Search

Варфарин (4-хидроксикумарин) је антагонист витамина К. Овај кумарински дериват се користи као антикоагулантни родентицид и као терапеутско средство у профилакси тромбоемболијских болести. Антикоагулантни ефекат варфарина се заснива на инхибицији корака, који зависе од витамина К, у синтези бројних фактора коагулације у јетри. Захваљујући инхибицији циклуса витамина К, варфарин утиче и на друге протеине неопходне за биолошке процесе ван хемостазе (раст и калцификацију костију, раст глаткомишићних ћелија васкулатуре и мезангијских ћелија и друге), доводећи до штетних последица. Варфарин инхибира и процесе који нису у вези са витамином К, укључујући раст тумора. Малобројни подаци указују да овај агенс може да делује и на поједине аспекте имунске функције. Механизми деловања варфарина на имунски систем су, међутим, најмање познати. Ова дисертација је имала за циљ да испита имуномодулаторни потенцијал варфарина након његове епикутане и оралне примене код пацова. Акутни епикутани третман (три дана за редом у дози од 10 μg и 100 μg натријум варфарина) одговара професионалној или акциденталној изложености, а субакутни орални третман (30 дана у дози од 0.35 mg/L и 3.5 mg/L натријум варфарина у пијаћој води) одговара терапијској примени. Проинфламаторни и имуномодулаторни потенцијал варфарина је испитан анализом хуморалних параметара (концентрација акутно фазних протеина и проинфламаторног цитокина, интерлеукина 6 (IL-6) у плазми, као и активности основних ензима антиоксидативне одбране супероксид дисмутазе и каталазе у еритроцитима), као и ћелијских параметара [квантитативне и квалитативне промене леукоцита периферне крви, посебно полиморфонуклеарних леукоцита (PMN)] као показатеља запаљења на системском нивоу. Механизми дејства на полиморфонуклеарне ћелије периферне крви испитани су у погледу њихове оксидативне активности, продукције проинфламаторних цитокина, фактора некрозе тумора (TNF) и IL-6, способности адхезије, миграције и екстравазације у циљна ткива, коришћењем модела субкутано имплантираних стерилних поливинилских сунђера. Резултати су показали да варфарин доспева у организам и када се наноси на кожу и након оралне примене, судећи по продужењу протромбинског времена... Warfarin (4-hydroxycoumarin) is a vitamin K antagonist. This coumarin derivative is used as an anticoagulant rodenticide and as a therapeutic agent for the prophylaxis of thromboembolic disorders. The anticoagulant effect of warfarin is based on the inhibition of the steps which are dependent on Vitamin K in the synthesis of a number of coagulation factors in the liver. Owing to the inhibition of the vitamin K cycle, warfarin also affects the other proteins which are necessary for the biological processes apart from hemostasis (growth and calcification of bones, vascular smooth muscle cells, mesangial cells and others), leading to harmful effects. Warfarin also inhibits the processes which are not related to vitamin K, including the growth of tumors. Few data suggest that this agent may act on certain aspects of immune function. Mechanisms of action of warfarin on the immune system are, however, the least known. This study was aimed to investigate the immunomodulatory potential of warfarin after its epicutaneous and oral administration in rats. The acute epicutaneous treatment (within three consecutive days in doses of 10 μg and 100 μg sodium warfarin) corresponds to professional or accidental exposure, and the subacute oral treatment (30 days in doses of 0.35 mg/L and 3.5 mg/L sodium warfarin in drinking water) corresponds to the therapeutic use. The proinflammatory and immunomodulatory potential of warfarin has been tested by analyzing the humoral parameters (concentration of acute phase proteins and pro-inflammatory cytokines, interleukin 6 (IL-6) in the plasma, as well as the activities of basic enzymes of antioxidant defence, superoxide dismutase and catalase in erythrocytes) as well as the cell parameters [quantitative and qualitative changes in peripheral blood leukocytes, especially polymorphonuclear leukocytes (PMN)] as an indicator of inflammation at the system level. Mechanisms of effects to the peripheral blood polymorphonuclear cells were tested with regard to their oxidative activity, production of pro-inflammatory cytokines, tumor necrosis factor (TNF) and IL-6, ability of adhesion, migration and extravasation in the target tissues, using models of subcutaneously implanted sterile polyvinyl sponges. The results showed that warfarin comes into the organism both when it is applied on the skin and after oral administration, judging by the extension of prothrombin time...

