем и почела са стратегијом подизања првих наменски пројектованих обданишта. И Општина града Београда је у оквиру свог „социјалног програма“ уз изградњу два радничка склоништа подигла и обданиште, а нешто касније и Градски дом дечје заштите у Звечанској 7. Обданишта су пројектована по правилнику и то је један од разлога због чега скоро сви објекти и данас успешно функционишу као предшколске установе. Током међуратног периода постојало је 15 обданишта, од којих седам више не постоји, а шест и данас имају непромењену функцију. Међу првим наменски подигнутим зградама био је Дом Друштва „Српска мајка“. Изградња је започета 1928. а завршена наредне године. Дом се налазио на плацу који је излазио на Југ Богданову и Бранкову улицу. У питању је академски компонована грађевина, која и данас постоји, али са промењеном наменом. Прво обданиште које је Општина града Београда подигла налази се у Улици Милоша Поцерца 6 уз Мушко радничко склониште и дело је истанутог модернисте Јана Дубовог. Обданиште је пројектовано у сарадњи са најистанутијим педијатром у земљи др Матијом Амброжичем. У оквиру женског радничког склоништа Дубови је такође предвидео просторије за обданиште. Ђорђе Коваљевски, такође општински архитекта, пројектовао је Дунавско обданиште које је финансирало и водило Друштво за васпитање и заштиту југословенске деце уз Одбор госпођа „Кнегиња Љубица“. Архитектура овог објекта више је у маниру руског ампира, са ефекно наглашеном угаоном партијом. Нешто скромнија решења представљају Обданиште бр. 2 које су пројектовало Катарина Јакшић и Предраг Зрнић, затим Обданиште Друштва „Мајка Јевросима“, такође остварење Предрага Зрнића и Обданиште Женског хришћанског покрета, дело Милоша Драгутиновића. Јан Дубови је израдио нацрт за још једно обданиште на Булбудеру, међутим из недовољно јасних разлога његов пројекат није изведен већ далеко инферниорније решење Милана Јовановића. Осим Дубовог, и Рајко Татић је имао прилике да изрази своје модернистичке тенденције на пројекту за Обданиште „Света Тројица“ на Пашином брду. Иако је социјална политика Краљевине СХС/Југославије била веома често неконзистентна, ипак је у периоду између два светска рата створена инфраструктура предшколских установа која ће послужити као база за даљи развитак у годинама после Другог светског рата. Већина обданишта која су тада подигнута и даље постоје и служе својој оригиналној намени и сведоче о степену свести и бриге међуратног Београда за своје најмлађе. The modernization of Yugoslav society gave rise to an increase in the number of women in employment, which thus brought to the fore the issue of daily care for the children of families where both parents were employed. In particular, recognition of the importance of caring for socially disadvantaged children was essential to their wellbeing and upbringing. The issue of child welfare in Belgrade was addressed, as well as to a lesser extent by the City of Belgrade municipality, by numerous humanitarian associations, which were responsible for the construction of the majority of the earliest kindergartens in the city. Despite an insufficiently developed social policy, around 15 kindergartens were built in Belgrade during the interwar period, six of which still successfully serve their original purpose today. A number of such kindergartens are to be considered architectural exemplars, both in the context of the typology of preschool institutions and within the opuses of their authors. In addition to their aesthetic qualities, the earliest Belgrade kindergartens stand as a valuable testimony to the efforts to improve the standards of child welfare to a modern level.

This paper deals with the musical street practice of the Roma people on the territory of Belgrade. An attempt shall be made to present this practice in its entirety, with all its particularities, based on data obtained in the field (through interviews with performers), Internet sources (YouTube videos, texts, etc.), and academic literature. The Romani practice is possibly the most common street musical practice on the territory of Belgrade, and while it is undoubtedly diverse, it still possesses numerous characteristics which shape its particular identity. The aim of the paper is to provide a relevant insight into the special musical identity of the Romani street musical practice in Belgrade by way of analyzing the segments of this street musical practice presented. У овом раду бавићемо се ромском уличном музичком праксом на територији Београда. Ову праксу покушаћемо да представимо у целости, са свим њеним појединостима, а на основу података с терена (разговор са извoђачима), интернет-извора (снимци са Јутјуб платформе, текстови и др.) и научне литературе. Ромска пракса је можда и најзаступљенија улична музичка пракса на територији Београда, неупитно је разноврсна, али ипак поседује бројне карактеристике које обликују њен својеврстан идентитет. Циљ рада је да се, на основу анализе представљених сегмената ове уличне музичке праксе, стекне релевантан увид у посебан музички идентитет ромске уличне музичке праксе у Београду.

