Search

Једнородитељске породице представљају једну од најзначајнијих и најочигледнијих манифестација породичне нестабилности и промена у структури и дистрибуцији ризика у Европи (Millar, 2002). Стога, не изненађује чињеница да су неретко предмет политичког, научног и истраживачког интереса, како на националном, тако и на наднационалном нивоу. Представљајући изразито хетерогену друштвену групу, унутар које нису нужно сви угрожени у остваривању истих права или у задовољавању потреба, а како се прилично разликују и по начинима суочавања са ризицима, једнородитељске породице захтевају свеобухватну и разноврсну помоћ државе, као формалног система подршке. Фокус овог истраживања је на анализи потреба, ризика и тешкоћа са којима се суочавају једнородитељске породице (породице самих мајки са децом) у Србији, идентификовању различитих система друштвене подршке (формалних и неформалних) који су им доступни и њихових ограничења, као и могућности њиховог редизајнирања. За анализу проблема употребљен је специфичан теоријско-концептуални оквир, који представља новину у односу на досадашње перспективе у тумачењу ове појаве. Реч је о комплементарној употреби концепта социјалних улагања и различитих дискурса о једнородитељским породицама, а сама анализа је обухватила два нивоа, микро - индивидуални ниво и макро - институционални и системски ниво. У истраживању подаци су прикупљани комбиновањем квантитативних и квалитативних метода. Квантитативни део истраживања био је усмерен на прикупљање социо-демографских и социо-економских података о узорку. Прикупљање ове врсте података вршено је уз помоћ упитника, који је посебно сачињен за потребе овог истраживања, и било је у функцији изградње профила једнородитељских породица самих мајки обухваћених узорком. Са друге стране, квалитативни део истраживања заснива се на подацима који су добијени из дубинских, полуструктурисаних интервјуа, који су вођени vi како са самим мајкама, тако и са представницима јавног и цивилног сектора, како би се стекао увид у комплексност животних, породичних и професионалних прилика самих родитеља код нас. У истраживању је учествовало 35 самих мајки, а узорак је балансиран према типу једнородитељске породице (удовице, разведене и невенчане саме мајке), као и према социо-демографском и социо-економском статусу испитаница. Такође, како би се добила свеобухватна слика о положају, проблемима и изазовима са којима се суочавају саме мајке са децом код нас, реализовано је и 10 интервјуа са представницима владиног и невладиног сектора, са којима је разговарано о начину на који је ова осетљива друштвена група препозната у постојећем нормативном оквиру, односу друштва према њима, мерама за побољшање њиховог положаја и предлозима за унапређење политике и праксе. Када је у питању индивидуални ниво анализе, налази до којих се дошло у истраживању потврђују да је реч о изразито хетерогеној друштвеној групи, тако да конкретне животне околности, узроци настанка, као и личност самих родитеља утичу на изазове и тешкоће са којима се суочавају у свакодневном животу и у значајној мери опредељују извор, врсту и квалитет друштвене помоћи и подршке. Неразумевање друштва за специфичну позицију у којој се ове породице налазе доприноси њиховој већој структуралној рањивости у односу на остатак популације, првенствено двородитељске породице. Такође, однос окружења према самим родитељима (самим мајкама) представља неку врсту континуума, који обухвата вредности од апсолутне подршке, преко амбивалентног става, све до осуде и неразумевања, премда неразумевање и осуда представљају најчешће начине на које се наше друштво односи према родитељима који сами подижу децу. На институционалном нивоу, налази овог истраживања указују да је формални систем помоћи и подршке једнородитељским породицама у нашој земљи у значајној мери ограничен и да изостаје системски и плански одговор друштва/државе на потребе и проблеме самих родитеља. Иако је у институционалном контексту латентно присутно становиште да једнородитељске породице представљају друштвени проблем, оно није испраћено адекватним политичким одговором државе, операционализованим кроз конкретне мере јавне политике. Изостанак конкретног одговора државе према овим vii породицама, који се манифестује кроз недостатак адекватног институционалног окружења и системских решења, односно ограниченост и недоступност мера помоћи и подршке, чини их невидљивим субјектима социјалне политике. На темељу идентификованих потреба и приоритета самих родитеља/мајки, анализи актуелног друштвеног и политичког контекста, као и постојећег институционалног оквира, дефинисани су предлози за унапређење њиховог положаја и подстицање њихове социјалне интеграције, те се резултати овог истраживања могу искористити за унапређење праксе у правцу отклањања недостатака постојећег и формулисању адекватног системског одговора на