Search

У раду се разматрају синтаксичко-семантичке и контекстуалне особености једне површински непредикатске формалне структуре као експонента базичне темпоралне клаузе. У питању је вид кондензовања екстензивне (развијене) зависне сентенцијалне форме који нема одлике ни номинализационих, а ни вербидских процеса сажимања реченичних формалних структура, тј. њихових пропозиција. Ради се о једном облику редукције, као посебном виду кондензационог процеса у којем се испуштају одређени елементи базичне реченице ‒ по правилу предикатски конституент или његови глаголски елементи као носиоци граматичких података, па она бива репрезентована примарном именицом NN, која није ни у деривационој ни у семантичкој вези са глаголом, и у овом случају, у синтаксичком је споју с формантом КАО. В работе рассматриваются синтактико-семантические и контекстуальные особенности одной непредикативной формальной конструкции, употребляющейся в качестве экспонента базовой временной придаточной. Речь идет об одном способе конденсации развернутой подчиненной сентенциальной формы, которая не характеризуется ни номинализационными, ни вербализационными процессами сжатия предложенческих формальных структур, т.е. их пропозиций. Это одна форма редукции, являющаяся особым видом конденсационного процесса, в котором опускаются определенные элементы базового предложения – по правилу, сказуемое или его глагольные элементы как носители грамматических признаков, так что предложение представлено первичным существительным NN, не являющимся ни в словообразовательной, ни в семантической связи со глаголом и, в данном случае, сочетающимся с формантом КАО. Данная конструкция по своим формальным характеристикам идентична сравнительному обороту, который может развернуться в сравнительное предложение с фактивным (КАО ШТО) или контрфактивным (КАО ДА) союзом, однако от него в семантическом отношении отличается, поскольку реализуется в других лексических и грамматических условиях, а формант КАО не является экспонентом сложного сравнительного союза, а коррелирует со временным союзом КАДА (чаще) или ДОК (гораздо реже). Проводя субститутивный метаязыковой тест на типичных примерах, а также на корпусе с аутентичным языковым материалом, мы можем определить условия: лексические, синтактико-семантические и контекстуальные, при которых конструкция КАО NN является экспонентом базовой развернутой временной придаточной (ср. пр. КАО дете, био је несташан [→ КАДА је био дете, био је несташан]). Анализ показывает, что временное значение этой синтаксической конструкции связано со: 1) семантикой существительного NN (употребляются существительные, обозначающие возраст / годы жизни какого-то лица, профессиональный или временный общественный статус); 2) отношением между существительным в конструкции КАО NN (NN1) и существительным (NN2) в роли подлежащего главного предложения / подлежащего развернутой временной придаточной, которые совпадают (хотя на поверхостном плане речь идет о двух разных существительных, NN1 и NN2 обязательно кореферентны), а также 3) совпадением падежной формы обоих существительных (чаще всего это именительный падеж в роли предиката в конструкции КАО NN1, а в роли подлежащего NN2 в главном предложении / придаточной части); 4) временной рамкой: на плане относительного времени возможно только отношение синхронности (полной или частичной), а на плане абсолютного времени преобладает сфера прошлого, и весьма редко, только при определенных лексических условиях, сфера будущего, при чем совершенно выключена сфера настоящего (как референциального, так и нереференциального); 5) позицией: хотя возможны все три позиции, препозиция по отношению к главному предложению преобладает, а в определенных случаях она даже обязательна. The paper discusses the syntactic-semantic and contextual features of a nonpredicate formal structure as an exponent of the basic temporal clause. It is a type of condensation of an extensive (developed) dependent sentence form that has no features of either nominalization or verbid processes of summarizing sentence formal structures, i.e. their propositions. It is a form of reduction, as a special type of condensation process in which certain elements of the basic sentence are omitted ‒ as a rule, the predicate constituent or its verb elements as carriers of grammatical data, so it is represented by the primary noun NN, which is in neither derivational nor semantic connection with the verb, and, in this case, in the syntactic connection with the formant KAO. This structure is identical in its formal characteristics to the comparative syntagm, which can develop into a comparative clause with a factual (KAO ŠTO) or counterfactual (KAO DA) conjunction, but differs signifi cantly from it, since it is realized under different lexical and grammatical conditions ‒ the formant KAO is not an exponent of a complex