Prolaktin (PRL) je polipeptidni hormon koji utiče na rast i diferencijaciju različitih ćelija, a uključen je i u brojne fiziološke procese. Sintetiše ga i luči hipofiza, ali i različita druga tkiva i ćelije. Prolaktin je jedan od glavnih proteina koji sintetiše i sekretuje decidualizovani endometrijum. Produkcija decidualnog prolaktina se povećava u trudnoći nakon implantacije, i dostiže maksimum u tkivu decidue 20 do 25 nedelje gestacije. Delovanje PRL se ostvaruje vezivanjem za PRL receptore (PRLR) na ćelijskoj membrani. Poznato je da se za prolaktinski receptor vezuje najmanje tri liganda - prolaktin, placentni laktogen i hormon rasta. Do sada je za placentu poznato da je receptor za prolaktin ispoljen u decidui, trofoblastu horiona, epitelu amniona i sinciciotrofoblastu na kraju trudnoće. Prolaktin u različitim ćelijama i tkivima utiče na ekspresiju adhezionih i proteolitičkih molekula koji su značajni za degradaciju ekstraćelijskog matriksa i ćelijsku migraciju. Međutim, njegova uloga u trofoblastu nije dovoljno poznata. Ovim radom je po prvi put ispitivan uticaj prolaktina na svojstva invazivnog ekstravilusnog trofoblasta prvog trimestra trudnoće. Detektovana je ekspresija PRLR, kao i profil prisutnih formi receptora na izolovanim citotrofoblastnim ćelijama i HTR-8/SVneo trofoblastnoj imortalizovanoj ćelijskoj liniji. Pokazali smo da PRL stimuliše adheziju, migraciju i invaziju trofoblasta in vitro. Kao potencijalne efektore ispitivali smo integrine, gal-1 i matriksne metaloproteinaze-2 i -9. Dobijeni rezultati ukazuju da PRL stimuliše ekspresiju subjedinica integrina α1, α5, kao i gal-1. Ispitivali smo i efekat PRL na vijabilnost, proliferaciju i apoptozu HTR-8/SVneo ćelija. PRL je blago stimulisao vijabilnost i uticao na povećanje broja adherentnih ćelija, dok apoptoza nije bila značajno promenjena. Dobijeni rezultati predstavljaju napredak u razumevanju fiziološke uloge PRL značajne za funkciju humanog trofoblasta. Takođe, ovaj rad pruža celovitiji uvid u proces diferencijacije ranog trofoblasta i predstavlja dobru osnovu za dalja ispitivanja biološke uloge prolaktina, kao i drugih članova ove familije proteina u humanom trofoblastu. Prolactin (PRL) is a polypeptide hormone which has impact on the growth and differentiation of various cell types, and is known to participate in numerous physiological processes. It is synthesized and secreted by the pituitary gland and many other tissues and cell types. Prolactin is also one of the major proteins synthesized and secreted by decidualized endometrium. The production of decidual prolactin increases after implantation, and peaks in decidual tissue at 20 to 25th week of gestation. The action of PRL is exerted through binding to its receptors (PRLR) at the surface of target cells. It is known that prolactin receptor has at least three ligands – prolactin, placental lactogen and growth hormone. Regarding localization of prolactin receptor in placenta, so far it has been found in decidua, chorionic trophoblast, amniotic epithelium and synciciotrophoblast at term. Prolactin affects the expression of adhesion and proteolytic molecules which are important for degradation of extracellular matrix and cell migration. However, its role in trophoblast is not well defined. In this study the effect of prolactin on the function of first trimester of pregnancy extravillous trophoblast was studied for the first time. The expression of PRLR, as well as the profile of different isoforms was examined in both cytotrophoblast and HTR-8/SVneo trophoblast derived cell line. It is shown here that PRL stimulates trophoblast cell adhesion, migration and invasion in vitro. Potential effectors were sought among integrins, gal-1 and matrix metalloproteinases-2 and -9. The results showed that PRL stimulated the expression of integrin subunits α1, α5, as well as gal-1. When investigating the effect of PRL on cell viability, proliferation and apoptosis of HTR-8/SVneo cells, PRL was found to slightly stimulate cell viability and adherent cell number, while apoptosis was not altered. The results of this study represent a step further in the understanding of the physiological role of PRL in human trophoblast. Moreover, this work gives a better insight in to the process of early trophoblast differentiation and represents a good basis for further studies of the biological role of prolactin, as well as other members of this family of proteins in the human trophoblast.