проблеме и изазове са којима се суочавају једнородитељске породице у нашој земљи The rise in single-parent families represents one of the most visible outcomes of family instability and change in the structure and distribution of risks in Europe (Millar, 2002). Therefore, it is not surprising that such families have become the subject of political, scientific and research interests both nationally and internationally. As a very heterogeneous social group, within (which) not necessarily all are jeopardized in having the same rights or in meeting the same needs, and as they quite differ in a way of coping with risks, single-parent families require a comprehensive and diverse state support, as a formal support system. The focus of this research is on the analysis of needs, risks and difficulties faced by single-parent families (single-mothers with children) in Serbia, identifying different systems of available social support (formal and informal) and their limitations, as well as their possibilities of redesigning. A specific theoretical and conceptual framework, which represents a novelty in relation to the previous perspectives in the interpretation of this phenomenon, was used for the analysis of the problem. The social investment concept and different discourses around single-parent families were complementary used as theoretical and conceptual framework, and the analysis itself included two levels, micro - individual level and macro – institutional level. The data were collected by combining complementary quantitative and qualitative methods. On the one hand, the quantitative part of the research was focused on gathering socio-demographic and socio-economic characteristics of the sample. Collection of this type of data was carried out using a questionnaire, which was specially designed for the purposes of this research, in order to create a profile of the single-mother families representing the sample. On the other hand, the qualitative part of the research is based on data obtained from in-depth, semi-structured interviews, which were conducted with both the single-mothers, as well as with representatives of the public and civil sector, in order to gain insight into the complexity of life, family and professional opportunities of single-parents in our country. ix The study involved 35 single-mothers and the sample was balanced by the type of single-parent family (widowed, divorced and unmarried single-mothers), as well as by the socio-demographic and socio-economic status of participants. Also, in order to obtain a comprehensive overview of the status, problems and challenges facing single-mothers with children in our country, 10 interviews were conducted with the representatives of the governmental and non-governmental sector, discussing the ways in which this vulnerable social group is recognized in our national legislation, the dominant social attitude towards them, programs and measures to improve their position and recommendations for enhancing policy and practice. At the individual level of analysis, our findings confirm that it comes to a highly heterogeneous social group, so that the specific life circumstances, the causes of single-parenthood, as well as the personality of the single-parents themselves influence the challenges and difficulties they are facing in everyday life, and to significant extent determinate the source, type and quality of social (formal and informal) support. The lack of sympathy and understanding of the society for the specific position in which these families are, contributes to their greater structural vulnerability than the rest of the population, especially two-parent families. Also, the social attitude towards single-parents (especially single-mothers) represents some kind of continuum, which includes values from absolute support, through an ambivalent attitude, to persuasion and lack of understanding, but the lack of understanding and persuasion are the most prevalent way our society refers to parents who raise their children alone. At the institutional level, the findings of this research indicate that the formal system of support to single-parent families in our country is to the great extent limited and that organized and planned, system’s response to the needs and problems of single-parents is missing. Although the social problem discourse around single-parent families is latently present in our institutional context, it is not accompanied by an adequate political response by the state, operationalized through concrete public policy programs and measures. The lack of a concrete state response to single-parent families, manifested through the lack of an adequate institutional framework and system’s solutions, i.e. the limited and unavailable assistance and support measures, makes them invisible subjects of social policy. Based on the identified needs and priorities of the single-parents (single-mothers), as well as the analysis of the current social and political context and the existing institutional framework, x recommendations to improve social position and further social integration of single-parent families have been defined. Hence, the results of this research can be used to enhance practice towards elimination of the existing shortcomings and the formulation of an adequate system’s response to the problems and challenges faced by single-parent families in our country