comparative conjunction, but corresponds to the temporal conjunction KADA (more often) or DOK (much less often). By applying the substitution metalanguage test on typical examples, as well as on the corpus of original linguistic material, the conditions are defi ned: lexical, syntactic-semantic and contextual, under which the structure KAO NN represents an exponent of the basic developed temporal clause (for example: AS a child, he was mischievous [→ WHEN he was a child, he was mischievous]). The analysis showed that the following are responsible for the temporal meaning of this structure: (1) the semantics of the noun NN (nouns denoting the age / period of life, or professional or temporary social status of the animate entity are considered); (2) the relationship between the noun in the structure KAO NN (NN1) and the noun (NN2) in the function of the subject of the matrix sentence / subject of the developed temporal clause, which are identical, and although in appearance NN1 and NN2 are two different nouns, they have the same referent), as well as (3) the identity of the case form of both nouns (most often it is the nominative case in the structure KAO NN1, i.e. as the part of the predicate of temporal clause, and as the subject NN2 in the sentence and in the clause); (4) temporal framework: in terms of relative time, only the relationship of simultaneity (complete or partial) is considered, and in terms of absolute time, the sphere of the past is dominant and rarely and only under certain lexical conditions, the sphere of the future, but the sphere of the present is excluded (both referential and non-referential); (5) positioning: although all three possible positions are available to this structure, preposition in relation to the matrix sentence predominates, and in certain cases it is obligatory.

In this paper I analyse selected articles by the composer and academician Vlastimir Trajković (1947–2017), published in various collective monographs and journals over the period of nearly three decades (1982–2008). These writings emphasise Trajković’s constant urging for a fairer (from his point of view) evaluation of Serbian art music in a wider, European and global context, but also within the state / national frameworks. Trajković aimed to prove that Serbian art music, as well as writings on music, would have enjoyed a wider recognition, had certain of their top achievements not been left forgotten and unpublished, and thus unavailable to potential researchers and performers. That is why he pleaded for the improvement of sheet music publishing in the country, as well as for the targeted promotion of Serbian art music repertoire. Moreover, he insisted on the proximity of the Belgrade ’cultural climate’ in the interwar period with the artistic and scholarly tendencies in France and its ’zones of influence’ in the same period. Consequently, Trajković particularly insists on the new evaluation of the opuses of the composers and musicologists Miloje Milojević (1884–1946) and Dragutin Gostuški (1923–1998) – whom he saw as those creative and intellectual individuals who had fallen victims to the ’historical injustice’ and whose (re)positioning within the Serbian music culture would increase the relevance of that same culture both in the national and international contexts. У овом раду разматрам одабране чланке композитора и академика Властимира Трајковића (1947–2017), који су објављени у различитим зборницима радова и часописима у периоду од непуне три деценије (1982–2008), а у којима долази до изражаја ауторово непрестано залагање за праведније, с његове тачке гледишта, вредновање српске уметничке музике у ширем, европском и светском контексту, али и у државним/националним оквирима. Трајковић настоји да докаже како би српска уметничка музика, али и наука о музици, имале бољи реноме када поједини њихови врхунски домети не би 'лежали' заборављени и необјављени, те самим тим недоступни потенцијалним истраживачима и извођачима. Стога он пледира за унапређење издавачке делатности у области музикалија, као и за циљану промоцију српског музичког стваралаштва. Такође, он се залаже за препознавање блискости београдске културне климе у периоду између два светска рата са уметничким и научним тенденцијама у Француској и њеним 'зонама утицаја' у истом периоду. С тим у вези, Трајковић се посебно залаже за ново вредновање опуса композитора и музиколога Милоја Милојевића (1884–1946) и Драгутина Гостушког (1923–1998) – као управо оних креативних и умних појединаца према којима је учињена 'историјска неправда' и чијом би се (ре)афирмацијом у оквиру српске музичке културе и сама та култура уздигла на виши ниво релевантности у националним и интернационалним оквирима. In this paper I analyse selected articles by the composer and academician Vlastimir Trajković (1947–2017), published