Аустријска владавина Србијом која је започела Пожаревачким миром 1718. године, потрајала је само двадесет година до 1739, када се ова територија враћа у границе Отоманске империје. Новозадобијени царски посед, назван Краљевина Србија, постао позорница за различите носиоце моћи – администрацију и војску, поглаваре католичке цркве и монашке редови, православне митрополите. Они су кроз визуелну културу потврђивали свој статус, борили се да га задобију, такмичили се између себе. Београд је замишљен као најистакнутија тврђава Царства и бедем хришћанства, а његово стратешко и симболичко средиште била је Тврђава. Унутар простора барокног Београда, војни, верски и цивилни субјекти подижу репрезентативне грађевине и позиционирају се у односу на главне тачке симболичке топографије, организују свечаности и церемоније. На европску јавну сцену Краљевина Србија се уводи као „ратни театар“, кроз штампане медије – карте, гравире и писане извештаје, чији је циљ да информишу и забаве. Идеја праведног рата обједињена је са миром који следи, па дипломатски догађаји попут пожаревачког мировног конгреса или размене амбасадора, представљају у симболичком и буквалном смислу позорницу о којој је широка европска јавност извештавана кроз текст и слику. Београдски митрополити Мојсије Петровић и Викентије Јовановић спровели су коренитe реформe чији је циљ био да ојачају структуру православне цркве у Хабзбуршкој монархији и учине је конкурентном привилегованој католичкој цркви. Подизање и обнављање цркава и манастира било је услов за даље спровођење реформи и организовање црквеног живота. Aустријске власти правиле су сметње на сваком кораку. Са изузетком сачуваних средњевековних објеката, цркве подигнуте у периоду 1718- 1739. на територији Београдске и Ваљевске епархије биле су једноставне грађевине од камена, дрвета и цигле. За подизање и опремање храмова старале су се саме парохије, мада су ктитори и приложници могли да буду и истакнути појединци. Црквени комплекс састојао се из ограђене порте и звоника са звоном, док је храм морао да има уређен олтарски простор, простран наос, иконостасе, припрату. За уређење црквеног ентеријера било неопходно набавити богослужбене предмете, намештај и друге црквене мобилије. Највише икона у храму налазило се на иконостасима, мада их је било и на другим местима у храму. Иконе су биле различитог садржаја и изгледа, техника и старости. Две велике сачуване фреско целине у Драчи и Враћевшници извеле су сликарске радионице са југа Балкана и Влашке. Иако је ово сликарство остало везано за традиционална схватања, у живопису Драче се може ишчитати нова, ангажована улога коју религиозна слика добија, што отвара питање постојања идеатора програма. Austrian rule over Serbia began with the Peace Treaty of Passarowitz in 1718, and lasted for only twenty years until 1739, when the territory was returned to the Ottoman Empire. Newly acquired royal land, named the Kingdom of Serbia, became the scene of various power-holders – administration and army, officials of the Catholic Church and monastic orders, orthodox archbishops. Through visual culture they confirmed their status, fought to gain it and they competed among themselves. Belgrade was designed as the most prominent fortress of the Kingdom and the rampart of Christianity; its strategic symbolic center was the Fortress. Within the boundaries of baroque Belgrade, army officials, religious entities and civilians built edifices, positioned themselves around the main points of symbolic topography and organized ceremonies and celebrations. The Kingdom of Serbia was introduced to the European scene as ''war theater'' through printed media – maps, engravings and written reports that had the purpose to inform and entertain. The idea of a just war together with the ensuing peace, different diplomatic events like the Peace Treaty of Passarowitz Congress or the ambassadors’ exchange, represented literally and symbolically the scene that the public in Europe was given through text and image. Belgrade archbishops Mojsije Petrović and Vikentije Jovanović undertook radical reforms which aim was to strengthen the structure of the Orthodox Church in the Habsburg Monarchy and to make it competitive with the privileged Catholic Church. Building and rebuilding churches and monasteries was the condition to continue reforms and organization of church life. Austrian authorities made constant obstructions. With the exception of the buildings that remained from the Middle Ages, churches built during the period of 1817 – 1739 on the territory of Eparchy of Belgrade and Eparchy of Valjevo were simple structures made of stone, wood and brick. Parishes took care of building and furnishing of temples, although distinguished individuals could also be patrons and donors. Church complex consisted of an enclosed yard, belfry and a temple which had to have its altar, spacious nave, iconostasis and narthex. It was necessary to obtain liturgical objects, furniture and other church artifacts in order to arrange church interior. Majority of icons were on the iconostasis, but they could be also found in other places in a temple. Icons were of different content, form, technique and age. Two big fresco units that remained in Drača and Vraćevšnica were painted by the painters’ workshops form the south of the Balkans and Wallachia. Although this painting remained connected to the traditional understanding, frescos in Drača frescos have a new active role of a religious image and that opens the question of creator of the program.