Politike usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza postaju sve značajnije polje državne intervencije, s tim da se pristupi između zemalja razlikuju. Posledično su i rezultati uključivanja roditelja na zvanično tržište rada, kao i nivoi podrške porodicama, različiti. Posebno se u nepovoljnom položaju nalaze žene, čije su stope radne aktivnosti dok su deca na najmlađem uzrastu, znatno niže u poređenju sa stopama radne aktivnosti muškaraca. Takođe se prepoznaje jaz između žena i muškaraca sa stanovišta nivoa zarada koje ostvaruju, kao i mogućnosti za napredovanje u profesionalnoj karijeri. Podaci pokazuju da su žene više usmerene ka obavljanju neplaćenog posla u poređenju sa muškarcima, što podrazumeva obavljanje kućnih poslova i čuvanje dece. U Srbiji se kao dominantan porodični model prepoznaje tradicionalni, u okviru koga veći deo obaveza pripada ženama. Višegodišnja društvena i ekonomska kriza u kojoj se zemlja nalazi uticala je ne samo na demografske promene, već se istovremeno nepovoljno odrazila i na započetu transformaciju porodičnog modela, kao i na održavanje postojeće asimetrije uloga i odnosa. U skladu sa tim, problem usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza se više odražava na žene, jer su one i dalje više angažovane na neplaćenimm poslovima koji podrazumevaju obaveze u domaćinstvu. Istraživanje koje je sprovedeno za potrebe ovog rada ukazuje na to, da iako je postojeća zakonska regulativa usmerena u pravcu pružanja podrške roditeljima, problem treba posmatrati u širem društvenom kontekstu. To se odnosi na potrebu za daljim razvijanjem politike na državnom nivou uz kreiranje mehanizama i usluga na lokalnom nivou za njihovo sprovođenje i pružanje podsticaja za ravnopravnu podelu obaveza između žena i muškaraca. Potreba za dodatnim ulaganjem u ovu oblast javne politike se prepoznaje na nivou Srbije, s tim da je neophodno sprovesti dodatna istraživanja u cilju definisanja odgovarajuće šeme koja bi obezbedila ispunjenost interesa porodice s jedne strane, kao i interesa poslodavaca i države s druge strane The policies on work-family reconciliation are becoming more and more important field of state intervention, while the approaches differ between the countries. Consequently, the results of parental involvement in the formal labor market, as well as the levels of support to the families, differ. Especially disadvantaged are the women, whose labour activity rates (while their children are at the youngest age) are much lower compared to the labour activity rates of men. We can also notice the wage gap between the women and men, as well as the gap in terms of opportunities for carrier development. The data shows that women are more focused on tackling the unpaid work compared to men, which includes the housework and child care. In Serbia, the most dominant family model is the one focused on upholding the traditional values, in which most of the obligations are attributed to women. Many years of social and economic crisis in the country have affected not only the demographic changes - they've also adversely affected the initiated transformation of family model, as well as the perseverance of the existing asymmetry concerning the roles and relationships. Because of this, the issue of work-family reconciliation has a greater impact on women, since they are still more engaged with unpaid work which involves domestic obligations. The study, which was conducted for the purpose of the paper, points out that even though the current legislation is directed towards providing support to parents, the problem should be viewed in a broader social context. This refers to the need for further development of the policy at the national level, with the creation of mechanisms and services at the local level for their implementation and provision of incentives for equal distribution of responsibilities between women and men. The need for additional investment in this area of public policy has been identified at the level of the Republic of Serbia; however, it is necessary to conduct additional research in order to define the appropriate scheme which would ensure the compliance with the interests of the family on the one hand, and the interests of employers and the state on the other