in various collective monographs and journals over the period of nearly three decades (1982–2008). These writings emphasise Trajković’s constant urging for a fairer (from his point of view) evaluation of Serbian art music in a wider, European and global context, but also within the state / national frameworks. Trajković aimed to prove that Serbian art music, as well as writings on music, would have enjoyed a wider recognition, had certain of their top achievements not been left forgotten and unpublished, and thus unavailable to potential researchers and performers. Already in his earliest published texts (1982) he pleaded for the improvement of music scores publishing in the country, as well as for the targeted promotion of Serbian art music repertoire, and this remained a constant in many of his subsequent articles. Moreover, he insisted on the proximity of the Belgrade ’cultural climate’ in the interwar period with the artistic and scholarly tendencies in France and its ’zones of influence’ in the same period. Consequently, Trajković particularly insists on the new evaluation of the opuses of the composers and musicologists Miloje Milojević (1884–1946) and Dragutin Gostuški (1923– 1998) – whom he saw as those creative and intellectual individuals who had fallen victims to the ’historical injustice’ and whose (re)positioning within the Serbian music culture would increase the relevance of that same culture both in the national and international contexts. In doing so, Trajković established a very interesting and meaningful comparison between the endeavors of Miloje Milojević and his Spanish contemporary and ‘kindred spirit’ Manuel de Falla (1876–1946), because they both devoted significant parts of their respective careers to the ‘cultural’ and ‘music-educational’ activities. On several occasions, Trajković stressed out the importance of individual creation as a motor of collective advancement of a national culture, and he highlighted several peak achievements of Serbian art music, pleading for their more frequent performances and a greater recognition.

Тему рада представља проучавање трансформација традиционалних дечијих игара Срба у Товаришеву, које су се у готово неизмењеном облику изводиле све до половине 20. века. Класификоване у три основне групе: такмичарске, такмичарско-драмске и имитативно-драмске, ове игре представљају веома важан инструмент социјализације, помоћу кога су најмлађи нараштаји усвајали друштвено пожељне особине и изграђивали своје социјално биће. У деценијама које су уследиле након окончања Другог светског рата, под притиском глобалних социо-економских и културних трансформација које су захватиле читаву југословенску државну заједницу, долази до продора иновација из урбаних центара у руралне средине. Настале промене, између осталог, доводе до постепеног нестанка или трансформације традиционалних игровних облика. Игровни облици, који су кореспондирали са социо-економским и културним одликама традиционалног села, осавремењавају се у новонасталој социо-економској, културној и политичкој ситуацији и уступају своје место онима чији игровни системи одговарају потребама „модерног“ села. The topic of this paper is change and transformation in traditional children's games among Serbs in Tovariševo. These games used to be played for a long time in almost intact form, until the second half of the 20th century. All traditional children's games from Tovariševo are classified into three basic groups: competitive games, competitive-drama games and imitation-drama games. This paper emphasizes competitive traditional children's games; that is, various playful activities exhibit by boys only. The games in question could serve as an example of connection between children's play and socio-economic and cultural systems where games originated in the fist place. Moreover, these games represented a significant mode of socialization: they helped children to acquire socially desirable and expected characteristics. This particular type of game had tremendous educational, cognitive and developmental functions. In decades following World War II, under the pressure of global socio-economic and cultural changes that encompassed the former Yugoslavia, these traditional children's games started to change gradually, following the changes in a rural, traditional way of life. The changes in socio-political settings economy, innovations brought by technical culture and changes in family structure in general, led to a formal transformation in the structure of games. A number of traditional games were reduced, some disappeared all together, or underwent modification and modernization. Traditional games that once corresponded to rural socio-economic and cultural settings are gradually disappearing, surrendering to the ones that match up to the needs of "modern" villages.