Search

Предмет нашег научног истраживања јесу пригодне драме у српској књижевности. Овим радом смо осветлили њихов постанак, развој, и ауторе који су писали ову врсту драмске књижевности, а који су у највећем броју заборављени или мало знани. Истакли смо у раду и то, да упркос различитости прилика које су условиле њихов настанак, у српској књижевности 18. и 19. века, пригодне драме имају једну заједничку особину. На основу оних драма које смо у раду анализирали дошли смо до закључка да су пригодне драме најчешће извођене као драмске алегорије, невезано за повод њиховог настанка као драмског дела. Тај повод је могао да буде догађај из културноисторијског, политичког, научног или уметничког живота одређене заједнице. Пригодне драме су своја основна значења утемељивала на симболичкој повезаности тренутка свог настанка и прошлости. Овај тип драме писао се и да би био изведен поводом одређеног церемонијала као саставног дела прослављања неког догађаја, те самим тим структура догађаја изводи дело из књижевно-позоришног аспекта, а дело добија посебан, свечарски карактер. Потребно је напоменути и важност поруке коју текст одређене врсте пригодне драме има за средину или тренутак у коме се она први пут пише или изводи. Трајање и успех неких облика пригодне драме зависи такође и од актуелности њиховог идеолошког садржаја, али и од премоћи сценског и извођачког елемента над текстуалним. Некада је вредност идеолошке садржине важнија од њиховог уметничког квалитета, и оцене су се драстично мењале у зависности од промена у животу читалишта и гледалишта. У раду је пажња посвећена и историјској драми, јер је пригодна драма само један њен облик, а то смо овим радом желели да покажемо и докажемо.У оквиру драме као књижевног рода, и театра као феномена, који у себи уједињује литерарни и извођачки елеменат, историјска драма се богатила додиром са многим другим драмским врстама. Циљ нашег истраживања је да у истражимо и дефинишемо појам пригодне драме у српској књижевности.Такође, желимо радом да покажемо због чега је вредност идеолошке садржине ових драма у неким моментима био далеко важнији од њиховог уметничког квалитета. Исто тако, важно је истаћи да су текстови пригодних драма били намењени управо за пригодне свечаности, прославе или школске приредбе. Аутор пригодне драме директно се обраћао постојећем снажном осећају у публици, и јасно дефинисаном саставу гледалаца, те нам је од великог значаја и повезаност историјских и политичких прилика са моментом настанка ових дела. Намера нам је била да осветлимо мање познате или готово непознате текстове оних аутора који су се бавили стварањем пригодних драма попут Јована Стерије Поповића, Јована Ђорђевића, Атанасија Николића, Милоша Цветића... The subject of our scientific research is the occasional drama in Serbian literature. We wish that this work highlights its origin, development, and authors who have written this type of plays, which are mostly forgotten or lesser-known. Despite the diversity of occasions that caused their beginning, in the Serbian literature of the 18th and 19th century, occasional plays have one thing in common. No matter what the occasion was, occasional plays were usually played as dramatic allegories. The basic meanings of Occasional drama were established in the symbolic connection between the moment of their beginning and the history, in favour of the experience for the new, future generations. Allegorization followed the forms of occasional drama from its beginning, and with the change of the epoch, its range of features was wider. So, we can usually distinguish between national and historical, political, edificatory and religious context of the occasional play development. We emphasize that this type of drama has been written to be performed on the occasion of a certain ceremony as a part of an event celebration, and therefore the structure of the event has taken the work out of literary-theatrical approach. The duration and success of some forms of occasional drama depend also on the actuality of their ideological content, as well as on the power of the scenic or performing element over the textual. Sometimes the value of the ideological content is more important than the artistic quality, and the ratings have drastically changed depending on the changes in life of the readers and the audience. We will give thought to historical drama, because occasional drama is only one of its types, and we would like to use this paper to show and prove that. Within drama as a literature genre and theatre as a phenomenon that unites literary and performing element, the historical drama has been enriched by contact with many other types of drama. The aim of our research is to explore and define the concept of occasional drama in Serbian literature. We also want to show why the value of the ideological content of these plays at times was far more important than their artistic quality. Furthermore it is important to point out that the texts of occasional play were intended specifically for the festivities, celebrations or school events. Author of the occasional drama directly addressed the existing strong feeling in the audience, and a clearly defined party of viewers, so the connection of the historical and political circumstances to the moment these plays were created. Our intention is to highlight lesser-known or almost unknown texts of the authors who have written occasional play as Jovan Sterija Popović, Jovan Đordjević, Atanasije Nikolić, Miloš Cvetić...