У Београду је током треће и четврте деценије двадесетог века пројектовано неколико насеља са одликама вртног града енглеског урбанисте Ебенизера Хауарда. Осим Котеж-Неимара, Професорске и Чиновничке колоније, које су биле предмет досадашњих истраживања, Железничка колонија представља вредан пример овог концепта, а чији историјат, урбанистички развој и архитектура нису до сада били детаљније истражени. Железничка колонија је започета да се гради 1927. године у непосредној близини железничке станице Кошутњак за раднике железнице уз помоћ Министарства саобраћаја. У првој фази њене изградње учествовали су многи београдски архитекти, попут Фрање Урбана и Дујама Гранића. Као што је био случај и са другим насељима овог типа, своје куће су у Железничкој колонији подизали и припадници других професија. Међутим, попут других београдских колонија, у послератном периоду је нарушена оригинална урбана матрица интерполирањем стамбених кула, да би крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година иницијални концепт вртног града у Железничкој колонији био реинтерпретиран у постмодерном духу архитеката Михаила Чанка и Александра Ђокића. Циљ овог рада је да испрати урбанистичке трансформације које су се одиграле на овом подручју, као и да скрене пажњу на вредности првобитног плана насеља и његове архитектуре која је до сада није адекватно вреднована у историографији. During the 1920s and 1930s, several neighbourhoods in Belgrade were designed according to the principles of the English urban planner Ebenezer Howard. In addition to the already-wellresearched Kotež–Neimar, Professors’ Colony and Clerks’ Colony (the last two locally known as Profesorska Kolonija and Činovnička Kolonija, respectively), the Railway Colony (locally called Železnička Kolonija) is another valuable example of such concept, although its history, urban development, and architecture have so far remained unexplored. The construction of the Railway Colony began in 1927, close to the Košutnjak train station, with assistance from the Ministry of Transportation, as a residential area intended for railway workers. Many Belgrade architects participated in the first phase of its construction, such as Franjo Urban and Dujam Granić. As was the case with other similar neighbourhoods, the Railway Colony became home to people of other professions as well. However, as is also the case with other such colonies throughout Belgrade, the original urban scheme was violated by introducing residential skyscrapers, so the initial concept of a garden city was reinterpreted in a postmodern manner by Mihailo Čanak and Aleksandar Đokić in the late 1970s and early 1980s. The main aim of this paper is to trace the urban transformations of this area, as well as to draw attention to the values of the original plan for the neighbourhood, as well as its architecture, which, to date, has been insufficiently appreciated in historiography.

Турбулентне године на крају XX и почетку XXI века донеле су бројне друштвене, политичке, идеолошке промене у нашем региону и уз њих трансформацију поимања културног пејзажа и визуелне културе. Истовремено сe дешавала и реконтекстуализација разумевања вредности тековина наслеђиваних из прошлости. Нешто што нам је до јуче било заједнички именитељ, престало је да важи, а доминантан дискурс преузеле су неке нове, за већину грађана непрепознатљиве иницијативе. Пратећи тренд других земаља у којима се догодила коренита измена политичке климе, доносиоци одлука су почели да преузимају готова решења за креирање „новог наслеђа“, која у широј јавности никада нису заживела. Ипак, постоји ли начин да се приближи, односно прихвати нежељено наслеђе прошлости и како можемо да формирамо заједничку баштину? Та питања су окосница овог истраживања. С тим у вези, рад ће се, пре свега, бавити препознавањем дисонанце у наслеђу београдског Старог сајмишта, моделима његове интерпретације и, коначно, визијама његове трансформације у баштину која припада свима нама. After five decades of the conditional (or perhaps conditioned) brotherhood and unity, the transition from the 20th to the 21st century will be remembered as an era of numerous sociological, political and ideological changes. Such transformations in society have brought a re-contextualization of the values inherited from the past. The devastation of memory was supported by the devastation of symbolic content, which resulted in changes in the visual culture and cultural landscapes. In other words, something that was our common denominator until yesterday has ceased to be valid, and some new, still incomprehensible and unrecognizable initiatives have been imposed as the dominant discourse. This is not happening for the first time in our recent history. After 1945, the notion of the past had a conceived and culturally justified form; in the 1980s, communist ideas were replaced by nationalist ones; since 2000, the achievements of the Second World War have been reinterpreted. Shifting from one to anther ideology has done a huge injustice to the public spaces of Belgrade. Namely, the monuments that are being erected, often without adequate legal procedures, mostly follow the long-outdated nineteenth-century tradition of figural sculpture. When we talk about (un)marked places of suffering, the situation is further complicated. Although the culture of remembrance and activation of the city’s memory has been in the focus since the 1980s, the result of increased interest did not bring the expected results. Decent marking of the places of suffering was missing, which is why today we have a situation where memorials in the city and suburban municipalities are mostly neglected. The lack of a clear state strategy, non-compliance with existing legal regulations in the field of organized heritage protection, as well as the lack of cooperation between institutions are just some of the reasons why we have this kind of situation. Additional problems are inadequate education, presentation of heritage that does not follow modern trends in communication, interpretation based on questionable ideological connotations, dehumanization of victims, underdeveloped social awareness and, in general, disinterest and carelessness. However, is there a way to approach or accept the unwanted heritage of the past and how can we work on forming a common heritage? These questions are the backbone of this research. In this regard, the paper will, above all, deal with the recognition of dissonance in the heritage of Staro Sajmište, models of its interpretation and, finally, visions of its transformation into a heritage that belongs to all of us.