Lietuviškame teatro leksikone režisieriaus sąvoka atsirado XX a. pradžioje, kai sociopolitinės 1904–1905 m. permainos teatriniam „lietuviškų vakarų“ sąjūdžiui atvėrė galimybę tapti viešojo kultūrinio gyvenimo dalimi ir paskatino susirūpinti naują egzistencijos būdą atitinkančiomis organizacinės struktūros reformomis. Pirmuoju akstinu pakoreguoti specialių vaidintojų grupių sandarą ir surasti vietos naujai – režisieriaus („režiserio“ – kalbant to meto leksika) – pareigybei tapo mėgėjų teatro susidūrimas su istorine dramaturgija. Kitaip sakant, „režiserio“ statuso atsiradimas XX a. pradžios lietuvių teatre buvo iš esmės formalus, kokybinio šuolio nereiškiantis gestas. Vis dėlto jis suintensyvino sceninį gyvenimą, teatrinę lietuvių visuomenę pratindamas prie naujos terminologijos ir inicijuodamas pirmąsias diskusijas apie vieno ar kito spektaklio „režiseriją“. Ji, žinoma, buvo susijusi su iki režisūrinio, jau atgyvenusio, teatro kontekstu. Tačiau mėgėjiškos lietuvių scenos susidūrimas su „režiserinio apstatymo“ užduotimis buvo pirmasis jos susidūrimas su grynai teatrinėmis užduotimis, t. y. pirmasis savęs kaip teatro išbandymas, tiksliau, trijų režisierinės veiklos krypčių – sceninių efektų sukūrimo, scenovaizdžio organizuotės ir darbo su vaidintojais – išbandymas. Straipsnio aptariamos režisieriaus funkcijos vėlyvuoju lietuviško mėgėjų teatro etapu – istoriniuose XX a. pr. spektakliuose, kurie inicijavo režisieriaus statuso gimimą ir tapo erdve sprendžiant pirmines, pačias elementariausias, režisūrines užduotis. The article deals with the problems of director’s functions in the late period of the Lithuanian amateur theatre in the beginning of the 20th century when the first historical plays stimulated the director’s status in theatre groups and opened the space for solutions of the first elementary directional tasks. Three main lines of amateur direction – direction of stage effects, organization of stage design and working with actors – could be defined as new and complicated challenges for the Lithuanian theatre of the early 20th century. These challenges were met as a good chance to try to grow out of amateurishness and reach a certain professional competence. However, the press reflections on historical plays manifest distinctly the inability of the first Lithuanian directors to turn the stage development towards professionalism, the inability that revealed itself in the harsh caricaturization of the heroic Lithuania’s past in historical dramas. Not fully fulfilled directional tasks resulted in a clear perception of the crisis of the Lithuanian amateur theatre and inevitability of its re-organization.

Šio straipsnio objektas – istorijos interpretacija paskutinio tarpukario penkmečio Lietuvos Valstybės teatro spektakliuose, kurie analizuojami ir sceninių priemonių naudojimo požiūriu, ir idėjiniame bei sociokultūriniame ano laiko kontekste, provokavusiame naujų, scenoje lig tol dar neišbandytų istorijos įvaizdžių paieškas. In Lithuanian theatre, the life of history in the years 1935– 1940 was marked by an effort to free itself from the dukedom of Lithuania, which had been embracing it for a long time, and also by an attempt to search for new historical themes. At first it seemed that the Lithuanian stage was afraid to wander away from the noble history and the manors of Lithuania, for it continued to contemplate its past by telling stories about the crusades of blue-blooded heroes. However, it soon turned the greater half of its face to the non-noble Lithuanian territories. Following that, an outbreak of biographical plays (Antanas Sutkus’ Vincas Kudirka (1935), Borisas Dauguvietis’ production of A. Strazdelis’ Prieš Srovę (1936)) brought famous Lithuanians of the 19 th century to the stage. It spread the theme of revolution in Lithuanian theatre and inspired a series of productions saturated with the theme of fighting for the rights of the plain folk: Vladas Fedotas-Sipavičius’ Baisioji Naktis (1936) reminded the audience of the revolution in 1905, B. Dauguvietis’ Aukso Gromata (1938) depicted the beginning of the uprising in 1863, and Stasys Pilka’s 1831 Metai (1939) dealt with the revolt of 1831. These productions testified the effort to synthesize historical themes and social issues of the lower caste. This effort was seemingly related not only to the intensified social analysis during the last five years of the interwar period, but also to the notably strengthened influence of the Soviet Union which treaded the themes of battle, riot, upheaval and revolt into theatre grounds. Paradoxically, historical plays in the past had plots dealing with rebellion, but from the artistic point of view the productions had no rebellious potential. These plays visually proclaimed the regression of the State theatre back to a conservative, pre-directing stage.