The aim of this dissertation is to analyse the types and trends of spatial concentration and distribution of knowledge intensive business services (KIBS) in Belgrade, examine the relations between processes of post-socialist urban restructuring and KIBS localisation, evaluate KIBS localisation factors and to generate a model of their intraurban location. Special attention is given to the intrasectoral differences of KIBS in patterns and dynamics of territorial distribution. The territory of the Master Plan Belgrade was taken as the scope of the study. The time span of the study refers to the period of “delayed” transition in Belgrade. This study is based on microgeographical data on KIBS firms and a complex methodology that includes various methods of spatial analysis of concentration, distribution and dynamics of economic activities, as well as the regression method used for modeling KIBS localisation. The results of the research indicate that the spatial distribution of KIBS in Belgrade is characterised by a high degree of concentration and centrality. The KIBS firms and employees are concentrated in the city core area, which consists of two centers: the central zone and the New Belgrade center, and their density gradually decreases from the center to the periphery of the city. The analysis of the dynamics of KIBS spatial distribution in Belgrade indicates a spatially limited decentralisation of low intensity, which further accentuates the dichotomy between the center and city periphery. Limited decentralisation indicates the transformation of the monocentric into a centralised duocentric model of KIBS spatial distribution. The differentiation of a new KIBS center in New Belgrade has followed fundamental post-socialist changes in the city's spatial and socio-economic structure. Also, the results of the research highlight the influence of intersectoral structure, ownership structure and size of firms on the process of KIBS localisation in Belgrade. The results of the KIBS localisation model indicate that the location of KIBS depends on the localisation economy, city’s business zones, commercial areas and major city roads, which have a positive impact, while population density has a negative impact on the localisation of KIBS. Ova disertacija bavi se analizom tipova i trendova prostorne koncentracije i razmeštaja znanjem intenzivnih poslovnih usluga (KIBS) u Beogradu, ispitivanjem veza i odnosa između procesa postsocijalističkog restrukturiranja gradskog prostora i lokalizacije KIBS-a, evaluiranjem faktora lokalizacije KIBS-a i generisanjem modela njihovog prostornog razmeštaja. Posebna pažnja posvećena je intrasektorskim razlikama KIBS-a u obrascima i dinamici teritorijalne distribucije. Kao prostorni obuhvat proučavanja uzeta je teritorija GP Beograda. Vremenski obuhvat proučavanja odnosi se na period „odblokirane” tranzicije u Beogradu. Ova studija je bazirana na mikrogeografskim podacima o preduzećima KIBS-a i kompleksnom metodološkom aparatu koji obuhvata različite metode prostorne analize koncentracije, razmeštaja i dinamike ekonomskih aktivnosti, kao i metod regresije koji je korišćen za potrebe modelovanja lokalizacije KIBS-a. Rezultati istraživanja ukazuju da prostorni razmeštaj KIBS-a u Beogradu odlikuje visok stepena koncentracije i centraliteta. Preduzeća i zaposleni u KIBS-u su koncentrisani na prostoru centralnog jezgra grada koga čine dva centra: centralna i zona centra Novog Beograda, a njihova gustina postepeno se smanjuje na relaciji centar-periferija grada. Analiza dinamike prostornog razmeštaja KIBS-a u Beogradu ukazuje na prostorno ograničenu decentralizaciju slabog intenziteta koja dodatno akcentuje dihotomiju na relaciji centar-periferija. Ograničena decentralizacija podrazumeva transformaciju monocentričnog u centralizovani duocentričani model prostornog razmeštaja KIBS-a. Proces izdvajanja novog centra KIBS-a na Novom Beogradu pratio je fundamentalne postsocijalističke promene u prostorno-funkcionalnoj i socio-ekonomskoj strukturi grada. Takođe, rezultati istraživanja naglašavaju uticaj unutarsektorske strukture, vlasničke strukture i veličine preduzeća na proces lokalizacije KIBS-a u Beogradu. Rezultati modela lokalizacije KIBS-a pokazali su da lokacija zaposlenih u KIBS-u zavisi od uticaja ekonomije lokalizacije, poslovnih zona grada, komercijalnih površina i glavnih gradskih saobraćajnica, koji imaju pozitivan uticaj, dok gustina stanovništva ima negativan uticaj na lokalizaciju KIBS-a.